U Velikoj Britaniji je ovih dana, uz priličnu pompu, objavljeno da više od polovine tamošnje populacije koristi internet od kuće. Dežurni pesimisti nisu se uzbudili, već uzvraćaju kontrapitanjem – šta ćemo sa onom drugom polovinom?
Iako joj ne manjka stručnjaka i kompanija koje spadaju u sam vrh IT industrije, Britanija nije među prvih deset „najpovezanijih“ zemalja sveta. Od evropskih zemalja, još pre dve godine, većinu stanovništva na internetu imale su skandinavske zemlje, Holandija i Island, a danas je tamo raširenost korišćenja ove mreže skoro 70 odsto. S druge strane, britansko društvo je po strukturi mnogo sličnije zemljama tranzicije i tamošnja iskustva mnogo se lakše mogu primeniti u Srbiji nego, recimo, norveških ili švedskih.
Vlada Tonija Blera preuzela je na sebe ambiciozan zadatak digitalizacije zemlje, odnosno uprave, postavivši 2005. kao ciljnu godinu kada će sve državne službe biti pristupačne na mreži, dok će svi građani koji to žele moći krajnje jednostavno da se priključe na internet. Tamošnji analitičari sumnjaju da će ciljevi biti ostvareni u datom roku, još manje veruju da će to biti postignuto na zadovoljavajući način.
Mnogo više pažnje, međutim, posvećuju strukturi onih koji su priključeni (dakle, većini), postavljajući pitanje da li će ostatak građana biti sve više hendikepiran zbog neučestvovanja. Već sada su pogođeni slepi i slabovidi, kojima je sasvim uskraćena mogućnosti da koriste internet. Iako je još 1999. u Britaniji uvedena obaveza da sajtovi imaju i verzije za one koji ne vide (sa zvučnim kontrolama i sadržajima), pokazalo se da to retko ko poštuje.
Takođe, oštra je podela na mladu populaciju (prodornost interneta i do 98 odsto kod školske dece) i penzionere (samo 22 odsto). Nešto je bolja situacija kod onih radno sposobnih (dve trećine koristi), ali i tamo procenat opada srazmerno školskoj spremi. Digitalizacija Britanije (i sveta uopšte), upozoravaju stručnjaci, mogla bi voditi novom obliku neravnopravnosti s kojom se mora ozbiljno računati u budućnosti.
To jest, ako interneta u budućnosti uopšte bude bilo, odnosno ako ga ne „izedu“ sopstvene bube i skole virusi. Stvar je otišla predaleko, čim je Majkrosoft ponudio nagradu od 250.000 dolara za informaciju o autorstvu nad virusima SoBig i MSBlast, usmerenim upravo na Majkrosoftove programe. (Ukupan fond nagrada je vredan čak pet miliona dolara.) Validnom informacijom smatra se samo ona koja vodi hapšenju i/ili osuđivanju onoga ko proizvodi brzošireće viruse.
Majkrosoft se na ovaj korak odlučio onog trenutka kada su ih virusi udarili tamo gde su najdeblji (ali i najosetljiviji), po novčaniku. Pokazalo se da prodaja novih verzija softvera, pre svega velikim korporacijama koje donose najviše novca, ide sporije nego što su se nadali. Kupci imaju probleme sa softverom koji već koriste, stalno traže „zakrpe“, pa nema vremena da im se prezentuju nove verzije. Mnogi su pomerili rok zanavljanja softvera sa tri na četiri godine, kako bi izbegli početne probleme s novom, još neproverenom verzijom. Najstrašnije je što je sve više onih koji glasno pominju mogućnost prelaska na Linux, operativni sistem otvorenog koda, koji je pod znatno manjim udarom hakera od MS softvera. Osetljivost na viruse mogla bi Majkrosoft koštati ne samo profita već i egzistencije, smatra se – otud i ovako masna ponuda za „tastere“. Ako to ne privuče ljude na internet, onda stvaaarno…
