Muke s logikom

U „Vremenu“ br. 733 pisao sam o izdavačkoj kući Alfa – Narodna knjiga. Gojko Tešić je moje reagovanje pročitao kao tekst o sebi. Zato ovaj odgovor nije upućen Tešiću: on ga neće razumeti, kao što nije razumeo ni moje reagovanje. Ovaj odgovor namenjen je onima koji su posle Tešićeve reakcije možda posumnjali da je netačno nešto od onoga što sam u svom reagovanju napisao.

Ako bih sledio logiku Tešićeve reakcije, mislio bih da je dovoljno da napišem „Na sud s Tešićem!“ pa da svi bez oklevanja zaključe da sam u pravu. Uz to bih, poput Tešića, mogao da dodam i šta sam sve lepo u životu uradio i svima bi na osnovu toga bilo jasno da moj oponent zaslužuje samo prezir. Ali, to tako ne ide.

Umesto što je pretio sudom i pozivao se na ono što je dosad radio, dovoljno bi bilo da je Tešić opovrgao bar jednu od tvrdnji iz mog teksta. Od svega, on, međutim, poriče nešto što ja nisam rekao. Tešić piše da ga „D. I.“ „smatra odgovornim“ za objavljivanje Gvozdenog rova. „D. I.“ to nigde ne kaže, niti „D. I.“ to misli. Ali, to da nije odgovoran za objavljivanje Ulemekovog romana ipak ne znači da on s tim nema nikakve veze, u šta bi Tešić da nas uveri.

Upravo sam Tešić u svojim reakcijama (u „Vremenu“ i „Danasu“) ukazuje na tu vezu. Tešić piše da kao honorarni urednik za Narodnu knjigu, dakle Alfu, radi od 1995. U toj kući je „uz podršku vlasnika“ „g. Milička Mijovića“ pokrenuo više biblioteka. Konačno, u jednoj od tih biblioteka objaviće i ne jednu nego dve knjige Zorana Đinđića.

Tešić se usput osvrće i na objavljivanje romana Milorada Ulemeka. On to naziva „izdavačkim prestupom“ i „neprimerenim poslom“ („Danas“, 26. 1. 2005), to jest „necivilizovanim činom i izdavačkom provokacijom“ („Vreme“ br. 734). On, istina, misli da je Alfa samo štampala knjigu, a da „prestup“ čini list „Kurir“.

Međutim, na internet strani Narodne biblioteke kao suizdavač Gvozdenog rova navodi se Alfa – Narodna knjiga. „Kurir“ se ne pominje. Iz onoga što je Tešić napisao sledi da je Alfa – Narodna knjiga učešćem u objavljivanju Gvozdenog rova napravila izdavački prestup, necivilizovan čin i izdavačku provokaciju. Za tu izdavačku kuću Tešić, koji samog sebe opisuje kao borca protiv „svake vrste zla, zločina i zločinaca, ratnih i antiratnih profitera, protiv svake vrste intelektualnog i moralnog ološa, protiv svake vrste kiča, beščašća i svega onoga što nas je poslednjih decenija bacalo u ponor, beznađe i pakao“, radi od 1995. Dakle, nije „D. I.“ doveo Tešića u vezu sa „neprimerenim“ poslom objavljivanja Ulemekovog romana. To je učinio njegov izdavač „g.“ Mijović, koji mu inače daje „apsolutnu slobodu“ u poslu.

To što kao urednik radi za kuću koja je objavila Ulemekov roman, Tešiću, međutim, nije dovoljno za uspostavljanje veze između njega i tog „necivilizovanog čina“. On u „Danasu“ piše: „Te knjige koje sam potpisao kao urednik sasvim slobodno mogu biti predmet suđenja – a ne one koje se nisu (ili jesu?) pojavile u istoj izdavačkoj kući gde sam urednik – a s kojima ja nemam, ponavljam, apsolutno nikakve veze.“

Tešićevo načelo je sledeće: Mogu imati veze samo sa onim knjigama koje sam kao urednik potpisao i za koje sam od izdavača dobio urednički honorar; sve ostalo sa mnom nema nikakve veze. Naizgled, ovaj stav je prihvatljiv. Ali, ako se pažljivije pogleda, vidi se da on lebdi u praznom prostoru priželjkivane idealne situacije. Naime, u stvarnom životu, da bi se knjige objavile i honorari isplatili potrebna su sredstva. Da bi se primenilo u realnim okolnostima, Tešićevo načelo mora biti prošireno: Mogu imati veze samo sa onim knjigama koje sam kao urednik potpisao i za koje sam od izdavača dobio urednički honorar; sve ostalo sa mnom nema nikakve veze, pa ni to odakle je stigao novac za objavljivanje tih knjiga i moj urednički honorar.

Izgleda da i ovaj stav nije previše sporan. Reklo bi se: čovek gleda svoja posla, ostalo ga ne zanima. Ali, hajde da Tešićevo načelo smestimo u konkretne okolnosti objavljivanja Gvozdenog rova. Tešić je eksplicitan: on kaže da je odgovoran samo za knjige koje je potpisao kao urednik. To što će sredstva za objavljivanje knjiga koje će urediti i za honorar koji će za to dobiti stići i od prodaje Ulemekovog romana sa njim – borcem protiv „intelektualnog i moralnog ološa, kiča i beščašća“, saradnika Zorana Đinđića, u čijim je bitkama i „lično učestvovao“ – nema „apsolutno nikakve veze“.

Tešić na to tako gleda. On je izneo svoje viđenje, a ja svoje. Očigledno je da on posmatra stvari drugačije od mene. Veze koje ja vidim Tešić ne vidi. Pošto je reč o moralu, biće da se te veze opažaju moralnim čulima. Sva je prilika da se Tešićeva moralna čula suštinski razlikuju od mojih. Sud na koji Tešić poziva u rešavanju takvih pitanja ne pomaže. Tešićevo načelo nije saglasno s onim što je on opisao kao svoj društveni angažman. Ako se dosledno pridržava svog načela, Tešić mora da se odrekne angažmana u borbi protiv „intelektualnog i moralnog ološa, kiča i beščašća“. Ako želi da bude angažovan, onda mora da odbaci svoje načelo.