Naša predsednica Nataša Mićić bistra je kao voda sa užičkih izvora! Da nije tako bistra, naime, teško da bi joj na um pala originalna ideja da u članstvo parlamentarne Komisije za lustraciju pozove i pripadnike Socijalističke narodne stranke, u narodu poznatije kao dražesna polittrgovačka grupa građana kojom upravlja ljupki Niko Kao Bane, i Stranke srpskog jedinstva, grupe građana neobično omiljene među onima koji filozofski smatraju da prema zakonu treba imati ležeran i kreativan odnos, naročito u smutnim ratnim vremenima, pijanim od rujnog erdutskog vina… Ne lezi vraže, narečena su gospoda ljubazno otklonila ženerozni poziv naše beskrajno tolerantne državne šefice, što pokazuje da je bar neko u ovoj priči ipak uspeo da sačuva nešto dobrog ukusa.
Ta priča sa lustracijom vuče se okolo po Srbiji već tri godine poput nekakve dosadne dežurne rezervne žvake za zamajavanje građanstva i reanimiranje simpatija kod pokolebanih „petooktobarskih vernika“ , i u međuvremenu je valjda već izgubila svaki smisao; hm, možda je baš zato tek sada došla na red kod Nadležnih Organa, sada kada su sve prekrili Preklanjski Snegovi? Da se razumemo, lično ne marim mnogo za celu stvar: već sam se ranije izjasnio da ja – kao beskrajno zao, prek i naopak čovek – uopšte ne verujem u sva ta milozvučna „pročišćenja“ i u „moralnu odgovornost“ baraba, nego samo u staro, dobro krivično gonjenje, što će reći da verujem jedino u bukagije za fizičke i političke ubice stotina hiljada žrtava devedesetih, kao i za njihove multidisciplinarne pomagače, od državnog vrha pa sve do istaknutih novinarskih širitelja mržnje i podstrekača na etnička i politička ubistva. Pa neka u dugim mitrovačko-požarevačkim noćima objašnjavaju sebi i svetu šta su ono hteli da kažu kada su kamerama i mikrofonima oslobađali Vukovar i Dubrovnik, ili režeći presretali uplašene katoličke popove po Sremu i Bačkoj, terajući ih da priznaju kako u oltaru štekuju sto-dvesta komada kalašnjikova!
Bilo kako bilo, ako se vlast već petlja u okasnelu i po svemu sudeći još prilično nejasnu i nedomišljenu lustracijsku priču, verovatno ne bi bilo zgorega da za početak povuče neku crtu, da označi Tačku Diskontinuiteta. Da je to ranije učinjeno, bilo bi po defaultu nezamislivo da stranke starog režima i njihovi blago preimenovani derivati, kao i strankolike interesne zajednice „ratnih veterana“ i vaskolikih marodera mogu imati bilo kakve veze sa lustracijom osim tako da budu njeni objekti. Znate, nije baš uobičajeno na ovoj planeti da svaka aktuelna vlast posle dobijenih izbora lustrira prethodnu; kad bi bilo tako, niko ne bi „silazio“ s vlasti bez poraza u krvavim nemirima. Lustracija je, dakle, krajnje specifičan fenomen vremenski ograničenog dejstva, vezan striktno za novopečene demokratije, za društva koja su donedavno živela u nedemokratskom društvu, pa bio to jednopartijski komunizam sovjetskog tipa kao u bivšim „zemljama Lagera“, ili manijakalna vladavina kleptokratske mafioligarhije iza koje ostaje krvav trag u vidu masovnih ratnih i mirnodopskih zločina, kao što je to slučaj u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni devedesetih. Drugim rečima, ako ima lustracije – ili artikulisane političke volje za njom – onda je jasno da postoji neki fundamentalni problem sa demokratičnošću i legitimnošću vlasti, odnosno ponašanja vlasti u epohi kojom se lustratori bave. A ako je, pak, tako, onda ni stranke nedvosmislenog političkog kontinuiteta (ideološkog, personalnog, praktičnog) sa tim periodom ne mogu biti u potpunosti ravnopravni i legitimni politički akteri, a kamoli da dođu u situaciju da i same saodlučuju o pravnom i političkom tretmanu svinjarija iz vremena kada su bile u situaciji da ih aktivno prave, na dnevnoj bazi! Ova je istina, bojim se, prosta do trivijalnosti, međutim, kada u žitkoj melasi rastorokanog, a uglavnom žalosno nesuvislog i ludo-zbunjenog „javnog diskursa“ postmiloševićevske, a bogami i postđinđićevske Srbije neko to javno izgovori i jasno formuliše, onda brzometno fasuje posprdnu titulu „moralnog talibana“, pa ga po opskurnim tiskovinama stanu razvlačiti i cipelariti upravo one iste secikese i ubice, ili barem njihovi intelektualni saputnici i „poslovni“ pajtosi iz „dana slave“. A od tebe onda još traže da po televizijskim i ostalim laprdaonicama ulaziš u „demokratski dijalog“ s tim polusvetom. Ma šta mi napriča?! Dosta vam je od mene i to što ne vadim g… enetski modifikovanu motku! Uostalom, evo vam Nataše M., gospođa za sve ima razumevanja. Ako ostavite dobar dojam možda postanete i članovi Komisije, nikad se ne zna.
Pošto tri godine nakon Dana D i dalje glavinjamo u stanju prvobitne protodemokratske magme, onda je valjda „normalno“ da Ludi i Zbunjeni i dalje sarađuju na dobro poznat način, ne samo kada je lustracija u pitanju. Pa je otuda „normalno“ i da (m)učeni Dejan Mihajlov, odgovarajući na primedbe da u DSS-u ima dosta presaldumljenih „slobista“ i radikala pametuje kako su, uta-ta!, GSS i Čankova Liga zapravo „kontejneri Osme sednice“, utočišta zlih komunista starog kova koje je Milošević onomad pomeo s vlasti, a ovi se sada vraćaju preodeveni u evroliberale. Pa valjda sad njih treba izlustrirati. Opažanje je, doduše, podaleko od pameti, ali vrlo blisko uobičajenim ovovrsnim ispadima Vojislava Koštunice i njegovih stranačkih klonova, koji po običaju vide sve osim Glavne Stvari: ljudi koji su vladali Srbijom devedesetih nisu krivi za ideološka zastranjenja i pripadnost (meni takođe krajnje antipatičnom) komunističkom pokretu, nego – ‘alo, ima li koga? – za masovna ubistva, torture i proterivanja stotina hiljada ljudi i za uništene živote miliona. To je, naime, bila ona dilema pred kojom se Srbija našla krajem osamdesetih: krenuti u pokolj i krvoproliće (u „oružane bitke“) ili pak ne! Svako je odgovor morao da iščivija za sebe. Sada samo dolazi konobar da naplati, i to je sve. Avaj, nije ni konobar svemoćan: cela kafana se ionako izmotava i gradi se nevešta, niko ne priznaje da je napravio ceh: ni oni koji su jeli i pili, ni oni koji su jedeni i pijeni, mnogo im nešto neprijatno… A za to vreme, Dušan Bajatović kuka i moli preko novina da se nađe dobrodušni Donator, da delegacija SPS-a kupi i odnese Nikoli Šainoviću laptop u Hag! Šta će mu laptop, sto mu gromova?! Da neće i on da postane dopisni član Komisije, pa mu treba za obradu Materijala?
