Videste li kako se lepo povampirio Željko Veliki Simić? Dade čovek raskošni intervju jednom tabloidu, u kojem je lepo razjasnio urbi et orbi da onomad – u onom skarednom snuff filmiću u policijskoj (post)produkciji – nije potkradao prijatelja, da su sve to samo inscenirali mrski dušmani, zakleti neprijatelji njegove superiorne duhovnosti, po kojoj je inače nadaleko poznat. Đavo će ga znati, ostaje mi samo da ponovim ono što sam napisao u času kada je njegova siroliverska avantura bila aktuelna: ako je i krao – to mu je najmanji poznati greh! Najveći greh ŽVS-a prema srpskoj kulturi jeste ŽVS „kao takav“, ako razumete šta hoću da kažem… Sve preko toga je čist, gratis dodatni baksuzluk.
No, nije živopisno dosadni i pompezno beznačajni Željko V. Simić tema ove priče: ko će još da se bakće sa Prošlim Svršenim Vremenom? Mada, doduše, njegova eks-partija izgleda postaje ponovo poželjna udavača, ili makar zanosna ljubavnica, baš onako po ukusu smernog đuvegije iz Koštunića. Obaška što smo za vakta nekadašnje Simićeve zločinačke org… pardon, legitimne i na demokratskim izborima overene partije, budućeg poštovanog pasivnog participanta u Narodnoj Vlasti, imali čak i gorih (?!) ministara kulture, zaključno sa nekim Đukićem, kako li beše, koji je onomad nesrećnog slikara u pokušaju Radislava Trkulju postavio za upravnika Narodnog pozorišta, a Aleksandra Berčeka turio u Muzej savremene umetnosti (ne kao eksponat nego kao šefa)? Ili je – šalu na stranu – ipak bilo obrnuto, ko će se više setiti? Rezultat bi ionako bio isti: nula, pa još dosta ispod. Neshvaćeni Mislilac i Romaneskni Junak ipak nam je, dakle, samo žutim podvučeni uvodni povod za nešto mnogo važnije: ko će biti sledeći ministar kulture, pod uslovom da Srbija ikada ponovo dobije Vladu? Ili tačnije: ako se uspostavi famozna „vlada diskontinuiteta“ sa DOS-ovom Srbijom – o čemu dični predstavnici Domaćinske Srbije sladostrasno maštaju, sve pohotno taruć` šiljkane o sukno od čakšira – šta će to značiti za ono što su drugovi marksisti kadgod nazivali „društvenom nadgradnjom“: kultura, prosveta & tako to?
Svim gromopucatelnim proklamacijama uprkos, nikakva drvenogvožđana vlada „demokratskih nacionalista“ ne može da napravi nekakve fundamentalne promene u spoljnoj politii ili u ekonomiji, na primer: u današnjem je svetu, u Evropi naročito, mustra već dobro poznata, i moguće su samo varijacije na temu. Osim, dakako, ako nećete da pravite novi lukašenko–lend, a za to ni radikalci nemaju više pravih predispozicija, a kamoli sva ona razblićkana srednjostrujaška tunjevina koja ovih dana krpi Kabinet, sve moleći Boga da krpljenje potraje što duže, jerbo će posle morati nešto i da se radi, što je onaj dosta neprijatan aspekt vladanja u savremenom svetu. Enivej, pošto do suštinskih promena u tim ključnim resorima – kao ni u onim više „tehničke“ i uskostručne prirode (zdravstvo, ekologija i sl.) – ne može doći, nisu li kultura i prosveta utoliko pre idealni poligoni za simboličko i ideološko iživljavanje raznih navalentnih Retromana kakvima inače vrve srpske „domaćinske“ stranke? Pomislite samo na sve one živopisne (nus)pojave koje će se – u nemogućnosti da dohvate za kragnu Bila Klin(k)tona ili Džordža Buša – obračunati sa mrskim imperijalističkim Novim