Radikalizacija umesto demokratije

Ekskluzivno za „Vreme“ iz Bagdada

U decembru 2002. godine, pre američkog rata u Iraku, članovi iračke opozicije okupili su se u Londonu. Zvanično saopštenje londonskog kongresa glasilo je da je islam zvanična religija u Iraku, da zakonodavstvo „istinski“ potiče iz islama, a ne da je „na izvestan način“ izvorište zakonodavstva, kako bi to engleski prevodioci rekli. Međutim, to su bili stavovi opozicije u izgnanstvu. Šta je u tom trenutku irački narod mislio i šta su oni želeli? Administracija je insistirala na tome da su Iračani nevernici, poput njihovog režima, i da nije nužno uspostavljanje teokratije kao u Saudijskoj Arabiji ili Iranu. Kada ni posle rata oružje za masovno uništenje nije pronađeno, izgovor za prisustvo američkih snaga bio je oslobađanje i demokratizacija iračkog naroda. Američki civilni administrator Pol Bremer najavio je da islam neće biti osnovni generator zakonodavstva u novom uređenju, a njegova odluka pozdravljena je jedinstvenom osudom šiitskih i sunitskih lidera.

Istovremeno dok su držali kontrolu u Faludži nad koalicijom koju čine „gospodari rata“ i radikalni klerikalni krugovi, Amerikanci su tragali za nekim ličnostima na jugu sa bilo kakvim legitimitetom koje bi preuzele gradove gde su se američke trupe borile protiv šiitske policije. Iako su irački suniti imali u svojim redovima bivše policijske oficire, oni su se ipak oslanjali na radikalne islamiste koji su im obezbeđivali legitimitet. Na šiitskom jugu ne postoji svetovna ili policijska vlast, već samo crkvena. Činilo se da su Amerikanci na putu da stvore državu kojom će rukovoditi „gospodari rata“ i crkvena lica, kao u Avganistanu.

NA DVA FRONTA: Godinu dana posle okupacije Iraka, američka vojska vodi krvave bitke prilikom preuzimanja gradova ili vraćanja kontrole, kao što je slučaj u Faludži, gde je godinu dana ranije vlast grubo preuzeta. Sve do primopredaje vlasti Amerika je vodila rat na dva fronta: protiv sunitskih i šiitskih zvaničnika koji su tvrdili da su „neprijatelji“ zapravo neznatna manjina „lojalnih bivšem režimu“ i stranih ratnika, i protiv onih koji su zastupali sve glasniju teoriju da su neprijatelji oni koji nisu prihvatili okupaciju. Naoružane bande kontrolisale su ulice, a Iračani su govorili da je to bilo očekivano. Ono što je bilo iznenađujuće jeste brzina kojom su američke greške izazvale neizbežno – biće gore pre nego što bude još gore. Mada su irački suniti i šiiti sada ujedinjeni u mržnji protiv Amerikanaca, jednog dana kad neprijatelj ode, oni neće dugo proslavljati pobedu, već se se iznova okrenuti jedni protiv drugih i nastaviti krvave sukobe.

Iako je iračko društvo nekada bilo „najsvetovnije“ na Bliskom istoku, postalo je religiozno za relativno kratko vreme. Stranku BAAS, nekada izrazito svetovnu, osnovali su šiiti koji su u prošlosti dominirali komunističkom strankom. Kasnih pedesetih, šiitski studenti teologije formirali su religiozni pokret Dava s ciljem da se bore protiv komunističkog uticaja. Njihov lider Muhamed Bakir Sadr napisao je knjigu o islamskoj politici i ekonomiji da bi dokazao da islam ima rešenje za sva socijalna pitanja i probleme. Ubijen je 1980. godine zbog suprotstavljanja režimu i postao poznat kao“prvi mučenik“.

Stranka na vlasti BAAS težila je da kontroliše sve delove društva. Najveća opasnost po ovu stranku bila je autonomija šiitskog sveštenstva, organizovanog u neformalnu akademiju nazvanu Havza u svetom gradu Nadžafu. Sposobnost šiitskih religioznih institucija da mobiliše stotine hiljada njihovih pristalica plašila je „baasiste“, kao i „otomane“ mnogo pre njih, i zato je Sadam nastojao da vlada ovom akademijom pomoću sile. Šiiti su od 1969. godine konstantno vodili borbu protiv režima, i nasilje je stalno eskliralo.

