Zastrašujući prizori razornih eksplozija od kojih ni Moskva ne može da se brani daju novu, drugačiju sliku o rusko – čečenskom ratu koji gotovo bez prekida traje već više od deset godina
U eksploziji kamiona bombe ispred ulaza u bolnicu u Mozdoku, gradu u Severnoj Osetiji nedaleko od granice sa Čečenijom, prošlog petka poginulo je 50 ljudi, dok je 64 ranjeno. Cela bolnička zgrada je srušena, a šteta se procenjuje na 70 miliona rubalja. Eksplozija se dogodila tako što je vozač kamiona koji je bio natovaren tonom eksploziva ušao u krug bolnice, došao do ulaza u zgradu i aktivirao eksploziv.
Strane agencije javljaju da su se odgovorni ljudi u Mozdoku oglušili o prethodna upozorenja i da nisu stavili zaštitne ograde na ulazu u bolnicu. U bolnici je među više od 100 bolesnika bilo i nekoliko desetina ruskih vojnika koji su ranjeni u sukobima u Čečeniji. Ruski predsednik Vladimir Putin odmah je za napad optužio čečenske pobunjenike, koji, međutim, odbijaju da preuzmu odgovornost. Između ostalih, napad su osudili i SAD i predsednik Parlamentarne skupštine Saveta Evrope Valter Švimer.
EKSPLOZIJE UMESTO OTMICA: Korišćenje bombaša samoubica je relativno nova taktika čečenskih pobunjenika koji su do pre nekoliko godina kao oblik „specijalnog rata“ koristili otmice (vidi okvir). Zastrašujući prizori razornih eksplozija od kojih ni Moskva ne može da se brani daju novu, drugačiju sliku o rusko – čečenskom ratu koji gotovo bez prekida traje već više od deset godina. U seriji bombaških napada širom Rusije poginulo je više stotina ljudi (samo od maja ove godine – 150). Ruske snage bezbednosti do sada su se pokazale nemoćnim da spreče ovakve napade. Bombaši samoubice i njihova nepredvidivost doneli su nasigurnost širom Rusije; mere bezbednosti koje se preduzimaju u ime navodne zaštite za sada se pokazuju kao nedovoljne.
Zbog siromaštva u zemlji, nestabilnosti i, osobito, slabe kontrole oružje i eksploziv su lako dostupni, pa je Rusija postala pogodna za terorističke akcije. Za razliku od ostalih država koje imaju probleme sa terorizmom (SAD, Izrael), Rusiji nedostaju i sredstva i iskustvo u ovakvim sukobima.
Ruski predsednik Vladimir Putin, čija je svojevremeno glavna izborna parola (kada se umesto Jeljcina kandidovao za predsednika) bila vojno slamanje otpora u Čečeniji, i sada stoji pri stavu da pregovora sa teroristima nema. Uprkos njegovoj čvrstini, verovatno najviše zbog toga što se njegov plan nemilosrdne vojne akcije u krajnjem ishodu ipak pokazao neefikasnim, postoje inicijative za pokretanje pregovora. Među onima koji su za pregovore sa čečenskim vođama jeste i bivši premijer Jevgenij Primakov. Odbijanje da se popusti Čečenima verovatno treba tražiti i u strahu Rusije da bi popuštanje moglo dovesti do pokreta za nezavisnost i u ostalim kavkaskim republikama gde pretežno žive muslimani. Činjenica je i da je većina napada izvedena u Dagestanu, Ingušetiji i Severnoj Osetiji, graničnim republikama sa Čečenijom, a njihov cilj se može protumačiti kao pokušaj destabilizovanja ovih republika i pokretanje antiruskih akcija u njima.
BEZ EFEKTA: Već više od deceniju ruske akcije za smirivanje i rešavanje sukoba U Čečeniji ostale su bez stvarnog uspeha. Ruski analitičari smatraju da je predsednik Putin zanemario stvaranje upravnih i civilnih institucija u Čečeniji, dajući prednost vojnim akcijama. Široku autonomiju u okviru Rusije, koju je prihvatilo čečensko stanovništvo na referendumu u martu ove godine, nisu priznali pobunjenici, a, takođe tvrde da neće priznati ni predsedničke izbore u Čečeniji, zakazane za oktobar.
Pokazalo se da ovakvi jednostrani potezi ruske vlade nemaju efekta na pobunjenike. Vojne akcije praćene zastrašivanjem i pljačkom slabo plaćenih ruskih vojnika samo doprinose nezadovoljstvu u Čečeniji, gde najveću cenu plaća stanovništvo, dok pobunjenici trpe samo ograničene gubitke.
Referendum je ipak, uprkos tome što se glasanje odvijalo u nedemokratskoj proceduri, pokazao da je većina stanovništva za ostanak u okviru Ruske Federacije i da samo želi da se rat završi. Za njih stvaranje nezavisne države, koja će i dalje biti veoma siromašna i u kojoj bi se vladalo po strogim islamskim zakonima, nije cilj kome treba težiti.
Posle napada u Mozdoku ruska vojna ofanziva u Čečeniji se nastavlja. Brutalna sredstva koja koriste i jedni i drugi ostaju u svetu bez odgovarajuće reakcije. Ćutke se prelazi preko izveštaja humanitarnih organizacija i organizacija za zaštitu ljudskih prava o zločinima koji se čine na obe strane.
