Nuklearna prašina u oči

Severnokorejski diktator Kim Džong Il osim opere i holivudskih spektakala iz pedesetih, voli i iznenađenja, ali samo ona koja on priređuje drugima. O njegovoj nepredvidljivosti postoje razne anegdote. No, jedno je biti nepredvidljivi diktator male i siromašne zemlje, a sasvim drugo biti na čelu zemlje s nuklearnim oružjem; nepredvidljivost u takvim okolnostima postaje strašno nepoželjna osobina.

Zato se od Vašingtona do Tokija svima digla kosa na glavi kad je zvanični Pjongjang nedavno potvrdio da je Severna Koreja nuklearna sila, prvi put vezujući reč „nuklearno“ sa rečju „oružje“.

Svalivši niz teških optužbi na račun predsednika Buša i njegove obnovljene administracije, Pjongjang je istim povodom objavio da se povlači iz pregovora o kontroli nuklearnih potencijala Severne Koreje.

STALNO ZVECKANjE: „Dragi vođa“, kako severnokorejskog predsednika moraju da zovu njegovi izgladneli podanici, bio je dovoljno uviđavan da sačeka da se izbori u Americi završe, i da predsednik Buš u govoru o „stanju nacije“ skicira strategiju prema njegovoj izolovanoj zemlji. No, kako je Buš, po nagovoru savetnika, propustio da rečju pomene Severnu Koreju, Kim Džong Il bio je prinuđen da sačeka drugu priliku da zamahne bojevim glavama. Ona mu se brzo ukazala, tokom nedavne turneje novopostavljene šefice američke diplomatije Kondolize Rajs po Evropi i Bliskom istoku, kojom je trebalo da pripremi teren za predstojeću veliku posetu Buša svojim evropskim partnerima. Iako je pitanje nuklearnog potencijala Severne Koreje bilo trećerazredno pitanje u razgovorima Rajsove sa njenim evropskim sagovornicima, poslednjeg dana boravka u Evropi, ona nije odolela, a da Kim Džong Ilovo osiromašeno kraljevstvo ne svrsta u „ispostave tiranije“. To je za „dragog vođu“ bila kap koja je navodno prepunila čašu, te je Pjongjang pohitao da objavi kraj pregovorima, i da obelodani crne slutnje, koje je bez verifikatora na terenu teško proveriti – da u rukama ima nuklearno oružje. Utehe radi, u saopštenju iz prestonice Severne Koreje navodi se da je oružje odbrambenog karaktera.

Kim Džong Il i ranije je više puta zveckao nuklearnim naoružanjem, i to obično različitim prigodama. Obično se tim povodom oglašava u oktobru, kada se približi nacionalni praznik Severne Koreje, ali sada je odlučio da svetu priredi iznenađenje uoči svog rođendana, 16. februara. „Dragi vođa“ možda jeste osteljiv na teške reči, ali direktan povod za ovakav ispad sigurno nije mogla biti prezriva opaska šefice američke diplomatije, koja odražava još dublji prezir koji prema Kim Džong Ilu gaji i sam predsednik Buš. Analitičari se slažu da je Kim Džong Ilovu nervozu izazvala nedavna turneja visokog američkog izaslanika Majkla Grina po Japanu, Južnoj Koreji i Kini. Grin je svojim sagovornicima u dalekoazijskim prestonicama predočio da je Severna Koreja prodavala Libiji uranijumski heksafluorid, gas koji može da se koristi da bi se obogatio uranijum za nuklearno oružje. Ako je to tačno, to bi značilo da Severna Koreja nuklearne kapacitete ne razvija za „samoodbranu“, kako tvrdi, već i za prodaju i proliferaciju, na šta su Amerikanci posebno osetljivi. „Proliferacija nuklearnog oružja je definitivno crvena linija preko koje SAD ne mogu da pređu“, izjavio je nedavno za BBC analitičar Džon Svenson Rajt, saradnik Kraljevskog instituta za međunarodne odnose u Londonu.

KINESKI UTICAJ: Još od prvog Bušovog mandata, američka administracija zaoštrila je svoj kurs prema Severnoj Koreji, time što ju je predsednik Buš svojevremeno svrstao u „osovine zla“, zajedno sa Irakom i Iranom. Bušova administracija pojačala je izolaciju Severne Koreje, rešena da popusti tek kad bude videla napredak u stavljanju nuklearnog potencijala Severne Koreje pod međunarodnu kontrolu. Od tada, svako malo, Kim Džong Il baca nuklearnu prašinu Vašingtonu u oči, insistirajući da Pjongjang direktno vodi pregovore o razoružanju sa Amerikom, i da SAD unapred isključe mogućnost napada na poluostrvsku zemlju. Oba zahteva su za Buša neprihvatljiva. Umesto bilateralnih pregovora, osmišljeni su šestočlani pregovori o razoružanju Severne Koreje, u koje su pored SAD uključeni i Japan, Kina, Južna Koreja, Rusija.