Šiitsko udaljavanje od stranke BAAS počelo je 1963. godine, kada se stranka podelila na levo krilo (uglavnom šiitsko, prosirijske orijentacije) i centar (uglavnom sunitsko, antisirijske orijentacije).

„DRUGI MUČENIK„: Naslednik „prvog mučenika“, njegov nećak Muhamed Sadik Sadr, proglasio je sebe valijem (lider vernih), što je u hijerarhijskom smislu pozicija viša od ajatolaha Homeinija. Njegov rad se bazirao na izučavanju Mahdija, šiitskog mesije koji se pojavljuje sudnjeg dana. Populista i mistik Sadr organizovao je mrežu svojih sledbenika u gradovima i selima Iraka tokom devedesetih; godine 1999. ubijen je sa sinovima zbog suprotstavljanja Sadamovom režimu i tako postao „drugi mučenik“. Njegov lik uzvišenog sa crnim turbanom dominirao je u svim šiitskim naseljima zajedno sa posterima s likom „prvog mučenika“, njegovog strica, i drugih radikalnih likova, poput iranskog ajatolaha Homeinija. Neposredno posle prošlogodišnjeg kolapsa režimske stranke BAAS, Muktada, jedini preostali Sadrov sin, reorganizovao je gotovo uništenu mrežu svog prethodnika: postavio je svoje predstavnike i otvorio lokalne odbore u džamijama, religijskim, nekad baasističkim centrima, pa čak i u bolnicama. Muktadini predstavnici obezbeđivali su sigurnost i usluge iz sektora civilnih usluga, popunjavajući vakuum nastao u vlasti. Čak je ime jedne šiitske tromilionske sirotinjske četvrti u istočnom Bagdadu nazvane po Sadamu Huseinu – Sadamgrad – promenjeno u Sadrgrad.

Muktada je privukao otuđene i gnevne šiite, stavljajući se u poziciju protivnika američkih okupacionih snaga i tradicionalnih islamista poput ajatolaha Alija Sistanija. Juna 2003. godine, šiitski predstavnici nisu dobro reagovali kada je Muktada bio predložen za mogućeg člana iračke vlade koju su postavili Amerikanci, i ta ideja je odbačena. Njegovim isključivanjem iz budućeg političkog života Iraka došlo je do radikalizacije čitavog pokreta i Muktada je bukvalno gurnut u ruke ajatolaha Kadima al Haerija, najboljeg studenta svog oca koji živi u izgnanstvu u Iranu. Dok je Muktadina politika bila bez ideologije (osim težnje za vlašću), Al Haeri je rigidni homeinista, sa jasno definisanim političkim programim čiji je cilj uspostavljanje teokratije u Iraku – kao što je to Homeini učinio u Iranu pre 25 godina.

Sunitsko-šiitska saradnja protiv Amerikanaca počela je odmah po okončanju rata. Ahmed Kubeisi, irački najpoznatiji stipendista, rukovodio je protestima u aprilu 2003. godine. Propoved koja je pratila molitvu na protestima isticala se po svom nacionalizmu. „…Bagdad su okupirali Mongoli…“, govorio je šeik, aludirajući na pustošenje glavnog grada muslimanskog sveta 1258. godine. „…Sada su novi Mongoli okupirali Bagdad i podelili sunite i šiite. Oni su bili jedno i trebalo bi da ostanu ujedinjeni, i da odbace stranu dominaciju. Oni su zajedno patili, kao jedan narod, pod Sadamovim režimom. Nije bilo sunita i šiita, svi Iračani su bili muslimani u odbrani svoje zemlje od Amerikanaca i Britanaca, kao jedinstven narod…“ Na vrhu džamije stajao je mladić sa zastavama na kojima je pisalo „Jedan Irak, jedan narod“, „Ne prihvatamo stranu kontrolu“, „Suniti su šiiti, i šiiti su suniti, svi smo mi jedno“, „Svi vernici su braća“, i slične parole koje označavaju nacionalno jedinstvo. Irački radikalni suniti i šiiti održavali su zajedničke molitve, policajci i jednih i drugih međusobno su se podržavali. To je naročito došlo do izražaja u borbama za Faludžu, Nadžaf i Karbalu, kada su radikalni suniti, bivši baasistička tvrda linija u policiji (poznati kao „mukawama“ ili otpor) slali lekove i oružje jedni drugima, a čak su se i zajednički borili!

