Žal za kočevima

Baš je imao sreće Teofil Pančić. Umesto omiljenih „antiglobalističkih“ argumenata, molotovljevog koktela, baseball palice ili paklenog stroja u poštanskom sandučetu, pazario je samo buket etiketa iz komesarskog priručnika. Centralno mesto, naravno, zauzima „zapljuvak“ neoliberal (gradacija: kulak – tehnomenadžer – neoliberal!). Ovaj pridev je uvaljen tu gde je sa jasnim ciljem da moralno razobliči Pančića kao čoveka koji iz sasvim prizemnih motiva piše neoliberalne pamflete i služi Divljem Kapitalizmu (…i Dobrici Ćosiću)!?

Ostatak priče je podjednako predvidiv. Pre svega treba obratiti pažnju na to ko se prepoznao u kolumni iz broja 751, pa promašenom reakcijom samo potvrdio osporenu tezu o bratstvu levih i desnih, crvenih i crnih kolektivista.

Stvar je u biti zbilja ista kao kod Francuza. Tamo su na istoj strani „barikade“ osvanuli Jean Marie Le Pen i Jean-Pierre Chevenement. U našoj, lokalnoj „antiglobalističkoj“ podvarijanti, dopunjuju se građani koji izgleda žale što klete Dosmanlije nisu završile na kočevima, odnosno oni koji smatraju da je radikalnom rekonstrukcijom društva moguće graditi drugačiji svet (pretpostavljam, na temeljima nemačkih, sovjetskih, beloruskih, kubanskih iskustava i bez pristanka pojedinaca koji u njemu žive?).

I tako, baš lepo rečeno Teofile, deo te „antiglobalističke“ čorbe su istovremeno Ratko, Ceca, Naomi Klajn, Čiča i Čomski, ali (dopunjujem) i Geert Wilders (njihov holandski sabrat o kome će se tek mnogo toga lepog čuti), Nebojša Pajkić, te Smilja Avramov, Mirjana Marković i Robert Mugabe kao stožeri borbe pravdoljubivog dela čovečanstva protiv neokolonijalizma, neoimperijalizma, neoliberalizma i svih ostalih zala iz Dnevnika II.