Iako su bili planirani kao ukras za Sv. Iliju, Rolingstonsi su nas ladno otkačili, zašto da im od zalutalog metka strada pojačalo ili šoferšajbna na nekom od šlepera sa opremom? Narednu odbijenicu uručio nam je Bora Milutinović – trenirao je mnogu tuđinsku reprezentaciju, našu neće taman hleba ne imao, dve nedaće u dva meseca, šta će biti treće?
Nismo dugo čekali, nedelju dana posle Bore, niz vodu nas je pustio i Bodiroga.
Čim sam čuo da će kapiten plave čete održati konferenciju za štampu, znao sam da dobro biti neće. Crne slutnje brzo se obistiniše, Bodiroga nas voli i predvodiće našu momčad na Olimpijadi, ali bi prvenstvo u Švedskoj da prećuti jerbo je premoren.
Pa šta, zar nas nije dovoljno dobro i predobro predstavljao, zar ne može on malo da predahne? Može, naravno, blagovremeno je obavestio i upravu i javnost, sve je kulturno, sve učtivo, pa ipak: kakvi smo to mi prijatelji fudbala, rokenrola i košarke kad nas sustižu kazna za kaznom?
Možemo, kao lisica pod previsokom vinjagom, reći da su Rolingstonsi ispušena lula, da se Bora pečalbareći odrodio, da se uzoholio, kao i Bodiroga, kome su navijači spevali psalam „Mi imamo svoga boga/Ime mu je Bodiroga“, možemo mi i bez prebogatih, omatorelih rokera koji praše po Pešti, dok pored Beograda prolaze kao pored turskog groblja, možemo i bez Bore, jedino će nam biti prvi put da budemo bez Bodiroge, ali, sve u svemu – ako mogu oni bez nas, možemo i mi bez njih!
Moj pretpostavljeni je običavao da kaže: „V. mora postati takvo da može bez svakoga“, slažem se, dabome, mada, kad novine izađu bez mog teksta, na taj broj gledam kao na šećernu tablu, prokleti ego vrti melodiju, a bogme i tekst, „Ide čeetaaa čela namrštena/Ide čeetaaa čela namrštena/Među njiimaaaa najboljega nema…“, ali se zapravo nikad ništa ne poremeti, ustanova i kolektiv redovno nadžive i prebole kakvog god pojedinca, vrsta opstaje dok milioni jedinki odlaze bogu na istinu tj. na reciklažu, ergo, Srbija mora biti takva da može i bez Džegera, i bez Bore, i bez Bodiroge!
Lep slogan, drži me pola minuta; pred oči mi iznova izlazi poruka, kao grafit, ofrlje prefarban: Svim tim slavnim i uspešnim ljudima mi nismo potrebni. Bože, gde smo pogrešili? Najlakše je reći: kriv je Sloba, i ona njegova žena koja je htela da preuredi planetu, a grabila tantijeme od svojih škrabotina koje je morala da kupi svaka uboga biblioteka… Ne, poći ću od sebe: jesam li kupio dovoljno ploča Rolingstonsa, i to onda kad su se prodavale u „Jugotonu“, kad su ljudi i od mene mogli imati neku vajdu? Koliko sam puta u poslednjih deset godina bio na fudbalskoj utakmici, jesam li pratio plavu četu na nekoj turneji, imam li uopšte našu milu trobojnicu kojom bih se obmotao dok izabrani tim gubi pošto je bivši član SPS-a izgubio živce i dobio crveni karton?! Bodirogu sam doduše dočekao pred Gradskom skupštinom, to očito nije dovoljno.
&
Šrink mi dvaput nedeljno ponavlja da moram naći nešto dobro, nešto pozitivno oko sebe (ako već ne mogu u sebi), zaista, kao nacija mora da smo negde pogrešili ako smo za par meseci triput odbijeni, ali, mora biti da smo i ovakvi kakvi smo potrebni nekome. Jesmo. Evo, Đelić se iz grada svetlosti preselio na sumračni Senjak, tu će mu teći dani koji su mu dati na zemlji, odatle će prijavljivati i plaćati porez, gledao sam ga par minuta kod Bojane Lekić i požalio što nisam mlađi pa da krenem njegovim stopama. Ministar i njegova mama behu siromašni, ali je maleni Božek bio marljiv učenik, što mu uopše nije bilo teško, jer je bio dete nadasve ljubopitljivo a interesovalo ga je baš to što je nastavnim planom i programom bilo predviđeno za njegov uzrast, tako je, što zahvaljujući dobrim učiteljima što dobrome sebi, izrastao u stručnjaka kakvih u Eropi danas ima manje od 0,00000000000012 promila, kompanija ga je plaćala kako dolikuje, i danas je, evo, u prilici da prijavi porez i ponudi se kao uzor svima čiji imetak premašuje dvadeset miliona dinara… Dinkić je, naprasit kako ga je bog stvorio, hteo da prisili ekstraprofitere da se dobro iskašlju, Đelić je ona vrsta oficira koja ne komanduje „juriš!“, nego „za mnom, braćo moja prebogata!“…
Dok je Tito bio živ svakog bogovetnog dana smo po sto puta čuli da živimo u socijalizmu, ako neko nije sam primećivao blagodet, armija aparatčika ga je na to neumorno podsećala, kad je došao Sloba to se pitanje nije postavljalo, kapitalizam, socijalizam, ko te pita, bili su važni sloboda, pravda, istina, sada sam od prezadovoljnog ministra finansija čuo da mi hoćemo kapitalizam: budeš odlikaš, doktoriraš na nekom jako lepom univerzitetu, zaradiš puno para, postaneš ministar i prijaviš porez pred kamerama kapitalizam se sviđa svima koji su došli do boljeg života, premijer je apelovao na bake i deke da se dobrovoljno uzidaju u temelje našeg kapitalističkog Skadra (u kojem on već ima svoju kulu), Mićunović se spomenuo narodnih kujni tek kad je na njega došao red da ožeže po Dinkiću, od čuđenja u kakvu je začaratu pripovest ušla, višestruka predsednica Mićić ne stiže da požali one koji se nisu učlanili u GSS i nisu postali sve ono što se njoj posrećilo, ko bi rekao da je taj kapitalizam tako prijatan i tako pravedan, najbolji su zaista na vrhu, da sam na predsedničinom mestu i meni bi Ustav i izbori izgledali kao čist hibris, ministarka Korita je rudarima odbrusila tonom čelične ledi, štrajkujte, nećete dobiti platu, dobro, živeo kapitalizam, ali kakve su šanse nas koji nemamo doktorat, koji nemamo četiri brata i nismo ministri?
Hoće li odlikaši koji su svoj štreberaj pametno i pošteno unovčili baciti koju kosku ponavljačima, kako će se uspešni fabrikanti, veletrgovci i bankarski magnati uopšte spomenuti onih koji su propustili priliku da u sebi razviju preduzetnički duh?
Pa sam si odgovorio. Porez! Neće više biti burazerskog tona i burazerskog cenjkanja (šećerni magnat je u „Utisku nedelje“ prepričao kako se sa ministrom finansija svojevremeno natezao oko svote koju je navodno trebalo da ispovrne kao porez na ekstraprofit), olimpijsko pleme će, po ugledu na Đelića, pošteno i radosno da plati porez, posle Slobe ostala nam je buržoazija kakvom se ne mogu podičiti ni mnogo bogatije zemlje, prihod od poreza biće og-ro-man, a nova demokratska vlast je zato i tu, da te pare majčinski usmeri ka manje talentovanima, ka onima koji su, što zbog urođene lenjivosti što baksuzluka, osuđeni da budu proleteri… Au, daleko odoh, bolje da mislim na Džegera, Boru i Bodirogu.
