Proleteri

U američkoj poslovnoj ikonografiji postoji institucija automata za vodu kao mesta gde se zaposleni okupljaju da tračare firmu, odnosno da razmenjuju informacije o tome šta im se sprema. Tako je barem bilo dok nije „izmišljen“ internet. Poslednjih godina automat za vodu transformisao se u veb-sajtove i diskusione grupe, najčešće usredsređene na konkretnu kompaniju gde se, mimo kontrole šefova, naširoko i naduboko razmatra radnička potlačenost. Ovaj oblik radničke komunikacije naročito je pogodan za zaposlene u velikim korporacijama gde je susretanje na „pojilu“ nemoguće, budući da su radnici međusobno udaljeni i hiljadama kilometara.

Razmena informacija je korisna, ali ne i dovoljna ako vam se radi o radnom mestu te je stoga zanimljivo na koji način internet utiče na sindikate. Ričard Frimen, profesor na Harvardu i LSE-ju, bavio se upravo ovom temom i došao je do nekoliko interesantnih zaključaka (vidi www.london.edu/e-society). Za početak, utvrdio je da su sindikati zdušno prihvatili mrežu, ne samo kao sredstvo za međusobno komuniciranje članova, već i za plasiranje sopstvenih informacija u javnost i širenje političkog uticaja. Čak i za suštinsko organizovanje, budući da neke kompanije (u SAD) ne priznaju sindikate te je jedini prostor koji tamo mogu dobiti – virtuelni.

Frimen je zaključio da sindikalne aktivnosti na internetu utiču da štrajkovi duže traju. Štrajkači su mnogo bolje obavešteni i spremniji da pritiskaju sindikalno rukovodstvo (pregovarače) da istraju. Takođe, lokalne podružnice dobijaju na značaju, budući da internet u velikoj meri decentralizuje sindikate.

Sindikalni sajtovi imaju i politički uticaj, pre svega u podržavanju sindikalnih aktivnosti poput slanja e-mail-ova na adrese političkih predstavnika u institucijama. Veliki broj korisnika pristaje da podrži ovakve akcije preuzimajući tekst poruke sa sindikalnog sajta. Usput se malo informišu i o suštini protesta i to direktno, bez medijskog filtriranja.

Jedina stvar koja podbacuje kada je internet u pitanju jeste pronalaženje posla na mreži. Frimen tvrdi da internet ne pomaže u bržem nalaženju posla, jedino je obim pretraživanja veći. Na kraju, posao se uglavnom nalazi preko oglasa u štampi uz ostale „starovremenske“ oblike regrutovanja.

Slično svojim saborcima u svetu i sindikati u Srbiji oberučke su prihvatili internet. Svi bitni sindikati imaju svoje prezentacije, recimo, Samostalni na www.sindikat.org.yu, a Nezavisnost na www.nezavisnost.org.yu. Tu se mogu naći najvažnije informacije o sindikatima, načinu organizovanja, pristupnice i slično. Budući da sindikalce pre svega krasi aktivizam, nije neobično to što su sajtovi prilično ažurni.

Fenomen je tim veći ako znamo da sindikati u Srbiji mahom okupljaju radnike koji u radu ne koriste računare, a najčešće ih nemaju ni kod kuće. Možda je nešto drugačiji Sindikat lekara i farmaceuta (www.sdlf.org.yu) koji je veoma aktivno koristio svoj sajt za komunikaciju sa štrajkačima širom Srbije. Recimo, članovi su se mogli informisati o fazama u kojima se štrajk nalazi i čak skinuti i odštampati letke koje su potom delili pacijentima. Na taj način, sa vrlo malo sredstava, stvaran je utisak velike snage i organizovanosti (uniformnost).

Srećom, do sada nijedan sindikat nije odlučio da u okviru svog protesta blokira i saobraćaj na internetu.