Strofa po strofa

Bože pravde, Ti što spase
Od propasti do sad nas,
Čuj i od sad naše glase
I od sad nam budi spas.

Ovo je prva strofa zvanične himne Kraljevine Srbije, proglašene 1882. godine, tekst Jovana Đorđevića, muzika Davorina Jenka.

Danas, u dvadeset prvom veku, hoćemo da nam ova ista himna bude u ime boga i u ime pravde.

Na koju se to pravdu stihovi pozivaju i od kakve nas je to propasti spasao bog?

Stefan Nemanja, ujedinitelj raške i zetske zemlje i osnivač Srbije, odrekao se prestola 1196. godine i otišao u manastir Hilandar, umro 1200. godine kao sveti Simeon Mirotočivi. Malo se pominje da je tokom svoje vladavine, u ime boga, pobio (posekao, uništio, istrebio!) sve bogumile, zato što su bili protiv hrišćanstva, jeres, kako to crkva kaže.

Sveti Sava se, između ostalog, pominje i po tome da je izmirio svoju do groba zakrvljenu braću. Niko bliže ne objašnjava zbog čega su se, u ime koje pravde, ta ista rođena braća, Srbi, zakrvila. U najmanju ruku, to se prihvata za normalno, a onda se pojavio sveti Sava i učinio veliko delo.

Car Dušan Stefan Silni, srpski car, s pravom se veliča po tome što je doneo Dušanov zakonik. Kao veliki osvajač, osvojio je veći deo današnje Grčke, Epir, Tesaliju, Makedoniju i krunisao se za cara svih Srba i Grka 1346. godine. Posle Dušanove smrti carstvo se raspalo a istorije drugih naroda pišu o Dušanu isto onako kako mi pišemo o Muratu, Bajazitu i drugim turskim osvajačima. Pravedno?

Marička bitka, 08. oktobra 1371. godine: srpskih vojnika oko 60.000, turskih oko 15.000!

Turci su potukli NESPREMNE Srbe, noću, 7. na 8. oktobar, u bici poginuli Kralj srpski Vukašin i brat mu Uglješa Mrnjavčević. Ova dvojica se veličaju kao heroji, a prećutkuje se da je, pod komandom pomenute dvojice, bilo četiri puta više nespremnih Srba, nego četiri puta manje, spremnih Turaka. Na čijoj strani je tada bio bog sa svojom pravdom?

Poraz Srba na Kosovu Polju 1389. godine veliča se u srpskoj literaturi i istoriji. Nije do kraja objašnjena uloga Vuka Brankovića, pa se on pominje kao izdajnik, ili se na njega svaljuje krivica (!) za poraz skoro dobijene bitke.

„Sila boga ne moli“ – pa tako ni bog ni pravda nisu mogli da pomognu Srbima. Turaka je bilo tri puta više nego Srba. Turci su bili bolje organizovani i složni.

Nedavno mi je jedan turski turistički vodič ispričao svoju verziju Kosovske bitke: Miloš Obilić je na prevaru, nečasno, podmuklo, došao do Murata i ubio ga!

Kod nas je Miloš Obilić heroj! Čija je pravda ovde pravednija?

Upitao sam tada vodiča, skoro naivno, gde je to Murat ubijen? Na Kosovu, odgovori on. Misleći da ću dostići kakvu-takvu pravdu, pitao sam dalje: A šta je tražio Murat na srpskoj zemlji? Turski vodič je ostao pri svome. U ime pravde!

Posle kosovskog poraza, u oslabljenoj Srbiji, srpski vladari nikako da se slože, ujedine. Mnogi su postali turski vazali (čitaj: ulizice; sin kneza Lazara Stefan Lazarević i zet Vuk Branković), i time sačuvali svoj lični integritet na štetu Srbije, koja je pokleknula 1459. godine.

Karađorđe Petrović prekinuo je tursko ropstvo u Srbiji 1804. godine. Bio je prek čovek i nije se libio da ubije svoje najbliže saborce pa i rođenog brata. Verovatno „po pravdi boga istinoga“ sustigla ga je ista sudbina, ubio ga je kum, mučki, na spavanju, 1817. godine, po naredbi Miloša Obrenovića, potonjeg srpskog knjaza.

Miloš Obrenović, posle uspeha u borbama i pregovorima s Turcima, biva proteran iz Srbije 1839. godine. Za njim i Mihajlo Obrenović, 1842.

Mihaila Obrenovića ubijaju u Topčideru 1868., is osvete.

Milan Obrenović vodi besmisleni rat protiv Bugarske i biva poražen na Slivnici 1885.

Oficirska zavera ubija Aleksandra Obrenovića 11.juna 1903. godine.

U balkanskim ratovima, 1912. i 1913. koji su samo uvod u do tada najstrašniji sukob 1914. godine, stradalo je više stotina hiljada Srba, u borbama i pogromima nedužnih civila.

Država SHS, stvorena 1918. godine, ujedinila je rogove u vreći, čije posledice i danas osećamo.

Kralj Jugoslavije, Aleksandar Prvi Karađorđević, ubijen je u Marseju 1934. godine.

Drugi svetski rat, pored svih nedaća, doneo je srpskom narodu i borbu brata s bratom, i pravi, današnjim rečnikom rečeno – genocid, od strane „bratskih“ naroda. I to genocid u ime boga, uz blagoslov sveštenika, jednog te istog boga i jedne te iste – hrišćanske vere!

Po završetku Drugog svetskog rata, kvislinška država postaje republika-pobednik, a (naročito!) Srbijom vlada komunistički diktator iz bratske nam republike.

Ex Komunizam traje do onih 78 krvavih jutara, i neizvesnih večeri.

Gde je bio i bog i pravda u svim nabrojanim događajima? Pa, uvek su bili prisutni, samo: zatvorenih očiju, pokrivenih ušiju i vezanih usana! I danas se isti takvi, i bog i pravda, nalaze na grobu Zorana Đinđića.

Da se vratimo na prva dva reda prve strofe pitanjem: koje nas je to propasti spasio bog?

Druga dva reda više zabrinjavaju svojom porukom:

Čuj i od sad naše glase
I od sad nam budi spas!

Ovo je, ništa manje nego poziv „od sad“ pa na dalje sukobe u kojima „nam (bože!) budi spas“, jer spas će nam svakako biti potreban. Zar nije bilo dosta stradanja?

Šta reći za šestu strofu:

Kad nastupe borbe dani
K pobedi mu vodi hod!

Idemo, znači, uvek (i dalje!) u borbu do pobede, a bog će da nas spasava! Kao i do sada!

Na kraju, muzika Davorina Jenka, Slovenca, izvanredno je melodijski i harmonski obrađena. Ipak, može li srpsku himnu da napiše jedan Srbin?