Suniti, za koje se očekivalo da će biti sekularni, u protekloj deceniji postali su takođe radikalni. Počelo je 1979. godine, kada je Homeini preuzeo vlast u Iranu i osudio baasistički režim kao „ateistički“, „otpadnički“, rekavši da je taj režim „antimuslimanski“. U nastojanju da opovrgne ove optužbe, Sadam je promenio retoriku. Majkl Aflak, ateista hrišćanskog porekla i jedan od osnivača stranke BAAS, iznenada je proglašen muslimanom. Tokom krize koja je nastala posle invazije na Kuvajt 1990. godine, Sadam je pojačao islamsku propagandu, predstavljajući sebe kao islamskog ratnika u borbi protiv nevernika i jeretika koje predvode Amerikanci. U januaru 1991, Sadam dodaje reči „allahu akbarr“ („alah je veliki“) na iračku zastavu, i tako postaje vođa islamske vojske.

SADAM I ISLAM: Godine 1993. Sadam ukida brutalnu građansku policiju i počinje kulturnu islamizaciju Iraka koju je nazvao „kampanjom za veru“, dajući sunitima veliku podršku. Izgradio je raskošne džamije, odštampao i distribuirao pet miliona novih Kurana. Obim obaveznih časova islama povećan je sa dva na osam nedeljno, a svi članovi partije BAAS bili su prisiljeni da čitaju Kuran na sednicama. Naredne godine odštampan je dekret po kome se svi lopovi kažnjavaju tradicionalnom islamskom amputacijom, zabranjena je javna konzumacija alkohola, a dozvoljena sloboda javnog ispoljavanja verskih osećanja u džamiji i van nje. Tako je bilo dozvoljeno nositi bradu, a sveštena lica su postajala državni službenici sa velikom platom. Vahabizam, veoma strog islamski ogranak udružen sa saudiarabijskim organizacijama i Al Kaidom, našao je svoje poklonike i u Iraku, što je navelo Sadamovog sina Udaja da protestuje. Kao što su stranačka sedišta predstavljala uporište iračke politike tako su i džamije postale mesto gde se slobodno mogu izraziti sopstveni stavovi, centar političkog aktivizma, budući da su sve druge opcije bile ugašene, pobijene ili prognane…Vođe-povratnici iz inostranstva nailaze na veoma malu podršku, za razliku od verskih vođa koji su dominirali i sunitskom i šiitskom zajednicom. U nemogućnosti da pronađu adekvatnog civilnog vođu, Amerikanci se bore sa rezultatima Sadamovih pokušaja da neutrališe islamske opozicione pokrete.

Rat u Iraku veoma brzo se pretvorio u sukob civilizacija, između jednog konstruisanog koncepta koji Bušova administracija nastoji da odstrani i radikalnih sunita kojima je otpor Zapadu jedini cilj. Mnogi Iračani i muslimani širom sveta smatraju da je rat protiv terorizma i u Iraku zapravo drugo ime za rat protiv islama. Muslimani iz drugih zemalja koji su se borili protiv Amerikanaca 2003. godine (a kasnije se povukli u bagdadsko sunitsko uporište Adhamija) najduže su držali ovu četvrt, dan duže od ostatka grada. U Faludži je takođe „čupavo“. Saudijci, Tunižani i drugi Arapi još se kriju u tom razorenom gradu preobučeni u lokalne funkcionere… Radikalni suniti, doskorašnji neprijatelji šiita, sada su udružili snage s njima – zajedno treniraju i zajedno se bore. Umesto sekularizacije i demokratizacije Iraka, okupacija je izazvala radikalizaciju sukoba i pretvorila ga u univerzalni muslimanski konflikt. Američkom okupacijom definitivno je promenjen Irak, ali ne onako kako se to očekivalo.

