Pozitivno luda masa

Zvezda i Partizan nikada nisu bili pravi rivali ako se gledaju međusobni rezultati i osvojeni trofeji, stoga se ne mogu upoređivati. I u staroj državi je najveći derbi bio Zvezda – Hajduk, jer je to jedini klub koji se suprotstavljao Zvezdinoj dominaciji. U Evropi i tako, sem uzleta Radničkog iz Niša početkom osamdesetih, niko nikada nije napravio ozbiljan rezultat. Partizanov domet iz ’66. jeste veliki ali su tada ukupno odigrali sedam utakmica – jednostavno, to je neuporedivo sa sistemom kakav je uspostavljen u 70-im i 80-im godinama prošlog veka. O 90-im da ne govorimo. Dakle, suprotstavljenost je postojala samo kao deo navijačkih rituala i tako može samo da prođe tekst Pece – volim te bijelo dugme – Popovića, na nivou navijačkih strasti. A na tom nivou su Grobari ili Stoka sa Juga ili Južni front uvek bili specifično ljuta i pozitivno luda masa koja je zaista najglasnije i najodlučnije bodrila svoj tim. Trebalo je imati jaja i biti navijač Partizana svih godina. Trebalo je opstati u senci velikog kluba kao što je Zvezda. Zvezdini navijači su dekadencija – to su pevačice i perverznjaci. Partizanov je kop daleko duhovitiji. Da je Peca – volim te bijelo dugme – Popović više odlazio poslednjih dvadesetak godina na utakmice, čuo bi tu „duhovitost Juga“. Jug je svojim smehom poništavao pretencioznost Severa. Zvezda je mazila i dalje mazi svoje navijače. Jug je bio zaista mesto otpadnika, saradnja sa upravom nikada nije postojala. Osim u pojedinačnim slučajevima kada su „vođe“ primale platu zajedno sa igračima. Te stvari Peca – volim bijelo dugme – Popović nije video ili ih je namerno prećutao. Partizan je jedini klub kome se skandiralo „Mrzim Partizan“, ej! Ili „Doš’o je i taj dan umro je Partizan, umro je umro umro je on i neće biti šampion“ – pa koga se to boje Delije ili danas Beogradski decaci – čak i ovaj poslednji samonaziv je nekako „previše ženstven“, if you know what I mean.