Zoran Ćirić rođen je u Nišu 1962. odakle, kao južnjak, nema nameru da se pomera. Piše prozu i poeziju.
Dobitnik je Brankove nagrade za poeziju i stipendije Fonda „Borislav Pekić“ za rad na romanu Hobo. Njegove priče i pesme prevođene su na engleski, španski, italijanski, bugarski, poljski, mađarski, nemački, makedonski i slovenački jezik.
Između ostalog, objavio je Zlatnu dekadu (1992), Nišvil (1994), Kalibar 23 za specijalistu (1995), Vulvaše (1998), Odbranu gradova (1998), Starinsku stvar (2001). Roman Prisluškivanje (1999) ušao je u najuži izbor za NIN-ovu nagradu ali je, na autorovo žaljenje, nije dobio. Nepravda je ispravljena već sledeće godine kada je Hobo (izdanje Narodne knjige) proglašen za roman godine. Takođe, dobitnik je nagrade Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 2002. godine.
S obzirom na to da je Zoran Ćirić obećao čitaocima najmanje još jedno Ninovo priznanje, autor ne odustaje od pisanja romana. Njegovo najnovije delo Smrt u El Pasu (Narodna knjiga) povod je i za ovaj razgovor.
„VREME„: Možda je stanovita Don Gordo centralni lik oko koga pulsira sve što se događa u Smrti u El Pasu, ali se stiče utisak da je pravi junak romana daleko zajebaniji od nekoga ko s punim pravom nosi nadimak Kučka, jer je reč o smrti?
ZORAN ĆIRIĆ: Da, smrt jeste onaj konačni, dežurni glavni junak – ali to važi za svaku ispričanu ili napisanu priču pod kapom nebeskom, a ne samo za moj roman. A i smrt nije toliko epska, herojska, čak ni morbidna. To je, ipak, prirodna pojava – skoro pa fiziološka potreba! – koju ljudski kukavičluk neprestano mistifikuje, što je Sistem iskoristio da od te tugaljive truleži stvori vrhunac masovne produkcije koji je, posle svega, nemoguće suvislo tumačiti. Ne pomažu tu ni crni humor ni bela metafizika.
U vezi sa likovima u Smrti u El Pasu treba reći da dva najmoćnija i najubojitija lika deluju potpuno fantomski jer je jedino tako bilo moguće autentično ovaplotiti Silu koja je apsolutni zamajac svih zavera, potera, intriga, komendija, peripetija, zapleta i raspleta… u kojima ravnopravno i vrlo krvoločno učestvuje dvadesetak likova različite seksualne, verske i ideološke orijentacije. Uh, mislim da i samo ovo zagrcnuto nabrajanje i opisivanje jasno govori o urnebesnoj šizofreniji – kako bih najradije definisao narativnu strukturu romana.
Da li je vaš poslednji roman pokušaj da se kroz ekstazu žanrova, kroz žanrovsku orgiju trilera, vesterna, krimića, pornografije, komedije, groteske, vodvilja… pobegne od svakog žanra?
Fino rečeno, ali ipak ne. Oduvek sam stremio poziciji subverzivnog tradicionaliste, miksujući različite žanrove u nešto što se može nazvati „pomerena, iščašena sinteza“, koja mora iznad svega biti uzbudljiva i zabavna. Dakle, nikakvo pametovanje i silovanje čitaoca, kao ni povlađivanje trendovskom ukusu. Tu je ključni momenat kako razlikovati POP-književnost od populističkog čukanja u kompjuter! E, bez žanra je to nemoguće. Ako ignorišete žanrove, onda preostaje jedino ona besmislena akademska podela na visoku i nisku književnost. Ali, to nije moja igra, niti moja dijagnoza! Kod mene važi pravilo: ništa bez žanra. Retko kada mi se desilo da počnem da pišem a da već nemam razrađenu fabulu, likove, kontekst i atmosferu koju želim da dočaram. Ne bih da zvučim pretenciozno, ali moram da primetim da je rak-rana savremene srpske proze upravo nedostatak žanrovske svesti kod njenih najetabliranijih aktera. Poeziranje i esejiziranje nemaju ama baš ništa sa pripovedanjem. A, kao što su još jebežljivi stari Grci znali, pričati priču je sveta suština književnosti.
Otkud Magičnom Ćiri toliko ludosti da napusti svoje suvereno carstvo, dolinu Nišvila i kanjon Rio Morave, da bi rizikovao da ostane ležeći licem u prašini, pod nemilosrdnim suncem teks(aško)-meks(ičke) granice? Bez obzira na to što u El Pasu vladaju nišvilski zakoni, strance na tom mestu uvek dočekuje revolverska cev, a ispraća mršavo kljuse koje vuče rasklimatana kola sa sklepanim sandukom.
To jeste bio izazov, a bez izazova nema one misionarske energije koja može da sravni vertikalu i uzdigne horizontalu u životima malih ljudi, marginalaca i autsajdera nalik meni. A to, valjda, i jeste poenta pisanja lepe, divlje književnosti. Ja pisanje, inače, ne povezujem toliko sa ludilom, koliko sa verom i posvećenjem, i džinovskom čežnjom da se igram na način koji će me učiniti dostojnim mojih učitelja i heroja. Pored toga, čitava mitologija teks–meksa odavno je deo mog ličnog umetničkog bagaža. Kao što je poznato avanturistima koji nisu skončali u Rio Grandu, Srbi su žešće opsednuti „svetim zemljama“, a kako tek razrešiti dilemu: koje je parče pustinje svetije – Teksas ili Meksiko? Tu sam otkrio ogroman manevarski prostor za moje zaumne zezalice, ali i nanjušio šansu da dalje usavršavam spisateljski zanat – izmišljajući već dovoljno fantazmagoričnu istoriju uz dodavanje začina tipičnih za srpsku egzotičnu trpezu. Jednog dana će se postaviti pitanje: Ko je najveći izvoznik revolucije u protekla dva veka? Meksiko ili Srbija? A javiće se i novi revizionisti u istorijskoj nauci koji će tvrditi da je Pančo Vilja mogao da preživi postkontrarevolucionarne pretumbacije, samo da je pažljivo izučio spise koji govore o kumovskom iskustvu Crnog Đorđa. A do tada će doći vreme za novi nastavak o smrtonosnoj ljubavi nezajažljive senjorite Don Gordo i nezajažljivog gospodara Karlita Brigantea, prvog do Boga…
Kada je već reč o profesionalnim izvoznicima revolucija, stiče se utisak da „svete zemlje“ i ostali delići srpskog mitomanskog puzzla mnogo više sputavaju od meksičkih bukagija na nogama?
Ah, naši vrači i komesari sada imaju grdan semantičko-geografski problem. Jer, da li je iko ikada video novu svetu srpsku (evro-atlantsku) zemlju koju elitni činovnici nazivaju „Reforma“? Je li to fensi buvljak za cenkanje? Kviz bez binga i publike? Možda ugrožena otadžbina netom otkrivena u najfriškijoj verziji Memoranduma? Ili je u pitanju novi ružičasti tabu? Sve u svemu, ne vidim u tim puzzlama za retardiranu decu neko naročito nadahnuće za spisateljsko rmbačenje. U stvari, sit sam već sve te građe za postmodernističku reciklažu Domanovića, Sterije, Nušića i ostalih naših „mentalitetskih“ klasika. Uostalom, jedino što zaista sputava pisanje jesu hemoroidi i televizijski prenosi Premijer lige.
Izgleda da je jedino sudbinska raskrsnica sveta kakav je El Paso mogla da podnese toliko nasilja, prolivene krvi, droge, seksa, strasti i zelenih novčanica, od čega bi se čedno–poročni Nišvil jednostavno raspukao?
El Paso je vrlo nišvilska destinacija, baš kao što se Srbi u političkim bordelima često ponašaju kao evropski Teksašani, a u kafanama i na trgovima loču i nariču kao balkanski Meksikanci. Kod nas se svaka reforma, pad vlade, atentat, dobrovoljna mobilizacija, akcizno klanje, tranzicijski nadrealizam, kolektivistička privatizacija – mogu opisati kao školski primer klasične, staromodne kaubojštine. Mi mu dođemo kao poslednja linija odbrane u Dolini Spomenika. Vrlo inspirativna situacija. Još nešto: nema teorije da se Nišvil raspukne u poplavi svih onih primamljivih poroka koje ste pomenuli. Naprotiv, od toga može samo da mu nadođe…
Koliko su takva zapažanja uopšte upotrebljiva za literaturu?
