Čašu žuči niko jošt ne popi da je čašom meda ne zasladi, samo što su od Srbije primili škatulu sa pelenom, Amerikancima stiže slatkiš iz Podgorice, plemenita ponuda Vašingtona da predstavnici više rase ne budu izručivani međunarodnom sudu Crnogorce je oduševila, uz nos Srbiji i precenjenoj, uzoholjenoj Evropi, đetići će sa Sjedinjenim Državama potpisati pakt da nijednog prekobarskog prijatelja neće predati malne rekoh Porti – nikojeg Amerikanca, pa bio taj i pošljednja rđa, neće izručiti nikome do Matici.
Je l’ se radi o reciprocitetu, pitali su obradovani Amerikanci, kakav crni reciprocitet, Crna Gora ne planira da njeni sinovi načine đenocid, to prvo, drugo, to bi za vas bio posao, da jurite nekog Crnogorca po tolikoj vašoj državi, a ako u ekološku državu prismrdi zlikovac, u taj mah ima da bude primjećen i odveden u najbližu policijsku stanicu. Dalje se zna: ako je Amerikanac, šaljemo ga kući, ako nije, pravac međunarodni sud!
Rodonačelnik (ili glasnogovornik) ove indulgencije ex ante, g. Burzan, kaže da to nije želja Burzanova, no je želja cijele Crne Gore, kako Burzan zna, kako ne bi znao, omladina jedva čeka, starijim Crnogorcima to je poslednja želja, njihov štaviše amanet DPS-u, da se Crna Gora posestrimi sa Amerikom; Burzan je još dečakom maštao da učini nešto prijatno za vodeću državu na planeti, i dan-danas naizust zna Kenedijeve reči: „Ne pitaj šta Amerika može da učini za tebe, nego šta ti možeš da učiniš za Ameriku!“ Doskočica beše namenjena građanima Amerike, ali se Amerika u međuvremenu otvorila i ljudi sa svih meridijana danas imaju pravo, dužnost i čast da štite njene interese.
Ono što su u državama narodne demokratije zgrade zapadnih ambasada bile za disidente domaćeg porekla, to će Crna gora biti za progonjene Američane! Uvek je u nekoj opštini porez bio manji nego drugde, uvek su neki matičari venčavali po nižoj tarifi, u nekim državama smrtne kazne nema, u drugima ima, ako hoćete da budete serijski ubica promislite u kojoj ćete državi da se iskažete, u Švajcarskoj ima klinika za eutanaziju, ako hoćete da vas neko stručno ućutka, odete tamo, platite koliko treba i sklopite oči ne strepeći da će vaš dobrotvor na sud, ja sam za pluralizam u svemu, pa i u pogledu toga isporučivanja, zato pozdravljam odvažnu odluku Crnogoraca. Da je Srbija potpisala, Crna Gora bi rekla da je to licemjeran čin, svoje isporučuje Hagu, Srbija, a Amerikance šalje njihovoj kući. Ovako su se možda i sami Crnogorci iznenadili: što ono reče Srbija? Da neće?! E, Crna Gora vala hoće! Ona to cijela želi, ona to smije, njoj se to može!
*
Sanjao sam da je vladin Biro za komunikacije ukinut.
U Srbiji žalost, EHO fest odgođen na šest nedelja, ugrožene vrste retkih ptica na Ratnom ostrvu ćute skamenjene ledenim mukom koji kao iz masovne grobnice bije sa desne obale Save, „Utisak nedelje“ suspendovan na neodređeno vreme, čemu emisija kad svi imaju isti utisak, a to su jeza i strah pred budućnošću u kojoj će javnost biti opet prepuštena jednoumlju novinara.
Biro za komunikacije bio je vladina kontra monopolu koji novinari decenijama drže u sferi informisanja, vajni žurnalisti kevću protiv svakog monopola koji oni, budući poluobrazovani, mamurni i ogorčeni večito malim platama, uspevaju da uoče, a svoj monopol ne umeju ili neće da primete! E, Vlada je, ne želeći da njene utrudbe i postignuća opisuju nedostojni hagiografi, osnovala Biro koji je trebalo da obznanjuje sva dobra Vladina dela, kao i nedela Vladinih neprijatelja!
Ja sam za pluralizam u svemu, zato me je osnivanje Biroa valjda toliko i obradovalo, novinari su pak nanjušili konkurenciju i Biro su od njegovih prvih dana gledali kao krme sikiru! Bilo je očito da neke fine koegzistencije neće biti, da je bilo sreće, iole dobri novinarski primerci bi mic po mic prešli u Biro, škartovi bi propali, Vladin Biro, koji bi imao vlastite televizije, radio-stanice i novine, preuzeo bi na svoja pleća celokupan teret opštenja sa građanstvom… Pod blagotvornim uticajem Biroa zemlja je zaista počela da se oporavlja i onda, grom iz vedra neba, šef Biroa, koji se u snu zvao drug Maljen, podnosi ostavku! Na javi se uvek nađe neko da odmeni smenjenog ili koji je dao ostavku druga, koga nema bez njega se može, u mom se snu nije moglo ni makac bez druga Maljena! Njegovi saradnici se sa familijama zabravili u prostorijama Biroa gde su džumle otpočeli štrajk glađu pa ga prekinuli opredeliv se za protestnu šetnju do Ace Pekara, iz EU stigla depeša da nećemo biti primljeni ako ne budemo imali demokratske institucije, a Vladin biro za komunikacije je tu na samome vrhu, conditio sine qua non! Bolje da ste parlament raspustili, da ste kršili ljudska prava hapseći nedoškolovane generale, nego što se dopustili da se Informbiro ugasi!
Budi me radio, ako, da razvejem ovu moru nečim stvarnim, evo, Udruženje „Opstanak“ upozorava da će Srbi na svojoj zemlji biti manjina za dvadeset pet godina, šta, tako brzo, ako me srčka ne pokosi na vreme poslednji koji će doći da me obiđu biće zar Arbanasi i Mađari? Pa dobro, i tako ću uveliko zuriti u jednu tačku na zidu, a i bio sam za pluralizam…
Spava mi se još. Kad bih samo mogao da nastavim san! Drug Maljen dobio sve parnice, NIN bankrotirao, „Vreme“ i „Novosti“ otišli na doboš, Koštunica isto osuđen, prodao „keca“ i prosi ispred „Alonsa“, na Ušću niče neboder za potrebe Biroa, Večna vatra ostaje unutar zgrade kao ukras naspram monumentalne recepcije, na insistiranje rudara, Otpora, NUNS-a, te Srba iz dijaspore drug Maljen povlači ostavku, sa carine stižu novi poligrafi, ti nepresušni izvori istine.
