„Novi sjaj svetinje“, „Vreme“ br. 744

Republički zavod za zaštitu spomenika kulture Beograd brinuo se o manastiru Mileševa gotovo četiri decenije, od prepokrivanja crkve 1967. godine pa nadalje: sanacije, uređenje, arheološka istraživanja, konzervacije i kompleksni programi zaštite.

Ideja da se ukloni i izmesti zvonik ispred crkve stara je koliko i rad na uređenju Mileševe, a od 1976. godine je i u zvaničnim i usvojenim projektima Republičkog zavoda (arhitekta Ranko Findik). U to vreme zvonik nije srušen samo zbog protivljenja tadašnjeg vladike.

Stručni tim Republičkog zavoda izradio je 1993. godine Program radova na istraživanju, zaštiti i uređenju kompleksa Mileševe, koji je usvojen (arhitekte Olivera Kandić, Svetlana Popović i Miladin Lukić i istoričar umetnosti Radojka Zarić). U Programu se za zvonik doslovno kaže: „Sa funkcionalnog i estetskog stanovišta smatramo da se građevina nalazi na neprikladnom mestu, previše blizu ulaznim vratima hrama, a svojom masivnošću smeta u sagledavanju najznačajnijeg objekta u kompleksu. Iz navedenih razloga najbolje rešenje za prostor porte bila bi dislokacija zvonare. Ova ideja potekla je od službe zaštite još 1976. godine, a naišla je na razumevanje i od strane nadležnih organa Srpske pravoslavne crkve.“ U tom trenutku je postojala i saglasnost vladike, a saradnja Uprave manastira i stručnjaka Republičkog zavoda na zaštiti i uređenju manastira bila je veoma dobra.

Dakle, pitanje uklanjanja zvonika za stručnjake Republičkog zavoda decenijama nije bilo sporno. Čekali su se sredstva i prilika da se realizuju važeći programi i projekti. Kako je onda došlo do članka u „Vremenu“ gde se na devastaciju žale neki stručnjaci koji „u strahu od posledica“ nemaju ni imena?

Do zaokreta u saradnji Uprave manastira i Republičkog zavoda dolazi 2001. godine, što koincidira sa postavljanjem Marka Omčikusa za direktora. Za samo tri godine između Mileševe i Republičkog zavoda ostvarena je nesaradnja i netrpeljivost kakva nije zabeležena od osnivanja službe zaštite. Šta se desilo? Vladika Filaret gradi 2001. godine ekonomske zgrade upravo na mestu koje je predviđeno pomenutim Programom iz 1993. godine, a 2002. godine kopa se ribnjak, uz pomoć Vojske i lokalne zajednice. Za to vreme Republički zavod gradi drenažu oko crkve već četvrtu godinu.

U Republičkom zavodu se 2003. godine izrađuje novi crtež uređenja kompleksa (arhitekta Miladin Lukić), gde se ekonomske zgrade „premeštaju“ sa mesta na kome su izgrađene na mesto obližnjeg zadružnog motela. A na mestu štale, čiju je lokaciju upravo Republički zavod odredio i manastir osamdesetih godina izgradio, predviđa se gostinski konak, a uz konak i ribnjak. Zvonik je predviđen za uklanjanje. Dakle, sve je tu: i zvonik i ekonomija i ribnjak, samo ne tamo gde je izgrađeno, nego na drugom mestu. Ovaj crtež ne postoji u Republičkom zavodu (nije usvojen kao projekat, elaborat ili program), ali je razmatran na Stručnom veću i dostavljen Eparhiji. Direktor Omčikus 2003. godine podnosi krivičnu prijavu protiv vladike zbog izgrađenih objekata, a vladika proglašava Omčikusa za „personu non grata“ u mileševskoj eparhiji.

Sledeća epizoda je adaptacija manastirskog konaka 2004. godine. Republički zavod birokratski komunicira sa Upravom manastira putem zahteva-uslova-saglasnosti i rezultat se vidi u obliku konaka-golubarnika. Pitajte zašto konak ima onakve badže, odgovor je da su to uslovi Zavoda…

A zvonik? Vladika Filaret je obavestio Republički zavod tri mesaca ranije (decembar 2004) i tražio idejno rešenje za novi zvonik, da bi stari uklonio, kako je to svim postojećim projektima i programima predviđeno. Sa uklanjanjem zvonika je od juna 2004. godine saglasan i Sinod Srpske pravoslavne crkve.

Gde je onda problem sa zvonikom i gde je u svemu tome Marko Omčikus koji daje izjave za „Vreme“? Umesto što navodi neistine i baca prašinu u oči (nikakav srednjovekovni zvonik nije nađen na mestu sadašnjeg i nema nikakvih pritisaka na zaposlene u Republičkom zavodu), bivši direktor zaista treba da bude „u strahu od posledica“, ali zbog još nerazjašnjenih afera koje su pratile period njegovog direktorovanja. Ako je neko vršio pritisak na zaposlene, to je bio upravo Omčikus, sa zapošljavanjem policajaca da kontrolišu zaposlene, pretnjama otkazima i otpuštanjem arhitekte, degradacijama u stručnom zvanju, smenjivanjima sa poslova i pismenim zabranama rada van radnog vremena ili komunikacije sa drugim republičkim ustanovama, da ne pominjem privatizaciju učešća u međunarodnim stručnim asocijacijama i novčane afere… Jedina pozitivna strana tog perioda jeste što je Omčikus uspeo da ujedini većinu zaposlenih u Republičkom zavodu, dovede do osnivanja sindikata i do zahteva za njegovu smenu zbog moralne i materijalne štete koju nanosi ustanovi, postajući tako prvi smenjeni direktor od osnivanja službe zaštite.

Sadašnja situacija u Mileševi je jedna od još nesaniranih posledica poremećenih odnosa između Uprave manastira i Republičkog zavoda iz prethodnog perioda. Republički zavod više ne može da čeka da se posao završi, pa da podnese tužbu – kako je to Omčikus učinio – već da nastavi sa aktivnom brigom za ovaj manastir, na terenu i za crtaćim stolom. Zašto još nema zavodskog projekta novog zvonika?