Pravoslavni protestanti

Još jednom nas je cenjeni kolega Dragan Ilić obradovao izvanrednim tekstom kojim je daleko nadmašio uobičajene domete žanrovskog komentara. Tekst koji govori o odnosu medija prema kosovskim temama predstavlja sjajan sociološki memento svima onima koji su „najskuplju srpsku reč“ shvatali površno. Gotovo je neverovatno (bez obzira na sva pacerska i šarlatanska iskustva naših političara) da se niko ne seća lekcija koje su nam svojevremeno, ne tako davno, stizale iz Cankarjevog doma od Jelka Kacina i Janeza Janše, a eto nam ovih dana i Rupela sa savetima i ponuđenom pomoći.

Moj komentar ne posvećujem ovoj temi jer je broj 690 prebogat raznolikim viđenjima, ocenama i mišljenjima o Kosovu i zbivanjima proteklih dana. Primetio bih, sa zadovoljstvom, da u Ilićevom tekstu nije stradao naš jezik, onako kako je stradao na našim televizijama. Uporedo sa ljudima, crkvama, manastirima, kućama i drugim vrednostima, kao uzgredna („kolateralna“) šteta javlja se i jezik. Ponovo su nemaštoviti izveštači i komentatori uveli u svoj rečnik neodgovarajuću reč. Pored niza rogobatnih i nepreciznih sintagmi i pojmova („na ovim prostorima“, „javni tender“, „transparentnost“, „trafiking“ itd., itd.) smislili su još jedan: sada su se u kolonama nezadovoljnih, ogorčenih ljudi širom naše zemlje pojavili i protestanti. Ne mogu da verujem da postoje (da su stasali i pristigli!) novinari koji ne znaju da su protestanti hrišćani evanđelističko-luteranske ispovesti, vernici koji su ime dobili prema čuvenom manifestu pod imenom „Protestatio“ od 1529. godine. Ti protestanti jesu demonstrirali svoje neslaganje sa odlukama Katoličke crkve, ali oni stvarno nemaju nikakve veze sa demonstrantima koji ovih dana (sumnjivo slično i nemaštovito, kad već to spominjem) ponovo prikazuju predstavu grubo nazvanu „dešavanje naroda“.