Sve se može upotrebiti. Literatura je pitanje stila: ona trpi svakakav materijal, jedino ne može da podnese dosadnog pisca. Dakle, ne postoji tema koja je više ili manje književna. Mada su, podrazumeva se, na ceni one naci-dušebrižničke i državničko-mudrijaške. Na primer, kod nas je već decenijama najprobitačnija tema odnos naivnog i nevinog pojedinca i raspojasane, razdevičujuće vlasti. Oduvek sam smatrao da takva multisnošajna, antihimenska vlast zaslužuje mnogo bolji tretman no što ga je dobila u delima koja su prerano ušla u školsku lektiru. Pa se posle pitamo otkud kod ovih novih generacija mutirajuća patrijarhalnost koja se redovno zaglibljuje u porodični sadomazohizam. Dragi mladi, čak i sajber seks mora da se oseti tamo gde treba!
Smeta li vam uporno nastojanje da se književnost čita kao da je neka vrsta ogledala svakodnevice? Kao što su u Hobou prepoznavali likove sa mafijaške scene, da li će Smrt u El Pasu postati priručnik za bolje razumevanje rasula koje prati period tranzicije?
Čudno, ali imam utisak da je ponekad bukvalizam plod viška mašte. Ima nečeg dirljivog kod tih tumača društvene stvarnosti kao književne devijacije. Stara je istina da knjige kvare ljude, naročito one koji ne čitaju jer nemaju para da uplate letovanje negde na nekom mondenskom mestu gde mogu da se otkače od svega i posvete svojoj omiljenoj knjizi. Perfekcionizam je nemoguć bez gologuzih papučića! A što se tiče iščitavanja mog novog romana, bilo bi mi drago da ga neko doživi kao gerilski priručnik za borbu protiv političke korektnosti.
Kako se Magični bori protiv toga? Alijevskim aperkatima ili pomirljivim lepljenjem flastera preko sopstvenih usta?
Pišući o svim strategijama Kasijusa Kleja, s dubokim naklonom i širokim osmehom. A u pauzi razmenjujem zdravice sa Vilijemom Holdenom i Vorenom Outsom, pokušavajući da provalim najveću tajnu moga odrastanja: Zašto Li Marvin nije igrao ni u jednom filmu Sema Pekinpoa?
Kad smo već kod Pekinpoa, Divlja horda nije dobila Oskara, ali zato mnogo bolje ide njegovom fanu Zoranu Ćiriću koji prima ugledna književna priznanja. Zašto pisac koji je uvek bio subverzivan prema svemu pristaje na tu vrstu društvenih konvencija?
Kada kažem da pišem za sebe – to znači da pišem za šačicu čitača. Kada kažem da pišem za šačicu čitača – to znači da pišem za šačicu deviznih đengi. A kada, napokon, kažem da pišem za šačicu deviznih đengi – to znači da moram da prestanem da izigravam junaka sopstvenih priča. Dakle, sa onu stranu moralističkih egzibicija, spojite veru i akciju i dobićete najmasniji dil – a tako nešto nikada se ne servira u krevetu. Ah, da, možda bi bilo zgodnije da odgovorim na vaše pitanje citirajući Didžej Hoboa koji u jednom smradnom trenutku kaže: „Nisam se prodao. Bio sam kupljen. To nije isto.“
Možda vremenom dosadi uloga marginalca i večnog gubitnika?
Nemojte tako olako stavljati znak jednakosti između „marginalca“ i „večnog gubitnika“. Znate, pisac je po definiciji bogomdana zamlata, opsednuti infantilac, a takvi nikako ne mogu biti gubitnici. S druge strane, bez margine nema geto-zabave, odnosno nema elementarnog prostora za pravoverno delanje. Možda zvučim odveć detinjasto, ali verujem da jedino u getu može da opstane sočno, radosno pisanje, krcato životom i prostodušnom besmrtnošću. Potpuno su nevažne priče o situiranom mejnstrimu i opskurnoj alternativi. Glavna caka se krije u veštini da podvučeš crtu tako da vedrina pobedi gorčinu.
