Šved­ski ga­ra­žni rok

Po­pu­lar­nost The Hi­ves sva­ka­ko je je­dan od bi­zar­ni­jih fe­no­me­na u po­sled­njih dva­de­set (i vi­še) go­di­na, na­ro­či­to po­sma­tra­no u kon­tek­stu ul­tra­gre­šnog tro­u­gla ko­ji či­ne pu­bli­ka–in­du­stri­ja–kri­ti­ka. Ne tre­ba mno­go pa­me­ti da se za­klju­či da su i pre u isto­ri­ji ro­ken­ro­la ben­do­vi uži­va­li uni­so­nu po­dr­šku „tro­u­gla“ (Be­a­tles, Led Zep­pe­lin, Be­ach Boys, Nir­va­na, Oasis, Ra­di­o­head…), ni­ti mno­go is­tra­ži­va­nja da se po­ka­že da ti ben­do­vi go­to­vo ni­ka­da ni­su bi­li iz Šved­ske. Sem uko­li­ko auten­tič­ne kon­cep­te Ab­be, Ace Of Ba­se ili Aque ne pre­po­zna­mo kao sub­ver­ziv­nu de­lat­nost go­spo­da­ra pa­kla, naj­ve­ćeg fi­nan­si­je­ra ro­ken­ro­la. Šta je to što je uči­ni­lo da The Hi­ves na nema­ter­njem je­zi­ku iz­ra­ze ono što su bo­lje, ali ko­mer­ci­jal­no da­le­ko sla­bi­je, svo­je­vre­me­no pla­si­ra­li The Sto­o­ges, Ra­mo­nes, Bad Re­li­gion i de­se­ti­ne či­sto­krv­nih ga­ra­žnih ben­do­va od še­zde­se­tih naova­mo? Mo­gli bismo da ka­že­mo da je to taj­ming – ro­ken­rol se fe­nik­su­je sva­kih de­set go­di­na (El­vis – Be­a­tles – Led Zep­pe­lin – Sex Pi­stols – Nir­va­na – Whi­te Stri­pes), The Hi­ves su ima­li sre­će da uče­stvu­ju u ci­klu­su. Mo­gli bismo da ka­že­mo da je to staj­ling – El­vis je sta­vljao gel, Be­a­tles su fin­gi­ra­li škol­ske uni­for­me, Plant je pa­ten­ti­rao me­tal­sko–pla­vo–do–ra­me­na, Johnny Rot­ten je pa­ro­di­rao mo­du, Co­bain je pri­stao na ka­ri­ra­ne ko­šu­lje, Whi­te Stri­pes su cr­ve­no-be­li. The Hi­ves su cr­no-be­li, u neogang­ster­skom aut­fi­tu dva­de­se­tih. Mo­žda je to žva­ka ko­ju ima­ju – El­vis je mr­dao ku­ko­vi­ma, Be­a­tles su ću­ta­li dok su osta­li vri­šta­li, Pa­ge je po­se­gao za okult­nim, Rot­ten ni­je za­tva­rao usta, Co­ba­i­na je bo­leo sto­mak, Whi­te Stri­pes su ma­lo muž i že­na, ma­lo brat i se­stra. Iza The Hi­ves na­vod­no sto­ji iz­ve­sni Randy Fitz­sim­mons ko­ji od­ra­đu­je po­sao šved­skog Mal­col­ma McLa­re­na. Mo­žda je to sub­ver­ziv­nost ko­jom su se su­prot­sta­vi­li mejnstri­mu – El­vis je uneo seks, Be­a­tles po­li­ti­ku, Led Zep­pe­lin ma­gi­ju, Sex Pi­stols su sve iz­ne­li, Co­bain je uzeo že­ni­no pre­zi­me, Whi­te Stri­pes su iz­ba­ci­li bas. The Hi­ves su… iz Šved­ske!

A mo­žda je nji­hov uspeh sa­mo po­sle­di­ca za­mo­ra ma­te­ri­ja­la svih ak­te­ra tro­u­gla. Pe­de­set i vi­še go­di­na ro­ken­ro­la is­pro­du­ko­va­lo je do­volj­no mu­zi­ke, pa su oči­gled­no do mak­si­mu­ma is­pu­nje­ni ka­pa­ci­te­ti svih ak­tu­el­nih ge­ne­ra­ci­ja, i pro­sto­ra da se pro­iz­ve­de ne­što no­vo go­to­vo i da ne­ma, jer su sko­ro sve ge­ne­ra­ci­je po­kri­ve­ne sa naj­ma­nje tri ili če­ti­ri prav­ca ili seg­men­ta rok isto­ri­je. Ni­ko vi­še ne mo­ra da pro­iz­vo­di, kad mo­že da bi­ra. Pu­bli­ka se u me­đu­vre­me­nu si­ta naj­e­la pi­ra­te­ri­je, što je do­ve­lo do to­ga da je po­sta­la je­zi­vo iz­bir­lji­va (jer se sve­ga na­gu­ta­la), što za po­sle­di­cu ima da ili stvar­no–stvar­no do­bre stva­ri uspe­va­ju, ili one stvar­no–stvar­no sve­de­ne u svom iz­ra­zu. Kri­ti­ka je vi­še ne­go ika­da pod­mi­će­na od ind­su­tri­je, a ona an­tikor­po­ra­tiv­na pi­še hva­lo­spe­ve o stva­ri­ma ko­je i ro­đe­na maj­ka je­dva va­ri. I, na kra­ju, ima­mo in­du­stri­ju, po­gu­blje­nu u ma­ni­ja­kal­nom fa­bri­ko­va­nju zve­zda, ko­joj je in­ter­net pre­o­teo mar­ke­ting, pri­te­ra­nu da kin­tu obr­će na sve spo­red­ne na­či­ne sem pro­da­jom plo­ča u pro­dav­ni­ca­ma.

U ta­kvoj kon­ste­la­ci­ji stva­ri The Hi­ves ima­ju ši­ro­ku pri­vlač­nost, od fa­no­va od­ra­slih na Je­rryu Leeu Le­wi­su pa do onih ko­ji na MTV-ju gu­ta­ju Whi­te Stri­pes. Nji­hov ga­ra­žni rok ima ja­sne i ja­ke re­fre­ne i stro­fe, tro­mi­nut­no tra­ja­nje pe­sa­ma, mla­di su i atrak­tiv­ni, ne pre­ten­du­ju ni na jed­nu in­te­re­snu gru­pu (an­ti­glo­ba­li­ste, ho­mo­sek­su­al­ce, Šve­đa­ne, tvr­de ga­ra­žne ro­ke­re, ma­ne­ken­ke), ali ne­ka­ko uspe­va­ju da bu­du in­ter­sant­ni svi­ma. I – ne­ma ba­la­da (sem ako vam pe­sma ko­ja se zo­ve Di­a­bo­lic Sche­me ne sla­ma sr­ce…).

Tyran­no­sa­u­rus Hi­ves je ma­lo du­ži od po­la sa­ta, iz­raz „pra­še­nje“ iz­mi­šljen je za ovu mu­zi­ku, sva­ka pe­sma bi uz ma­lo MTV-ja mo­gla da bu­de hit, da vo­zdi­že pu­bli­ku be­o­grad­skog klu­ba Aka­de­mi­ja, ili da u re­kla­mi is­pra­ti po­sled­nji mo­del le­vi’s 501. A ni Ta­ran­ti­no ne bi pro­šao mr­tav-la­dan po­red nje. Ali, mi ov­de ne po­na­vlja­mo te­zu iz pret­hod­nog pa­su­sa, već je pro­du­blju­je­mo. Ako smo ta­mo re­kli da bi sva­ko mo­gao da slu­ša mu­zi­ku The Hi­ves, sad ka­že­mo da bi sva­ko u sva­koj pri­li­ci (ili ba­rem u sto­ti­nak vr­lo raz­li­či­tih) mo­gao da uži­va u njoj. A sve to do­bi­ja­te od jed­nog po­sve re­tro šved­skog ben­da ko­ji re­ci­kli­ra ba­zič­ne ide­je ga­ra­žnog ro­ka, mu­zič­kog prav­ca či­ji je svet to­li­ko eli­tan i fo­bi­čan da ga to sa­mo po se­bi her­me­ti­zu­je u pod­ne­blju ro­ken­ro­la!

The Hi­ves su sve to pre­va­zi­šli. I da­lje ne zna­mo ka­ko, iako je sve što nam tre­ba za od­go­vor tu. Mo­žda su za­to The Hi­ves naj­ve­ći bend na pla­ne­ti, iako ima, bi­lo je i bi­će bo­ljih od njih.