Reagovanje
Seksizam i cena knjige
Lajkovac – Festival ženskih tajni poznatih autorki, "Vreme" br. 1430
"Možda smo i mi..."; "Vreme" br. 758
Izveštavanje naših medija sa komemoracije u Potočarima povodom desetogodišnjice tragičnih događaja u Srebrenici samo je još jednom pokazalo svu dubinu i beznadežnost političkih podela nastalih tokom protekle decenije u našem društvu. Analiza tekstova i priloga može nam samo poslužiti kao valjan argument da je u našoj javnosti najteže doći do uravnotežene i jasne slike šta se zbilja u realnom životu dešava. Godišnjica obeležavanja srebreničkih žrtava nije iskorišćena kao jedinstvena prilika da se na dostojanstven način i bez prizemne politizacije otvori nova stranica u suočavanju sa našom bolnom prošlošću. Umesto toga na svetlo dana ponovo su izbile velike podele, isključivosti, verski fanatizam kao i neizbežni zagovornici neskrivene mržnje. Mediji koji sebe neprestano proglašavaju za nezavisne, građanske i liberalne pokušavali su da po svaku cenu komemoraciji u Potočarima daju pre svega nepolitički karakter i smisao. Tek u naznakama je obeležen i ovlaš prikazan, posebno u pisanim medijima, sitni incident u kome je sa govornice pozivano na uništenje genocidnih tvorevina, a pojavljivanje grupe ljudi koji su nosili majice sa likom Nasera Orića označeno je kao izolovan i marginalan događaj koji ne zaslužuje veću pažnju. Međutim, ti isti liberalno građanski listovi i mediji ne propuštaju da svako pojavljivanje predstavnika Obraza ili nošenje majica sa likom Ratka Mladića i Radovana Karadžića uopštavaju do tvrdnje o ozbiljnim pojavama fašizacije u Srbiji i rastu ksenofobije i hroničnog šovinizma. Uopštavanje u ovim medijima je rezervisano isključivo za pojavu srpskog ekstremnog nacionalizma dok se ostale manifestacije sličnog određenja i pojavnosti marginalizuju i svode na usputne i sporedne ekscese. Način kako je list „Danas“ izveštavao o komemoraciji u Potočarima može poslužiti kao školski primer upravo ove tendencije da se po svaku cenu prikaže slika koja je saobražena osnovnoj redakcijskoj koncepciji u kojoj nema previše mesta za narušavanje unapred projektovane slike o kolektivnoj krivici Srba za počinjen genocid u Srebrenici. U njoj nema mesta za obimnije i šire tekstove o zločinima počinjenim nad Srbima, jer postoji stalna bojazan da se to može protumačiti kao pokušaj relativizovanja, simetrije i ravnoteže zločina. O njima se ipak piše samo toliko da se izbegne osnovan prigovor da se ne posvećuje dovoljno pažnje i žrtvama srpskog naroda.
U ovako koncipiran i zacrtan način pisanja o zločinu u Srebrenici i komemoraciji u Potočarima uklopio se i nedeljnik „Vreme“. Pored veoma preglednog, ozbiljnog i informativnog teksta o ovoj komemoraciji u broju od 14. jula objavljen je i tekst Dragana Todorovića „Možda smo i mi…“ o pomenu srpskim žrtvama u Skelanima. To je, inače, autor poznat po tekstovima o Guči i proslavi u Koštunićima i raznim drugim sličnim manifestacijama u Srbiji. U ovom tekstu je on zadržao onaj posprdni i rugalački ton koji inače dominira u njegovim napisima. Suština ovog sramnog i nedostojnog teksta o žrtvama u Skelanima sadržana je u težnji ovog autora da se pokaže sva primitivnost, autarhičnost, anahronost i zatucanost Srba koji sebe doživljavaju kao jedinu i isključivu žrtvu u ratu u Bosni, nemajući u isto vreme svest o zločinima počinjenim nad pripadnicima drugih naroda. U tekstu se može prepoznati namera da se pomen u Skelanima prikaže kao farsa i primitivna burleska. U tekstu, pri tome, nema elementarnog saosećanja i pijeteta prema srpskim žrtvama u Skelanima, već je namera pisca ovog teksta da i ovom prilikom pokaže kako su Srbi i u Skelanima zatvoreni u svoj epski i autarhični svet žrtvovanja, mitomanije, iracionalnosti, nemuštog i neartikulisanog govora.
O spomenu srpskim žrtvama u Skelanima se ne može pisati na posprdan i farsičan način kako to čini Dragan Todorović jer on o ovom događaju piše kao o seoskom vašarištu na kome se pojavljuju polupijane spodobe željne jedino da se što pre primaknu trpezi i besplatnom piću. U interpretaciji Dragana Todorovića pomen u Skelanima spada u obična seoska okupljanja i posela na kojima besede ratni vladika Vasilije, razdrljeni stranački i državni funkcioneri. On ne propušta da u tekst unese po njemu živopisna svedočenja ljudi iz Skelana. To je posebno neprihvatljivo u njegovom tekstu jer te unesrećene i izmučene ljude prikazuje kao oličenje zatucanosti, ksenofobičnosti, zaostalosti i primitivizma.
Redakcija lista „Vreme“ ne može izbeći odgovornost i osudu što je novinara za koga je znala kako i na koji način piše reportaže o trubačima i festivalu u Guči poslala da izveštava o pomenu srpskim žrtvama u Skelanima. To je uređivački potez za koji nema nikakvog opravdanja i smislenog obrazloženja. Međutim, verovatno je to i bila stvarna namera da se Srbi okupljeni u Skelanima izvrgnu ruglu i podsmehu i još jednom pokaže da su oni zaglibljeni u svojoj kaljuzi mitomanstva i epske svesti o svom isključivom martirstvu, nesposobni i nespremni da prihvate da su i pripadnici drugog naroda i vere stradali u krvavom građanskom ratu u Bosni.
Lajkovac – Festival ženskih tajni poznatih autorki, "Vreme" br. 1430
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve