Jednaki i jednakiji

Ako nekome treba poželeti srećnu Novu godinu, onda je to svakako Evropska unija. Tek što je počela, 2004. se već smatra istorijskom godinom za EU, mada ne nužno i naročito srećnom.

Gorak ukus u ustima koji je za sobom ostavio poslednji Samit u Rimu, tokom predsedavanja Italije, na kome su došle do izražaja nepomirljive nesuglasice oko novog evropskog ustava, nisu potrle ni sve božićne i novogodišnje poslastice. Ključne države članice, i one koje će to postati u maju ove godine, ostale su nakon Rima čvrsto ukopane u svoje rovove i spremne su da brane svoje pozicije u ratu, do iscrpljenja.

Tako je irskom premijeru Bertiju Ahernu, u svojstvu predsedavajućeg EU-a, dodeljena nezahvalna uloga da pospremi nered koji mu je u amanet ostavio premijer Italije Silvijo Berluskoni. Pregovori oko nacrta evropskog ustava, u koje su uključene i države koje će ove godine postati članice EU-a, zapali su u ćorsokak jer su se države podelile u tabore u borbi za težinu glasa i uticaja koji će imati u procesu donošenja odluka. Da podsetimo, Francuska i Nemačka pokušale su da ospore sporazum postignut u Nici 2000. po kome se najvažnije odluke donose komplikovanom procedurom „trostruke većine“, tj. ukoliko se pređe trostruki prag. Ako se i postigne prosta većina glasova država članica, mora biti osigurano da ova većina obuhvata zemlje koje ukupno reprezentuju 62 odsto populacije EU-a i da većina mora imati težinu od najmanje 232, od ukupno 321 glasa srazmerno dodeljenog članicama. Najviše ovakvih glasova imaju Nemačka, Francuska, Britanija i Italija – 29, a najmanjeu Malta, svega 3. Problem je, međutim, sa državama „srednje kategorije“, među koje spadaju Španija i Poljska. Obe imaju po 27 glasova iako svaka ponaosob ima upola manje stanovnika od Nemačke. Udruživanjem glasova, obe države imale bi 54 glasa iako zajedno imaju 80 miliona stanovnika, koliko i Nemačka sa svega 29 glasova. Poljska, najmoćnija među pridošlicama, ostala je tvrda u svom stavu da ne želi da ispusti ono što već ima u džepu. Nemačka, koja je tokom devedesetih bila verni saveznik Poljskoj u njenim naporima za reformu privrede i zakonodavstva, nije krila razočaranje što joj je uskraćena zahvalnost. Iako su se poljski zvaničnici trudili da pažljivo biraju reči i „ne pominju imena“, iza diplomatskih odgovora bilo je pozivanja na prošlost i strahote rata koje je Poljskoj naneo veliki sused. Uvređena nakon propalog samita, Nemačka je već najavila da će istočnom susedu uskratiti neophodnu pomoć namenjenu razvoju zaostalih regija. Upitan u intevjuu za BBC da li se plaši da će Nemačka Poljskoj zagorčati život, predsednik Poljske Aleksandar Kvašnjevski brecnuo se na novinara: „Naša zemlja se toga ne boji. Istorija Poljske je istorija stradanja!“ Novinari su zabeležili i neukusni komentar jednog nemačkog diplomate koji je izjavio da bi Poljska ipak mogla da traži da joj se broj glasova izjednači sa Nemačkom „ako se u obzir uzmu Poljaci koje su pobili Nemci“.

IZGUBljENI RAJ: Francuski predsednik Žak Širak požurio je da najavi kako njegova zemlja, i saveznici, neće doveka čekati da se rasprava oko novog ustava okonča i da se svi slože, već će se organizovati u „klub pionira“ ili „avangardu“, kako klub od šest članica koje su osnovale EU – Nemačka, Francuska, Italija, i zemlje Beneluksa – naziva nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer. Međutim, dok najviši francuski zvaničnici već uveliko bruje o tome da će se sa ostalima otcepiti i u okviru EU-a osnovati „klub za odlikaše“ ili tvrdo jezgro, nemački političari pokazuju manje entuzijazma za ovakvu ideju. Ona zapravo odslikava nostalgiju za „izgubljenim rajem“ pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, kada je Evropsku ekonomsku zajednicu činilo šest država, i kada su se sve odluke mnogo lakše donosile. Njih naprosto hvata jeza od pomisli kako će se države usaglašavati kada im se na proleće pridruži još deset novih članica. Međutim, Francuski predlog, kome ni Italija nije naročito sklona, uprkos najavama predsednika Komisije Romana Prodija, da je formiranje ovakvog kluba upravo put ka izlazu iz krize, puna je zamki za buduće ustrojstvo EU-a, i to može načeti pukotine koje će kasnije biti još teže premostiti. Iz nastupa Francuske i Belgije, a donekle i Nemačke, već se nazire želja ne toliko da „avangarda“ ukaže put koji bi ostale države trebalo da slede kada za to budu sposobne, već da povećaju jaz između sebe i onih koji kaskaju. Nemačko-francuska osovina, na kojoj počiva EU, uistinu je u istoriji odigrala veliku ulogu i pokazala da su evropske integracije jedini put ka ostvarnju „večnog mira“ o kome je i Kant sanjao. Međutim, njihova urota oko raspodele glasova prvi put ne mora nužno da radi za evropsko jedinstvo, već u korist političke dezintegracije Evrope. „Zemlje Istočne Evrope žele da uđu u EU da bi zauvek pobegle od politika koje su se pokazale katastrofalnim u prethodnim vekovima“, smatra Heder Grabe, ugledna analitičarka evropskih prilika iz londonskog Centra za evropsku reformu. „One žele mesto za stolom gde bi bile ravnopravne sa ostalim evropskim državama. I sada, kada im je to na dohvat ruke, Pariz i Berlin prete da će formirati „uži krug“ da bi ove sa Istoka zauvek držali po strani“, kritikuje Grabe ideju o stvaranju kluba jednakijih među jednakima.

Da stvari budu komplikovanije, Španiju očekuju izbori u martu ove godine, a evropski izbori zakazani su za jun, kada Holandija preuzima kormilo. U međuvremenu, Irska treba da se postara da ujedinjenje u „velikom prasku“ prođe glatko i svečano u maju. Irski premijer već je bio najavio da će organizovanje samita nad samitima biti „logistička noćna mora“ i da njegova zemlja ne može da garantuje bezbednost tolikim visokim funkcionerima iz celog sveta. Iako je sumnje da će Dablin biti dobar domaćin Ahren izrekao još u novembru, nakon terorističkih napada u Istambulu, samopuzdanje mu sigurno nije ojačano nakon serije napada preko „bombi u paketu“ na istaknute članova najvažnijih evropskih institucija – predsednika Evropske komisje Romana Prodija, guvernera Evropske centralne banke Žan-Kloda Trišea i na kancelarije Evropola i Evrodžasta u Hagu.

Kako godina bude odmicala, stvari će se samo još više zahuktavati. Pred kraj 2004. EU će morati da usvoji novi dugoročni budžet koji će važiti šest godina. Budžetsko pitanje jedno je od najgorih za EU oko koga će biti još mnogo svađa i međusobnih optužbi, od kojih su neke već počele zbog toga što Nemačka i Francuska neprekidno ulaze u „crveno“. Do kraja godine, EU je dužna da konačno najavi da li je spremna da započne pregovore sa Turskom o priključivanju, tj. da se posle više decenija konačno izjasni da li Turska može ili ne može u EU. I oko ovog pitanja lomila su se mnoga koplja, jer ono spada u jedno od najkontroverznijih pitanja EU.

ZAPADNI BALKAN: Ako je za utehu, povoljna okolnost u ovako zgusnutoj agendi za 2004. jeste to da će EU-om predsedavati Irska i Holandija, čiji su i prethodni mandati ostali upamćeni kao delotvorni. I sam premijer Ahern, kod kuće i u inostranstvu, ima jaku reputaciju iskusnog i smirenog pregovarača. Veliko je pitanje, međutim, da li je ova okolnost povoljna i za države Zapadnog Balkana, koje se na rečima upinju da se približe ujedinjenoj Evropi. Činjenica je da će EU u ovoj godini biti toliko ophrvana sopstvenim problemima, da će birokratama u Briselu ostati malo energije i još manje entuzijazma za podršku zemljama Zapadnog Balkana u mukotrpnom procesu približavanja ekskluzivnom klubu. Irska, koja se zahvaljući pomoći iz strukturalnih fondova EU-a, od jedne od najsiromašnijih zemalja Evrope, uzdigla na mesto među zemljama sa najdinamičnijom privredom i razvojem, mogla bi da ima razumevanja za nedaće zemalja zaostalih u razvoju, ali ne previše. Sudeći po tvrdom stavu Holandije, koja preuzima vođstvo na polovini godine, tokom Samita u Solunu, od Haga ne treba očekivati veliko razumevanje. Holandija će ostati nepokolebljiva u stavu da sve države s aspiracijama za priključenje EU-u treba da prilegnu na posao i urade domaći zadatak da bi se kvalifikovale za ozbiljne pregovore. Sasvim je sigurno da će Holandija, više od ostalih država, predsedavajuću poziciju iskoristiti da opominje države Zapadnog Balkana da poštuju ljudska prava i vladavinu prava uopšte. To znači da bi lideri zemalja regiona morali da zapnu punom snagom da delima pokažu spremnost za reforme, kako bi kao nagradu ugrabile makar deo kolača iz budžeta kada se on bude sekao krajem godine. Jer, sledeća prilika je na redu tek za šest godina…