Prizor pomalo podseća na spomenarsko-nostalgičarsku žanr-scenu, nešto kao kad vidite naftalinski snimak koncerta svog nekada omiljenog benda dok je još bio u punoj snazi, a bogme i vi s njim – eno vas tamo, u prvim redovima, skačete i tresete glavurdom sa irokez-frizurom… Dakle, sede tako Vladan Batić, Nenad Čanak, Vesna Pešić i još neki kadgodašnji Heroji Otpora, i svečano nam obznanjuju da su osnovali „Narodni pokret Peti oktobar“. Ne zna se još tačno šta je to – riba li je, devojka li je, ili stranka, koalicija, NVO, grupa građana, diskusioni klub? – ali se zna da mu je proklamovani cilj da vrati Srbiju na Pravi Put, dakle, tamo gde se našla Petog oktobra 2000. kasno popodne, da bi već sutradan sabajle počela polako ali nepobitno da zastranjuje.
Eh, uspomene… Te tople jeseni godine dvehiljadite (zamislite muziku iz „Grlom u jagode“ kao pratnju…), u Srbiji je bilo u modi javno (i samopreporučujuće…) evociranje uspomena na tek minuli Peti oktobar: gde je ko bio, šta je radio, te koliko se dušmanskog suzavca nagutao u svom nadljudskom i herojskom naporu da izbavi Srbiju-princezu od strašnog požarevačkog Zmaja. I ko god bi se o bilo kojoj javnoj stvari gromopucatelno izjašnjavao, svoju bi tiradu obavezno začinio „legitimacijskom“ lozinkom: ja sam, bre, pojeo šest-sedam kila suzavca pred Skupštinom, mlatnuo Milanovića nogom, navigao Bager za Džoa, valjda ja znam šta pričam, valjda sam ja krvario – dobro de, kašljao i hripao – za ovu Slobodu?! Oni s malo dužim oponentskim stažom išli bi i dalje – „razočaranost“ kao nova vrsta „noblesa“ već je polako postajala trend – pa bi već prezrivo gunđali i frktali: ta jesam li ja za ovo onomad šet’o?! I neupućen bi čovek stekao dojam da je to čuveno „šetanje“ bilo nešto bezbeli junačko i strašno, da su Šetaču povazdan fijukali meci oko glave, da je celu zimu proveo u rovu duboko u neprijateljskom okruženju, među pacovima i ostalom paklenskom menažerijom, bolujući jal’ od tifusa jal’ skorbuta, ne mogavši nosa da promoli od silnih plotuna neprijateljske artiljerije… Naprosto su svi sebi nekako izgledali Tako Važni. Kada je sveopšte javno laktanje glede gutačkih, šetačkih i ostalih novootkrivenih Zasluga doseglo baš nepodnošljive razmere, oštrio sam se da obznanim kako se „preko novina“ odričem svog parčenceta bilo kakvih eventualnih, makar i mikronskih zaslugica u ime onih kojima je to očigledno mnogo potrebnije, kojima će to nešto značiti i valjati u daljem životu & radu. Evo vam, bre, tog vašeg Petog oktobra, nosite ga kući; meni ionako pripadaju svi oni dani pre njega, koje tuce godinica, onih dok ste vi prvo voleli Vođu, a posle bili malko zbunjeni… A onda me uhvatila neka mala snaga te odustadoh, zbog čega mi je i dan-danas ponekad žao.
Razume se, ništa se od ovog potonjeg ne odnosi na ljude koji su se pre neki dan okupili na spiritističko-reanimatorskoj seansi Petog oktobra: većina njih su poštovanja dostojni slobodni građani koji su vazda bili tu kad je grmelo, a Zlo su prepoznali – i suprotstavili mu se – čim se rodilo. Nisu, ergo, prvo ljuljali „Rozmarinu bebu“ pa se posle zgražavali što je tolika porasla, a još je i alava da Bog sačuva… Ko će ako neće ljudi poput njih da se pozivaju na Peti oktobar? Naročito sada kada to odavno nije u modi među lokalnom filisterijom, naprotiv? No, pitanje je samo prozvodi li to još neki bitniji politički efekat i učinak, je li ta i takva simbolička poruka dovoljno snažna i uostalom, dovoljno razgovetna? A ovo poslednje pitanje najlakše je od svih zanemariti, upravo zato što se olako polazi od premise da svi negde „znamo“ šta je to što zovemo Peti oktobar, i sad je samo ostalo da se raščivija ko su oni koji To danas najdostojnije „nastavljaju“, to jest reprezentuju?
Hm. Ovo je u najmanju ruku dubiozno. Sećam se da su vrlo brzo nakon Petog oktobra Snežana Ristić i Radonja Leposavić organizovali seriju tribina o (parafraziram) „ulozi intelektualaca u sadašnjem vremenu“; pobrkavši me valjda s nekim intelektualcem zvali su i mene da govorim, a jedino čega se sećam iz svog solilokvija bila je tvrdnja da smo se „Petog oktobra sigurno i Matija Bećković i ja radovali, ali iz sasvim različitih razloga“. Kao što je i sve drugo kod MB i TP – koji su ovde samo zgodni „simboli“ stanovitih svetonazora – bilo različito: ponašanje u vremenu Zla, ocena o tome šta je do Zla uopšte dovelo, stav o tome šta i kako dalje. Dakle, „ne delimo“ nijedan dan ni pre ni posle Petog oktobra: samo njega, i basta. Kao što su samo u magnovenju tog prevratnog dana, recimo, Koštunica i Čanak ili Velja Ilić i Vesna Pešić mogli izgledati kao ljudi „na istom poslu“. I nije tu niko od nabrojanih bio uljez: stvar je baš u tome da je famozni The Datum samo Nulta Tačka, „prazan skup“, trenutak Big Benga od kojeg („politički“) Kosmos tek počinje, sa svim lepim i strašnim mogućnostima.
Peti oktobar nije „izneveren“: Milošević je vaistinu svrgnut sa vlasti, i eno ga u Hagu, gde mu je i mesto. Ali, famozni „šesti oktobar“ nije osvanuo zato što je prevagu odnela – sa „overom“ u vidu Dvanaestog marta – ona Srbija s kojom smo se grlili Petog oktobra, ali koja je mislila (ma, šta mislila: odlučila!) da je taj dan samo kraj nečega, a ne i početak nečega Drugog. To je ona Srbija u kojoj Matija B. („kao metafora“) i danas ima sve razloge da se raduje i da mu bude baš lepo i herclih, da ide na vesele psiho-turneje na kojima će, u svom dadaističkom šerlokholmsovskom autfitu, recitovati svoje „urođeničke psalme“, da zloupotrebim Danojlića. E, ta i takva Srbija danas poletno peva, dok sužnji Petog oktobra bluzerski pevaju o njoj…