Zašto je tako teško je objasniti. Neki strani analitičari smatraju da je reč o nagodbi kojom se Rusiji, u zamenu za pomoć i ustupanje baza u ratu protiv Avganistana, progledalo kroz prste za akcije u Čečeniji. Sa druge strane, Rusija još važi za silu kojoj se „poneki“ propust može tolerisati. Dosadašnji pokušaji da se pojedinci optuže za ratne zločine ostali su bez rezultata.
Čečenski pobunjenici, koji pokazuju sve više sklonosti ka fanatizmu,
šokantno su promovisali promenu taktike u oktobru prošle godine u srcu Moskve: četrdesetak terorista pod oružjem i opasanih eksplozivom prekinuli su predstavu u pozorištu na Dubrovki, uzimajući za taoce oko 700 prisutnih posetilaca. Akcijom je rukovodio 23-godišnji Movsar Barajev, nećak Arbija Barajeva, poginulog godinu dana ranije. Tokom opsade pozorišta i višednevne dramatične akcije oslobađanja talaca, Barajev je takođe ubijen, ali je tom prilikom
poginulo i više od sto nedužnih posetilaca pozorišta. Od tada akcije čečenskih bombaša samoubica postaju učestalije i nepredvidivije. Na meti je i Moskva, odnosno masovni skupovi koji se u prestonici održavaju, ovog leta devojka-samoubica stravično je prekinula jedan rok-koncert.
Kako se tvrdi, dobrovoljci samoubice regrutuju se najčešće među suprugama (nazivaju ih „crnim udovicama“), sestrama, devojkama i drugim bliskim rođakama čečenskih boraca.
Sledi hronologija slučajeva uzimanja talaca u Rusiji u koje su umešani Čečeni, od 1993. godine:
Septembar 2000 – Trojica otmičara, koja su u letovalištu Lazarevskoje, na obali Crnog mora, držala četiri taoca, oslobodila su te ljude nakon što su tražili da im se, na ime otkupa, isplati 30 miliona dolara i da se svi Čečeni koji se nalaze po zatvorima puste na slobodu.
Jun 1998 – Naoružani čovek je u oblasti Severne Osetije oteo autobus pun putnika koji su iz obližnje Ingušetije putovali u grad Mineralnije Vodi. Taoci su oslobođeni, bez povreda.
April 1997 – Naoružani čovek je na glavnom aerodromu u Dagestanu oteo autobus i kao taoce držao 26 ljudi. Potom ih je pustio, a on je uhapšen.
Septembar 1996 – Usamljeni otmičar oteo je u Dagestanu autobus sa više desetina putnika. Kasnije ih je oslobodio i pobegao.
Mart 1996 – Čečenski pobunjenici držali su izvesno vreme u Groznom, glavnom gradu Čečenije, 84 ruska građevinska radnika kao taoce.
Januar 1996 – Pobunjenici uzimaju taoce u susednom Dagestanu, a onda ih prebacuju u selu Pervomajskoje, na granici sa Čečenijom. Glavnina otmičara uspela je da pobegne, ali je mnogo ljudi ubijeno.
Septembar 1995 – Ruski komandosi upadaju u oteti autobus u Makačkali, prestonici Dagestana, oslobađaju 18 talaca i hapse dvojicu otmičara. Putnici su držani u autobusu više od 12 sati.
Jun 1995 – U bolnici u ruskom gradu Buđenovsku, pobunjenici uzimaju na stotine talaca. Tokom neuspele akcije komandosa poginulo je više od 100 talaca. Pobunjenicima je, nakon pet dana drame, dozvoljeno da odu u konvoju autobusa, u zamenu za oslobađanje zarobljenika.
Oktobar 1994 – Usamljeni otmičar preuzeo je u Makačkali avion „jak 40“ sa 22 putnika i pet članova posade. Za puštanje talaca, tražio je veliki otkup. Najveći broj talaca oslobođen je u roku od 24 sata, a otmičar je digao sebe u vazduh nakon što su policijski komandosi upali u avion.
Jul 1994 – Četiri naoružana čoveka otela su autobus sa 40 putnika, tražeći za njihovo oslobađanje novac i helikopter. Otmičari su, sa novcem i nekoliko talaca pokušali da u mestu Mineralnije Vodi uzlete helikopterom, ali je policija upala u letelicu. Tom prilikom četiri taoca i jedan otmičar su ubijeni.
Jun 1994 – Tri naoružana čoveka otela su kod Mineralnije Vodi autobus pun putnika, tražeći otkup i helikopter. Policija je sledećeg dana oslobodila taoce i uhapsila otmičare koji su pokušali da pobegnu s novcem datim za otkup.
Maj 1994 – Četiri Čečena otela su školski autobus na putu Vladikavkaz–Stavropolj, na jugu Rusije. Oni su većinu dece oslobodili, ali su, kada su pobegli helikopterom, uz eksploziv i novac od otkupa, sa sobom poveli i četvoro talaca. Policijski komandosi su ih uhvatili kada je helikopter sleteo u Čečeniji i oslobodili taoce.
Decembra 1993 – Četiri naoružana muškarca su u Rostovu na Donu upala u školu i kao taoce držali školsku decu. Iako su ih poveli helikopterom, vlasti su oslobodile taoce i pohapsile otmičare.
Ovi incidenti dolaze na višenedeljnom talasu sličnih napada.
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Otac žrtva KKK, majka u psihijatrijskoj klinici, on najpre vođa bande na ulicama Roksberija i Harlema “Detroit Red”, pa propovednik Nacije islama i rasnog ponosa koji je, ne krijući mržnju koju je rodila mržnja, impresionirao i prijatelje i neprijatelje, ubijen je pre šest decenija u prisustvu vlasti
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