Svetskim Poretkom preko, štajaznam… The Residentsa? Kojima bi, ovaj put s pozicije vlasti, mogli i stvarno da zabrane pristup na Slobodno Srpsko Tlo… Usput budi rečeno, jedan od prvih horor-tračeva u vezi s formiranjem nove Vlade bio je da će baš ona DSS-ovski produhovljena gospođa koja je sročila ono lucidno egzorcističko saopštenje DSS-a glede krstovdanskog nastupa američkih multimedijalnih umetnika na „Kolarcu“ dobiti resor, valjda čerez toga da zabludelu kćercu Srbiju pouči i povrati Pravim Vrednostima (tja, da bi Srbija ubrzo povratila, to je izvan razumne sumnje). Posle je počelo da se priča o Radošu Ljušiću – kojeg su kuloari loptali od kulture do prosvete i nazad – pa smo, pred tom antiutopijskom perspektivom, gotovo zažalili za milim likom dotične dame. Za nju bar znaš da ne nosi kuburu i sablju dimiskiju, a sa serdar-Ljušićem tu nikad nisi načisto. O poslovičnom Žiki Obretkoviću kao superiornoj alternativi da i ne govorimo: taj čovek bar na šta je autentična, ulična kontrakultura, pošto je živi na dnevnoj bazi.
Nije da naričem nad (do)sadašnjim ministarstvom kulture; Srbija je baš mogla – i posle svega, zasluživala je – da izabere i mnoooogo kompetentnijeg i reprezentativnijeg ministra od čoveka koji je, da se ne lažemo, svoje mesto zaradio vetreći svoju vetrovku po terazijskim mitinzima. Osim toga, nedostatak odvažnosti (o famoznoj „viziji“ da i ne govorimo) bio je konstanta tog mandata. Povremeno nepodnošljivo kvazimetafizičko trućanje g. ministra bolje i da ne spominjem. Ipak, u Lečićevoj je ekipi bilo i nešto vrlo sposobnih ljudi, i jedna je vrlo pozitivna, uljuđujuća i normalizacijska tendencija u njihovim aktivnostima ipak apsolutno prevladavala, što je svakako morao biti nekakav važan doprinos evoluiranju „kulturnog obrasca“ dominantnog u jednoj fundamentalno zagubljenoj naciji, razapetoj između narcističke predstave o sebi i njenog realno žalosnog stanja. Elem, i tako tanušni kakvi već jesu, ovi bi dosezi mogli biti ugroženi ili anulirani svojevrsnim udarom zdesna, koji bi Srbiju iznova dominantno – naravno da bi džepova otpora uvek bilo, jer to ne zavisi od Države! – okrenuo pasatističkoj, „jubilarnoj“, izolacionističkoj, manifestacijskoj kulturi kakva je prevladavala, s jednim ideološkim predznakom, u komunizmu – naročito do njegove „dekadentne“ faze – a s drugim, još žešće i malignije, u nacionalističkom gluvom kolu devedesetih. Slično je i s prosvetom: tek što je nekakva ozbiljnija reforma krenula, stvari bi tako reći jednim „nadležnim“ potezom pera mogle biti vraćene na početak, ili još dalje u rikverc. Ta evo, poštovana deco, mrgodni čika-Nikola Milošević je već narogušen i ljut sav što u onom revizionističkom bukvaru Vuk Karadžić plazi jezik, a Sava Nemanjić namiguje pčeli. Strašno, moja gospojice! To su, dakle, zavodljive i opasne čari državnog gospodarenja kulturnim resursima i gospodarenja (mršavim) novcem za potpomaganje umetničke sirotinje i njenih poslova: problem s raznim državotvornim tipovima vazda je i svugde u tome što misle da je i kultura „državotvorna“, da onaima nekakvu misiju unutar „plemena“. Može i tako, ali to je onda kultura groblja. Ili grobljanska kultura. Ili kultura koja vodi ka groblju. U svakom slučaju, nešto iz resora Tome Grobara!
