Solidarnost
Lepomir Ivković je protiv Saopštenja svojih kolega
Kad se publika predstave Narodnog pozorišta „Velika drama“ utišala nakon aplauza glumcima i predstavi kako bi saslušala njihov apel, Lepomir Ivković je izašao sa scene
Film Jasmile Žbanić jedan je mali i intiman film o ljudskim sudbinama. Ako i nije zaslužio Zlatnog medveda, za ljubitelje sedme umetnosti svakako vredi utrošenog vremena
Nedugo nakon osvajanja Zlatnog medveda na tek završenom Berlinskom festivalu, organizatori FEST-a su ažurno i hitro doveli u Beograd bosanskohercegovački film Grbavica rediteljke Jasmile Žbanić i upriličili za njega posebnu projekciju u ponedeljak u Velikoj sali Sava centra. Poprilična halabuka je pratila Grbavicu još od kada je primajući Medveda rediteljka izjavila sledeće: „Želim da podsetim da su, iako je rat završen pre 11 godina, ratni kriminalci Mladić i Karadžić još na slobodi. Organizovali su silovanje 20.000 žena u Bosni, ubili 100.000 ljudi i iz domova proterali milion ljudi. Ovo je Evropa, a još niko nema interesa da ih uhapsi.“
Od tada je Mira Karanović, koja glumi glavnu rolu u filmu, doživela nekolicinu nesuvislih napada od strane ovdašnjih tabloida, i možda još nesuvislijih odbrana, između ostalih i na televiziji Pink. Loše je prošao i reditelj Goran Paskaljević, koga je u kafani fizički napao jedan gost uzvikujući da je „najveći izdajnik srpskog naroda“, pošto je glasao za taj film. On je, uzgred, u Berlinu bio u potpuno drugom žiriju od onoga koji je Jasmili dodelio nagradu. Ni beogradska premijera filma nije prošla bez incidenata. Manja grupa pripadnika podmlatka Srpske radikalne stranke u majicama sa likovima Vojislava Šešelja te Mladića i Karadžića ispratila je prve kadrove zvižducima i skandiranjem „Srbija“, pošto je jedna devojka iz te grupe pokušala da se obrati gledaocima ali joj je obezbeđenje otelo mikrofon. Publika je proterivanje podmlatka pozdravila sa odobravanjem. Nakon projekcije, gledalištu su se poklonili rediteljka i deo ekipe predvođene glavnom glumicom. Prave ovacije dobila je pre svega Mira Karanović, čime joj je beogradska publika dala nedvosmilenu podršku. Jasmila je i u ovoj prilici imala, doduše nešto uvijenije, potrebu da svetlo reflektora iskoristi za političku akciju, te je kratko izjavila: „Hvala vam što ste došli. Želim da kažem kako se nadam da je prikazivanje Grbavice u Beogradu početak zatvaranja kruga jer je pretpočetak scenarija pisan ovde.“
E, sada. Sasvim je legitimno da autor koristi pažnju javnosti da izrazi svoje političke stavove. Legitimno je i da se nekome, nekom podmlatku ili nekim novinarima, ti stavovi ne sviđaju. Ali treba razlikovati ono što reditelj govori kao javna ličnost od onoga što govori u svom filmu i svojim filmom. Opskurni „Srpski nacional“ u tekstu „Osuda zbog Grbavice“ iznosi sledeći podatak: „Film Grbavica, dobitnik ovogodišnjeg Zlatnog medveda u Berlinu, rediteljke Jasmile Žbanić, o silovanjima 20.000 muslimanki od strane Srba uzburkao je srpsku javnost.“ Potpuno netačno. Naime, u filmu nije reč o tome, ali je simptomatično kako rediteljkin politički govor „Srpski nacional“ meša sa sinopsisom filma. Druga zabluda koju ste mogli steći iz ofrlje medijske promocije Grbavice u našim medijima jeste da je to ratni film. Nije. Dešava se nekih 15-16 godina posle rata. Treće, da je to neka politička propaganda u kojoj su Srbi prikazani kao zlikovci. Nije ni to. Srbi, zapravo, nisu prikazani uopšte, te nema ni č od četnika, iako se, istina, pominju njihova zlodela. Videli smo šta sve nije. Sada, kada je konačno stigao u veliku dvoranu Sava centra, mogli smo da se uverimo šta sve film Grbavica – jeste.