Japanska vlada je pod sve većim pritiskom javnosti da se Severna Koreja još dublje gurne u izolaciju, dok Kina i Južna Koreja imaju više razumevanja za Kim Džong Ila. Obe zemlje bile bi direktno pogođene svakom eskalacijom sukoba – Seul se nalazi pedesetak kilometara od granice sa severnim susedom, a Kina strahuje od velikog priliva izbeglica. Svi se slažu da Kina ima najviše uticaja na Pjongjang, jer, kako je nedavno izjavio „Njujork tajmsu“ Piter Bek, stručnjak za severoistočnu Aziju Međunarodne krizne grupe, „Kina je jedina zemlja u ovom trenutku koja u ruci ima i štap i šargarepu, i voljna je da upotrebi obe stvari. Što se Južne Koreje tiče, njena je pozicija delikatnija. Ako vam je polovina stanovništva u dometu nuklearnog oružja, morate da budete jako obazrivi.“

Sudeći po reakcijama, nedavno saopštenje iz Pjongjanga u Vašingtonu je izazvalo iznenađenje, ali ne i paniku. Kondoliza Rajs je izjavila da će „povlačenje iz pregovora samo produbiti izolaciju Severne Koreje“.

Međutim, fokusiranost Vašingtona na Siriju i Iran dovoljno govori o tome da nikakvi planovi za napad na Severnu Koreju u smislu „promene režima“ nisu na pomolu. Bušova administracija često je pod optužbama da zapravo nema strategiju prema Severnoj Koreji, osim dublje izolacije. Nedavno je taj stav ponovio i Geri Semor iz uglednog londonskog Instituta za strateške studije: „Uprkos tvrdom stavu, Amerika je do sada jedino uspela da dopusti da Severna Koreja postane prikrivena nuklearna sila.“

DOLARI I NARKOTICI: Ipak, Vašington već duže vremena sprovodi mere slične onima kojima pokušava da stane na put Al kaidi i budno prati protok novca. Ispostavlja se da Amerika ima mnogo više muke sa Severnom Korejom od uranijumskih šipki iz kojih Kim Džong Il pokušava da izvuče gorivo za nuklearno oružje. Severna Koreja je jedno od glavnih središta falsifikovanja dolara, a takođe i proizvodnje amfetamina i drugih hemijskih narkotika koji se mahom slivaju u Japan. Otud i najmanje razumevanja za Pjongjang upravo u Vašingtonu i Tokiju.

I Japan, sa svoje strane, pojačava izolaciju. U martu stupa na snagu novi zakon po kome svi brodovi koji se nađu u japanskim teritorijalnim vodama moraju imati posebnu dokumentaciju, kakvu nijedan severnokorejski brod nema. Vašington se, sa svoje strane, usredsredio na tokove novca od prodaje narkotika, nuklearnog materijala i falsifikovanih novčanica, koji Kim Džong Ilov režim, i njegov skup ukus, održavaju u životu. Neimenovani vašingtonski zvaničnici izjavili su „Njujork tajmsu“ da se strategija svodi na izgradnju zida oko Severne Koreje „ciglu po ciglu“. Ovakva strategija nesumnjivo je najdelotvornija u odsustvu vojne strategije prema Pjongjangu. Najviši zvaničnici američke administracije nebrojeno su puta odbacivali plan napada na Pjongjang. I ovakve mere nisu naišle na veliko oduševljenje stručnjaka, jer se sankcije nisu pokazale naročito delotvornim u slučaju Kube ili Burme, takođe velikog izvoznika narkotika. „Odavno već sarađujemo na tom planu sa našim partnerima, u pokušajima da obustavimo nelegalne aktivnosti Severne Koreje, naročito na planu falsifikovanja novca i prodaju narkotika“, izjavio je nedavno portparol Bele kuće Skot Mek Klelan. „To je odgovornost prema našim građanima, našim saveznicima i našoj privredi. Severna Koreja ne sme da nastavi da se bavi nelegalnim radnjama. Mora da donese stratešku odluku i obustavi program za razvoj nuklearnog naoružanja.“

Ove najnovije mere, ili mere koje nisu toliko nove ali ih je Vašington objavio tek pošto se oglasio predsednik Severne Koreje, trebalo bi najviše njega i da pogode. „Njujork tajms“ otkriva da iza njih u najvećoj meri stoji Robert Džozef, glavni čovek za razoružanje u Savetu za nacionalnu bezbednost, koji će, najverovatnije, postati zamenik Kondolize Rajs. Ali, uključeni u program za kontrolu tokova finansija iz i u džep diktatora K. Džong Ila priznaju da je posao težak, jer se transakcije većinom obavljaju u kešu.

Prema tome, nije da se Buš i njegova svita ne zanimaju za predsednika Kim Džong Ila, već samo ne na onaj način na koji bi on to voleo.