Sarajevski susreti

Na moju odluku da se pre nekoliko godina za jedno popodne spakujem i preselim u Sarajevo nije uticala samo pristojna poslovna ponuda, već i čudna zakonitost koju sam uvidela kao važeću u tom gradu. Ali ne ona masovna, poznata zakonitost, već jedna od onih koja ti se iznenada pokaže tako očito i jasno, a da nikad ne sklizne u opšte mesto, pamflete il turističke brošure.

Naime, tri godine pre toga, na jednom festivalu u Hrvatskoj, gledam šaljivi film koji počinje anketom sa sarajevskih ulica. Pitali ljude šta misle o nečemu, a znaju da baš ti o tome nemaju pojma i u tome je poenta vica. Uskoro zaboravljam na film, ništa od viđenog ne uspeva da ostavi značajniji utisak. Ipak, ostaje zapisano da sam taj film videla, i da sam mnogo pre nego što ću ga ponovo gledati, već imala priliku da pomenutu zakonitost makar naslutim.

Naredne godine, prilikom jednog od povremenih odlazaka u Sarajevo, na praznoj autobuskoj stanici vidim baku koja upadljivo pokušava da započne razgovor. Nakon dolaska autobusa sedam iza vozača, dok se baka, uprkos polupraznom autobusu, smešta baš pored mene, na sedište do prozora.

Njena priča tu počinje: jedini živ rođak prodao je stan u Zagrebu i otišao u starački dom. Deo dobijene svotice pripao je njoj. Stvar je pošla po baksuzluku, pa ju je odmah po podizanju novca neko presreo na ulazu, zavrnuo ruku i oteo joj torbu sa parama. I sad, ajde što su uzete pare, iako je to trebalo da joj pomogne do kraja života, ajde što je oteta torba, a ruka zavrnuta, nego su uzeti i svi dokumenti koji potvrđuju njen identitet. Da je baka – baka. Pored svega, ne živi u svom stanu – prošla je put od dva dobrinjska stana, da bi na kraju stigla u tu prizemnu napuštenu kuću na Bjelavama. Ne uspeva da podigne penziju jer nema dokumenta, niti bilo kakvu potvrdu. Postaje nepostojeća žena u svom nepostojećem stanu. U autobusu prvo ćute, tu i tamo nestrpljivo uzdahnu.

„Danas je ponedjeljak, a ja sam ponedjeljkom uvijek išla na frizuru“, ponavljala je posle svake pete rečenice.

Napokon je od mene tražila nešto novca za hleb i mleko. Vozač je dobacio da je ta cela predstava i bila zbog toga. Baka je, dakle, po njemu, dobila ono što je tražila.

Dva meseca posle toga odlazim na promociju knjige čiji je izdavač upravo producent filma sa početka priče. Postajući žrtva još jedne projekcije, gledam besmislenu anketu i u trenu prepoznam jednu od anketiranih, negde nasred Ferhadije. Baka iz autobusa sa sve bundom i frizurom! Odgovara šta misli o grupnom seksu ili čemu već. I priča kako to u njeno vreme nije moglo. Ovekovečena baka od pre nekoliko godina, iz dobrostojećeg perioda.

Vozač je nije znao iz tog bundano-frizurnog vremena, ali zar je niko nije poznavao u autobusu ili svim drugim autobusima?

Drugi sarajevski susret desio se neposredno pred odluku o selidbi, baš u pravom trenu, da dešifruje čudni osećaj koji sam godinama nosila nakon što sam shvatila da je bakina priča istinita. Sticajem okolnosti nalazim se u romskom naselju na vrhu Vraca. Treba napraviti priču o Sabahudinu. Boluje od tuberkoloze već osam godina, a u bolnicu neće da ga prime, navodno, jer je Rom. Međutim, Sabahudin nije tu. Penjanje na Vrace je, dakle, bilo nepotrebno, ali ekipa ostaje okružena gomilom gostoljubivih Roma koji bi mnogo toga rado da nam ispričaju. Insistiraju da uđemo unutra i vidimo gde živi Sabahudin. Zapravo, gde umire. Kućica siromašna, ogolela, ledena. U jednoj sobici u uglu sedi šćućurena Sabahudinova žena Remiza i njihovo dvoje dece. Jedno oko četiri godine, drugo ne više od godinu i po. Liče na decu koja rastu daleko od ljudi, na vučjem mleku. Sede na podu sa golim natečenim nogicama. Nijedno nije prohodalo ili progovorilo. Daju im vodu da bi nam pokazali kako ne umeju da piju. Voda se prosipa po njima, deca piju unezvereno, čak se na tren i čini da su srećni što nam imaju šta pokazati. Kao neko čudno posluženje. Remiza ćuti. Ima upadljivo krupne plave oči. Deluje čisto, kao da je Loreal ispraća na spavanje, a Revlon budi. Znam, nema logike. Kažu da je izbegla iz Bijeljine i da je od tada kod njih. Rodila je četvoro, jedno je umrlo, drugo u bolnici. Pitamo Remizu koliko ima godina. Ona ćuti. Druga Romkinja joj kaže: Reci da imaš 36! Neko dobacuje: 15. Remiza se smejulji. Frljaju se tim godinama, kao da dvadeset gore-dole ne znači ništa. Govorim da ima lepe oči a ona iz nekog razloga gleda u mene sa poverenjem. Pada mi na pamet ono Balaševićevo: „Molio me dugi pogled da je kradem.“ A ona mi čita misli i gleda pravo u oči.

Na trolejbuskoj stanici sam pet dana posle toga. I vidim Remizu na stanici. U prvi sekund samo znam da mi je jako poznata. Lepo je obučena, ima skupljenu kosu. Ali te oči ne zaboravljam. Pozdravljam je. Gleda u mene sa strane i ne govori ništa. Za trenutak pomislim da je možda neko ko mnogo liči na nju. Zašto je ljuta, nema onog osmeha od pre nekoliko dana? Da li nisam smela da je vidim tu? Sakrije pogled kada je god pogledam, ali osećam njen pogled negde bočno na sebi.

Sarajevo nije toliko malo da bi svi znali ko je baka iz autobusa i da bi znali i sve ružne svari, zavrtanja ruke, da bi je ispitivali svaki dan. No, onaj kome baka ispriča imaće priliku pre ili kasnije da se u to uveri. I nije tako mali da bi svi znali da je onaj Sabahudin otišao u Travnik i da bi sebe spasli tabanja do vrha Vraca – ali samim tim ostali i bez mogućnosti da vide lepe Remizine oči. Ili da bi naslutili neku njenu tajnu koja počinje negde van onog zemljanog poda. Ipak, onaj ko želi ustanoviti istinu, može.

Sarajevo je grad za videti se dva puta. Ne morate uzimati ničiji telefon, u džepu ne mora biti papir i olovka.

Videćemo se već, u anketi, kafani ili na trolejbuskoj stanici. Ako je potrebno.