Pošteno je na početku reći da Grbavica nije zaslužila Zlatnog medveda, odnosno da odluka o dodeli ove nagrade nije vođena nekim čisto estetskim razlozima. Kao i u slučaju bosanskog Oskara koji je pre nekoliko godina dobio Danis Tanović, pri dodeli bosanskog Medveda Jasmili Žbanić žiri je uzeo u obzir širi socijalno-istorijski kontekst priče te izvestan pijetet prema unesrećenima kojima se ovi filmovi bave. Film, pored neverovatne glume i solidne produkcije, očigledno ne krasi neko posebno rediteljsko umeće. Ali jedno je reći da film ne zaslužuje nagradu, a potpuno drugo da je reč o potpunom promašaju, kako se olako jedno zaključuje iz drugoga. Najbolje za ovaj film je reći da je on poštena drama, čiji je osnovni kvalitet nepretencioznost, tj. to što nikada ne obećava ono što ne može da pruži. Estetikom i dramaturgijom najviše podseća na televizijske drame sa socijalnim motivima, snimane na televizijama širom bivše Jugoslavije sedamdesetih i osamdesetih godina. Esma, glavna junakinja filma, i njena maloletna ćerka nose se svaka na svoj način sa posledicama rata. Za majku, rat je mračna tajna koju bi radije da potisne i nastavi sa životom, dok je za ćerku on veliki rez koji je odvaja od sagledavanja svog porekla i u njemu osiguranog identiteta. I Venders i Džarmuš u svojim novim filmovima, koje smo takođe mogli da vidimo na Festu, bave se ovom potragom za samospoznajom kroz uspostavljanje prekinutih porodičnih odnosa. U tome leži i pravi kvalitet Grbavice – što temu rata ne doživljava kao poligon za istorijsko-politička prepucavanja, a to je inače aktuelni hit pristup, već kao tačku prekida, izvor onog univerzalno prepoznatljivog nemira koji treba zatomiti u cilju tog dolaženja do sebe modernog čoveka. Silovanje se pominje samo u jednoj burnoj sceni kada majka saopštava svojoj ćerci istinu o njenom začeću. Dve najlepše stvari u filmu su dugačak kadar kada jedna od žena u centru za grupnu terapiju peva staru sevdalinku dok kamera polako klizi po ozbiljnim licima ostalih žena, a drugi je samo Sarajevo. Afekcija junaka, pa i same rediteljke prema svome gradu čine da Sarajevo postane jedan od junaka filma. Imaćete osećaj da se Grbavica nije mogla desiti nigde drugde do u Sarajevu sa svojim usudom i svojim vidljivim i nevidljivim ožiljcima.
Filmski materijal iz dokumentarnog žanra home video, kao i TV prilozi tipa before and after sa likovima iz aktuelnog političkog asortimana, vruća su roba po sudnicama od Beograda do Haga. Nasuprot upinjanju rediteljke, tabloida, podmladaka, pa i samog berlinskog žirija, Grbavica nije pokušaj fikcije da se uključi u tu igru. Ona je jedan mali i intiman film o ljudskim sudbinama. Kao takav možda ne zaslužuje Zlatnog medveda niti pažnju političkim, i drugim, opscenostima sklone publike, ali za ljubitelja sedme umetnosti vredi utrošenog vremena i cene bioskopske ulaznice. I kao takav, jedino i ima smisla.
Kad se publika predstave Narodnog pozorišta „Velika drama“ utišala nakon aplauza glumcima i predstavi kako bi saslušala njihov apel, Lepomir Ivković je izašao sa scene
Domovinski pokret traži od Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu da skine s repertoara predstavu koja je urađena po kolumnama Viktora Ivančića, a koji je režirao beogradski reditelj Kokan Mladenović
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve