Šta je to autentična „srpska tragedija“ danas i ovde? To je, jakako, ono stanje kada čovek & Srbin (na)strada zbog onoga što „objektivno“ ili „subjektivno“ nije mogao da promeni, to jest zbog onoga što su njegove lične osobine, karakter, navike i ponašanje proistekli iz jedne specifične (retro)kulture, iz jednog brižljivo uzgajanog „kolektivnog nesvesnog“, ili pak, na drugoj strani, kada nagrabusi zbog nečega što je „izvan“ njega kao ličnosti, ali je sastavni deo ambijenta u kojem živi. Strašna pogibija dvojice mladih gardijskih stražara na Topčideru samo je najvidljiviji, nikako i jedini deo te priče. O tome ovih dana i nedelja, razumljivo, svi, svugde i ama baš svašta govore, ali ima tu jedna stvar koja je nekako ostala nedotaknuta. Ako je, naime, tačna famozna „nezvanična verzija“ o postojanju „treće osobe“ (bajdvej, do nedavno se ofrlje razglabalo o „trećem metku“ u ubistvu Đinđića; izgleda da je tri ovde zaista neki mističan broj…), onda je blizu pameti da to ima neke veze ili s „haškim kompleksom“ ili s mafijom; u oba slučaja, radi se o tome da su dva nedužna momka žrtvovana Tamnoj Strani jednog duboko bolesnog društva, koje je najbolesnije upravo po svojoj fascinasiji tom Tamom, po praznoglavoj veri miliona kako je ona nešto za diku i ponos. Na drugoj strani, predstavnici „zvanične verzije“, one po kojoj su mladići pucali jedan na drugoga, rado govore o tome kako su gardisti nastradali u jednoj „muškoj igri“, okončanoj znamo već kako: igračka – plačka.
Hm. Videće se još šta sve ima u toj priči, ali mi se nećemo bez potrebe udaljavati od „muške igre“, ionako centralnog mesta naše neverovatne i tužne recentne istorije. Samo ćemo se, elem, preseliti nešto južnije. U Nišu se ovih dana odigrala apsurdna i užasna porodična tragedija: sedmogodišnji unuk upucao rođenog dedu! Kako je to moguće? Pa lepo: deda mu lično tutnuo pištolj u ruke i rekao mu „upucaj dedu!“; i dete, šta će, povuklo oroz. Unukov otac, inače vojno Službeno Lice, pokušao je da zaustavi dedino mahanje pištoljem u plemenitoj nameri da „zabavi“ unuka, ama džaba, deda se nije dao, odviše zanesen svojom „muškom igrom“. Dede sada više nema, ali ni unuk nije previše živ, to jest, teško je reći da je i njegov život pošteđen. Ovo je tragedija vaistinu „antičkih“ dimenzija, a opet tako porazno i nepopravljivo „srpska“. S tim da ovde nema dileme da nije bilo „trećeg lica“, što će reći da „kulturalno ispravnom“ Srbinu, baštiniku svih onih odavno mutiranih i obesmišljenih Tradicija – na kojima se utoliko jače, „inadžijski“, insistira – nije nužan Treći za ruiniranje svog i okolnih života: dovoljno mu je neko Svijetlo Oružje i sadržaj u glavi koji će od istog napraviti epsko-folklorni fetiš, doveka prenošen s kolena na koleno, sve do loše beskonačnosti u kojoj ćemo valjda svi nestati od naglog udara gigantske mase Apsurda. Ili od meteora, dođe mu na isto.
Ono što se, pak, zbilo s košarkašem Milanom Gurovićem nije, srećom autentična „srpska tragedija“ – više je farsa, kao njen zakoniti istorijski isprdak, ako je verovati onom bradatom Nemcu. Ali ipak potiče sa istog izvora: Gurovićev tattoo Draže Mihailovića takođe je svojevrsna simbolička „muška igra“, jebaću–vam–mater–svima obznana, ponosito „uznosiranje“ celom „neprijateljskom“ svetu, s naglaskom na komšije & susede. Okej, i to je na neki način „legitimno“, ali bi bilo sasvim normalno i da onaj ko to čini prihvati konsekvence vlastitog „autodefinisanja“. Isto kao što niko ne bi držao „legitimnim“ i „normalnim“ – a naročito ne bezbednim i praktično sprovedivim – da neki Gurovićev mentalni partner iz Hrvatske istetovira rame njemu milim likom Ante Pavelića i onda s njim paradira po Beogradu?! Na stranu sad sve one večite jalove i dosadne rasprave da li su Ante P. i Draža M. dva lica iste medalje ili nisu: važno je da i jednog i drugog Oni Drugi tako percipiraju. Utoliko se Gurović samim činom tetoviranja mitskog vođe Svih Četnika Sveta dobrovoljno trajno odrekao privatnog ili profesionalnog muvanja po, recimo, Hrvatskoj ili Bosni; to je njegovo pravo, ali je bizarno da se posle žali zbog toga. Na kraju krajeva, ima likova koji misle – ponoseći se onim čega se pametan stidi – da je baš seksi ići okolo u majici s ljupkim likovima Radovana Karadžića i Ratka Mladića, ali još nismo čuli za deliju koji bi tražio da mu se omogući da se u takvom outfitu prošeta Baščaršijom, ne bi li drugarski podsetio Sarajlije na neumrli lik i delo tipa koji ih je godinama psihoanalizirao odozgo… Uzbihozoreno rodoljubivo novinarsko kokodakanje o tome kako se Gurović, eto, sa svojim Idolom na ramenu slobodno šeta po Španiji ili Grčkoj sasvim je besmisleno: šta je njima neki Draza Mihailović i šta su oni njemu?! Milan Gurović je odradio svoj deo jedne apsurdne „muške igre“ u vidu nadgornjavanja u ludosti, i sada ne bi bilo loše da prestane da od toga pravi Opšti Problem: sam se slikovao, sam se prikazao!
A u Čačku, recimo, obesilo malopre spomenutog Karadžić Radovana na veliki plakat na zgradi Doma kulture, šeretski i namigivački najavljujući njegov dolazak u Veljingrad. Jakako, radi se tek o promociji njegovog romanolikog sočinjenija „Čudesna hronika noći“, ali kako god, oko pompezne najave neobično ugledne „kulturne manifestacije“ – iza koje stoje oni karakteristično lucidni muškarčići iz „Dveri srbskih“ – diglo se nešto političke prašine, pa je stvar naposletku malko diskretizovana; rečeno muškobanjastim vokabularom „muških igara“, uskurčenost je zamenjena pragmatičnim držanjem niskog profila, a svi pravi ljubitelji će ionako na vreme znati za poselo… Zato smo, međutim, dobili nekoliko netraženih pronicljivih lekcija o „razlikovanju lika i dela“, jerbo se ovde, jelte, strogo radi o Karadžiću kao piscu… Baš kao što tipovi iz „Dveri hrvatskih“ sveudilj veličaju zlikovca Milu Budaka „kao književnika“. Tako su i ti vredni proizvođači monumentalnih tragedija rukovođeni jednim epsko-patrijarhalnim obrascem „muških igara“, na kraju vlastitu retoriku sveli i izduvali do tugaljivog nivoa tobož lukavog, licemernog puvanjka-u-prazno, vadeći se naprasno na „umetnost“. Sve je to na prvi pogled smešno i farsično, ali inercija nepatvoreno tragičnog odseka istog „kulturnog obrasca“ i dalje vredno radi i odnosi žrtve, sa Trećom Osobom ili bez nje!