TEORIJA I PRAKSA: Nekoliko nedelja pre operacije „oslobađanja Iraka“, a,erički Savet za međunarodne odnose organizovao je večeru kojoj je prisustvovalo tridesetak doktora nauka koji su raspravljali o mogućim posledicama rata. Učesnici su pretpostavljali da bi oslobađanje Iraka doprinelo „popravljanju“ Bliskog istoka, i da bi transformacija iračkog društva mogla da bude model potonje transformacije arapskog sveta u globalu… Kritika iračkog i arapskog društva bila je bazirana na milosrđu i akademskoj oholosti, a ne na vitriolu i netrpeljivosti. Arabijski zaliv i poluostrvo istaknuti su kao specijalni primeri neprosvećenog društva, najgorim primerima u arapskom svetu. Učesnici su se međusobno vatreno ubeđivali da je arapskoj kulturi i društvu potreban razoran udarac koji će ih šokirati i razmrdati. Takođe su smatrali da će lenjo iračko stanovništvo posle oslobođenja mirno čekati dok američki akademici izvode svoju magiju pretvaranja njihove zemlje u novo društvo.

Njihovo stavovi i argumenti nisu bili predstavljeni američkoj javnosti. Zamenik sekretara odbrane Pol Volfovic priznao je u časopisu „Veniti fer“ da je oružje za masovno uništenje bio koristan „birokratski argument“ i da je to bilo „nešto oko čega bi se svi složili“. Nedavno je u knjigama bivšeg koordinatora za antiterorizam u Beloj kući Ričarda Klarka i novinara Boba Vudvorda otkriveno da je ideja o ratu protiv Iraka počela da se stvara u glavama planera u Bušovoj administraciji posle 11. septembra, a verovatno još i pre toga. Napad 11. septembra omogućio je sprovođenje njihovih planova za rekonstrukciju Srednjeg istoka, a budući da američkoj javnosti nije mogla biti prodata priča o velikoj društvenoj reviziji, marketinška strategija počivala je na strahu i pretnji o uništenju koju je Sadam navodno izrekao.

ZBUNjENOST U ZALIVU: Godinu dana posle lansiranja ove strategije, zanimljivo je istražiti šta se u regionu promenilo u međuvremenu. Cilj je bio transformacija društva na Bliskom istoku, a ne samo promena režima u jednoj zemlji. Kada su Sjedinjene Američke Države zauzele Irak, stigla je podrška od samo dveju zemalja, Kuvajta i Katara. Saudijska Arabija, Bahrein i Ujedinjeni Arapski Emirati pružili su diskretnu podršku u formi omogućavanja preleta preko njihove teritorije. Niko u SAD nije pitao zalivske zemlje za njihova očekivanja od ove zbunjujuće avanture. One nisu izrazile kolektivno nezadovoljstvo i protivljenje zbog straha od ishoda, SAD i reakcije domaće javnosti, ali nisu bile ni jedinstvene u stavovima o američkoj invaziji na Irak.

Stavovi Saudijske Arabije bili su najkompleksniji. S jedne stane, Saudijci se još nisu oporavili od činjenice da su 15 od 19 terorista koji su uništili Svetski trgovinski centar Saudijci, a i plašili su se da može da dođe do eskalacije nasilja bez obzira na to što je delognevkrug terorista uglavnom bio usmeren ka Amerikancima. Sa mukom izrečena i uvijena, manifestacija podrške akcijama koje su SAD sprovodile u Iraku bila je jedino moguće rešenje. Kuvajtski stavovi su bili još čvršći i direktniji. Irak je godinama bio pretnja opstanku kuvajtske države, u ovoj ili onoj formi. Samo deset godina ranije, Irak je izvršio invaziju na Kuvajt i potpuno ga opljačkao. Kuvajćani gotovo svih političkih ubeđenja i dalje vide Irak kao stalnu pretnju. Bahrein ima svoje razloge za podršku Amerikancima, ne samo zbog toga što su Amerikanci već dobili obavezujuću podršku od bahreinskog arhirivala Katara. Većinu u Bahreinu čine uglavnom šiiti koji mrze Sadama zbog onoga što je učinio njihovim sunarodnicima u Iraku. Ujedinjeni Arapski Emirati doživeli su podršku SAD kao veoma nepopularnu, ali su uspevali da se izbore s tim – Abu Dabi je sve učinio da se zakamuflira taj čin. Katar je podržao SAD sa istom odlučnošću kao i Kuvajt, ali sa posebnom začkoljicom – američka prisutnost kao neophodna komponenta nacionalne bezbednosne strategije. Katarski državnici su takođe verovali da će podrška omogućiti mir na domaćem terenu, modernizaciju kroz političke i društvene slobode… Katar je svoje nebeske, zemaljske i morske kapacitete u potpunosti stavio na raspolaganje Amerikancima, do te mere da su se pridružili američkom vojnom komandnom štabu prilikom napada.