Pa ipak, malo je onih sa margine koji imaju takav status, da im (nekadašnji) predsednik Vojislav Koštunica upućuje lične čestitke, ili da sadašnji republički premijer bude njihov stari mecena. Gotovo kao u čika Dobričino vreme?
Hm, hm! Ovo je vreme dobrovoljaca, a ima li dobrovoljnije radnje od čitanja? I još nešto: Hilari Klinton je udaljena hiljadu svetlosnih godina od svake ovozemaljske margine, pa ipak njene meomare čika Dobrica nema nameru da pročita!
Šta je uopšte književnost bez tema iz pop–kulture?
Pisanje govora za ministre, poslanike, specijalce i savetnike.
Kako se u poslednje vreme slažu Zoran Ćirić i Magični Ćira? Čini se da ovaj prvi više nije tako veran pratilac Magičnom u obilaženju birtija, smucanju ulicama i kafanskim monolozima? Kao i da se Magični, s druge strane, mršti već na samu pomisao da će provesti veče uz TV, F.C. Romu i umereno srkutanje Jack Daniel’sa?
Taj mnogopominjani dvojac ponekad funkcioniše kao Pet Geret i Bili Kid, a ponekad kao Džindžer Lin i Trejsi Lords. Budite sigurni da im nije dosadno. Uprkos tome što je „Roma“ pukla, a „Mančester“ postao počasna grupa građana grada Pirota. Ne hvale tamošnji zemljoradnici tek tako onog Fergusona! Mislim na traktor, ne na ser Aleksa!
Izgleda da su i jedan i drugi složno napustili manir drevnih trgovaca iluzijama: „Ajmo ljudi, sveža proza, najbolje priče, friški karakteri, neponovljivo, čista subverzija, penetracija umesto petinga, sasvim jedinstveno na srpskoj književnoj pijaci…“ Nije li to posledica Ninove nagrade, nakon čega pisac više ne mora da skreće pažnju na sebe galamom i vikom?
Nisam ja galamio. Ja sam samo pokušavao da postanem rokenrol pevač i da napravim svoj bend. Nevolja je što sam bio prinuđen da probe održavam javno. Zato sam i počeo da izmišljam neke tajne tračeve – da bih bio interesantan u društvu. Ko bi rekao da će od tog silnog mantranja da se ispile onolike knjige? Blagi Bože, kad malo bolje porazmislim – pa ja sam čovek s opusom! Onaj koji je sam sebi ispisao presudu, bez optužnice i bez pomilovanja. Nema šta, zaslužio sam svaki svoj tekst.
Šta je zapravo u Ćiriću tako magično, odnosno šta je u magiji „ćirićevsko„?
To ćete saznati kada Služba otvori moj dosije.
Mislite da se Služba zaista bavila, kako kažete, „zamlatama“ i „opsednutim infantilcima„?
U nedostatku novih generacija video-igrica i mihizovskih disidenata, ljudi su morali nekako da se zabave, a da usput i dalje služe domovini. Sve je to, u stvari, posledica njihove mladalačke neobuzdanosti – prekomernog slušanja emisije „Slušaoci čestitaju i pozdravljaju“.
S obzirom na to da niste postali rokenrol pevač, a ni plaćeni ubica, što je bila druga alternativa, prst sudbine vas sve više vuče ka mestu jednog od autora školskih lektira, gotovo u maniru (vaših omiljenih) holivudskih priča?
Čujte, ako Milošević može u Hag, zašto Magični ne bi mogao u lektiru?!?
Može se onda pretpostaviti da vam ne smeta kad mediji pokušavaju da rovare po vašem privatnom životu, jer i to ima neku holivudsku aromu.
Pa, ako će to pomoći da se Holivudu konačno dogodi Srbija – pristajem da ritualno žrtvujem svoju „privatnost“. Jedino ne znam da li to podrazumeva izležavanje na plaži ili klečanje na duplerici?
