Beogradski letnji festival ciklusom filmova Cremaster predstavlja nam jednog od najkontroverznijih američkih umetnika Metjua Barnija
Epopeja Cremaster veoma aktuelnog američkog umetnika Metjua Barnija staje na više od 390 minuta filmske trake. Beogradski letnji festival BELEF 2004, pod devizom ArtiKuliranje, predstaviće nam u Domu omladine svaki fotogram ovog umetničkog dela. Pre šest meseci smo se, kroz projekciju Cremastera 3 na poslednjem FEST-u, mogli upoznati sa dotičnim autorom čiji pretenciozni filmski projekti postavljaju nove granice na području umetničkog. Cremaster cycle, stvaran od 1994. do 2002, prezentuje hermetičan vizuelni sistem u pet filmova, upotpunjen fotografijama, crtežima, instalacijama i skulpturama koje je umetnik stvarao tokom osam godina. Filmovi koje ćemo imati prilike da vidimo beleženi su naizgled nelogičnim redosledom (1994. Cremaster 4; 1995. Cremaster 1; 1997. Cremaster 5; 1999. Cremaster 2; 2002. Cremaster 3), dok se generalni koncept serijala zasniva na naglašenoj važnosti omalenog mišića cremaster u muškom telu koji kontroliše kontrakcije testisa reagujući na spoljašnji stimulans.
Cremaster 4 je snimak trke dva motorcikla na pustom škotskom ostrvu, trke u koju je umontiran snimak plesa rogatog mitološkog stvorenja crvene kose s njegovim trima groteskno transvestiranim vilama-družbenicama. Cremaster 1 je mjuzikl o dvema devojkama koje sakrivene u dva cepelina grade odnos sa igračicama koje plešu na ogromnom sportskom terenu ispod njih, dok stjuardese iz cepelina neumorno puše cigarete. Radnja filma Cremaster 5 smeštena je u Budimpeštu – priča o nesrećnoj ljubavi Ursule Anders, koja se uz ritualne igre čudnovatih degenerisanih stvorenja završava romantičnom smrću ljubavnika. Cremaster 2 se bavi zločinom izazvanim gubitkom ljubavi. Zločinac je kažnjen jahanjem bizona u ledenoj pustari, a sve je povezano sa Hudinijem i nekakvim pčelama. I konačno, Cremaster 3 govori o tome kako je leš gorespomenutog zločinca završio u utrobi radnika zaljubljenog u ženu bez nogu. Ovaj radnik, po ideji arhitekte-masona, betonira lift Krajslerove zgrade u Njujorku, a nakon što obojica poginu, duh tog radnika će kao u kompjuterskoj igrici da se uzvere po spiralnim spratovima muzeja Gugenhajm da bi ubio ženu-leoparda, i da bi bio očevidac performansa sa vazelinom koji izvodi američki skulptor Ričard Sera.
Da je prethodno prepričana fabula svakog od Cremastera potpunija, ova priča bi bila daleko – nejasnija! Renomirani britanski filmski magazin Sight & Sound, pored toga što uspešno definiše autorovu konstrukciju terminom privatna mitologija i time dodatno mistifikuje već vakuumirani narativni prostor, ipak ima problema pri jasnom određivanju njegovog filmskog serijala. Radi dalje identifikacije potrebno je naći pokoju filmsku referencu: prema likovima koje nam predočava (a naročito prema njihovoj telesnosti, jer je reč o mitološkim – pseudoseksualnim telima, mutiranim zombijima, dakle bićima izmeštenim iz realnog) Barni se odnosi okrutno koliko i Kronenberg. Prema situacijama i odnosima koje ta tela međusobno uspostavljaju Barni se odnosi ezoterično poput Linča. Uzgred, pravo je čudo da Barni još nije režirao nijedan video-klip za islandsku pevačicu Bjork, koja je odnedavno i majka njegovog deteta, što očekuju svi oni koji bi voleli da gledaju Barnija u trajanju od tri minuta, po dogmatizovanom MTV standardu.
Ali o čemu zapravo želi da govori ciklus Cremaster? Barni priznaje da kroz mnoštvo anatomskih simbola i nadrealističkih slika potentnosti želi da zađe sa one strane biološkog – da bi istražio procese stvaranja (života) i konačne destrukcije (smrti). U tu svrhu koristi i svoje skulpture i instalacije koje godinama izrađuje, najčešće od plastike, metala, vazelina, a koje prethode ciklusu Cremaster filmova i inkorporirani su u njih, s tim da se u igri znakova koristi i arhitektonskim objektima, mašinama, pejzažem i ljudskim telima, koje tretira jednako kao i svoje skulpture.
Razumevanje intimnog kinematografskog univerzuma Metjua Barnija odigrava se u predelu misaonog i teorijskog. Bilo kakva emocionalna reakcija kod publike rastvara se u onome što Bataj naziva skliznuće u ravnodušnost. Ako je bilo kakva emocija izazvana Barnijevom sistematizovanom maštom moguća, onda to mora biti onaj mistifikovani hipnotički eros prizvan artoovskom surovošću.
U Beogradu je medijsku i javnu pažnju okupiralo Narodno pozorište, pa se ne primećuje da ostala pozorišta ove sezone imaju po jednu do dve premijere, a to je tačan pokazatelj položaja kulture u ovoj Srbiji
Emisija „Ode ponedeljak“ Dejana Cukića skinuta je sa programa Radija 202 zato što je ovaj muzičar odnedavno u penziji
Upravni odbor je odlučio da ne produži ugovore za tri emisije rađene kao inostrane franšize kako bi napravio mesta za nove projekte, dok Vladimir Kecmanović više neće uređivati Kulturno-umetnički program
U Muzeju devedesetih izložba logotipa i vizuelnih identiteta Jugoslavije „Yugo.logo“ vraća u vreme kad je dizajn oblikovao svakodnevnicu
„Mala Frida“ je četvrta premijera Malog pozorišta „Duško Radović“ ove sezone. Ostala beogradska pozorišta su realizovala jednu do dve
Kako se na vatri podmetnute paljevine ocrtala mafijaška priroda vlasti? I zbog čega ne prestaje režimska odmazda nad Milomirom Jaćimovićem
Pobeda Tise Petera Mađara prevazilazi granice malene Mađarske. Ona se preliva i na susednu Srbiju kao noćna mora za Aleksandra Vučića i motivacija za sve one koji žele da mu vide leđa
Raspiše li Vučić izbore za leto, studentski pokret i zborovi moraju biti spremni. Iskustva stečena u Kuli, Sevojnu ili Aranđelovcu su dragocena, ali ne i dovoljna. Današnji mali propusti, već sutra mogu biti fatalni. U pitanju je budućnost Srbije
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