Šta to nije u redu sa ovom slikom? Amerikanci su tretirali invaziju na Irak kao transcedentalan trenutak transformacije i uvođenja demokratije i slobodne trgovine u regionu. Zalivske države su ovu akciju prevele na, moglo bi se reći, realan politički govor. Međutim, kako stoje stvari sa transformacijom na Bliskom istoku danas? Namera je bila da se transformiše iračko društvo koje bi nalikovalo svetioniku i služilo kao snažan saveznik u realizaciji američkih planova za rešenje problema u celom regionu. Planeri su očekivali da će se irački narod staviti u službu američke vojske u borbi za društvenu transformaciju. Umesto toga, sve se raspalo tolikom brzinom da planeri nisu imali vremena da svoje planove prilagode novonastaloj situaciji…

RAZOČARENjE: Situacija je sada manje-više pod kontrolom dok zemlja kipti od srdžbe, na ivici ustanka i bez plana na vidiku. Ne čudi zato što je predsednik Buš pokrenuo inicijativu za Bliski istok kao posebnu akciju, arhivirajući dugoročne ciljeve demokratizacije regiona. Zalivske države su u stanju šoka zbog načina na koje su operacije u Iraku krenule nizbrdo. Iako nisu istinski verovali u visokoumne i dalekosežne američke planove za transformaciju iračkog društva, očekivali su da će SAD upotrebiti svu raspoloživu vojnu, ekonomsku i diplomasku snagu za obezbeđivanje mira u Iraku. Šok izazvan serijom grešaka koje su Amerikanci napravili stvorio je pukotinu u odnosima SAD – zalivske zemlje. Američki lideri nastavili su da nazivaju saudijski režim „rasadnikom terorizma“. Država Katar, koja se svojevremeno otvoreno nudila da bude glavni američki bastion u regionu, izborila se na kraju za osnovnu instituciju demokratije: slobodne medije.

Razočaranje u američku politiku odražava se svakako i na poslovne odnose. Pre 11. septembra, Saudijci su bili doneli odluku da otvore svoja naftna polja stranim investitorima; američke kompanije su zauzimale ključno mesto na potencijalnoj investitorskoj listi. Posle invazije na Irak ponovo su pokrenuti poslovi; potpisana su tri ugovora, nijedan od njih sa američkim kompanijama. Saudijci bojkotuju američke kompanije, a njihovi studenti zaobilaze američke univerzitete. Veoma važan kulturni most potpuno je uništen. Zalivski biznismeni nerado odlaze u SAD zbog straha od ispitivanja i poniženja koje ih čeka na ulasku u zemlju.

Unutar samog Iraka narod je naučio da bude strpljiviji. Posmatra i čeka šta će uraditi Amerikanci. I sve je više onih koji ulaze u pokret otpora. Suniti i šiiti, nekad na ivici građanskog rata, sada su ujedinjeni, u opoziciji u odnosu na okupatore, dok njihove policije razmenjuju reči ohrabrenja i namirnice. Faludža je postala jedinstvena bolna tačka svih Iračana, prva žrtva u obračunu s okupatorom, prvi oslobođeni grad. Na posterima na zidovima širom ove zemlje piše: „Faludža je početak kraja okupacije“. Iz hotelske sobe u Bagdadu, dok čekam zvuk sledeće eksplozije, pitam se da li je Irak početak kraja američke imperije i početak ujedinjenja radikalnih sunita i šiita.