Aleksandar Vasić,
potpredsednik Radiodifuzne agencije, povodom optužbe da je policija upala u BK televiziju:
„Upad je kad neko uđe kroz dimnjak ili kroz prozor, oni su ušli na vrata i rekli: ‘Dobro veče’.“
(B92)
Momčilo Bajagić Bajaga,
muzičar, sa svojim bendom održao je „spektakularan“ koncert u Zagrebu, a „Zagrepčanke su ga prosto zasule grudnjacima“:
„Pa to je postalo tradicija. Uvek me gađaju. Ono što je zaista zanimljivo desilo se dok smo svirali treću pesmu. Odjednom je iz sale doleteo veliki crveni grudnjak i zalepio mi se pravo na stalak za mikrofon. Bilo je interesantno videti tu scenu, crveni brus i mi pozadi u crnim odelima.“
(„Blic“)
Toše Proeski,
pevač, na pitanje da li mu „smeta što zbog popularnosti nema priliku da se pokaže kao muškarac osvajač, jer žene prilaze njemu“, odgovara:
„Jaoj, to mi strašno smeta! Ponekad bih voleo da ja priđem nekoj devojci, da se trudim oko nje. Već sam zaboravio kako izgleda udvarati se ženi… Baš mi to nedostaje. Nemam mira. Odmah svi prilaze da im dam autogram, da se slikaju sa mnom, devojke navale… A baš bih voleo da živim normalno i uživam u svemu u čemu uživa moja generacija. Voleo bih da me niko ne gleda dok sa društvom pijem piće u kafiću. Voleo bih da me neka devojka odbije, pa da se trudim oko nje. Toliko čeznem za tim normalnim stvarima.“
(„Blic“)
Dara Bubamara,
folk pevačica, najavila je da će kupiti stan u Australiji, na Zlatnoj obali koja je predivna i u blizini Sidneja, da bi tamo živela kada je u Srbiji hladno:
„Pola godine, kada je u Srbiji hladno i zima, kada je sve sivo, Laki i ja bismo živeli u sunčanoj i toploj Australiji. Jedino kada bih odlučila da se skroz smirim i napustim svoj posao, onda bih otišla sa Lakijem zauvek u Australiju, ali za sada sigurno ne. Inače, Laki i ja često putujemo i u Nemačku, jer on tamo ima stan. Kada bismo birali gde da se preselimo, to bi definitivno bila Australija.“
(„Blic“)
Nenad Bogdanović,
gradonačelnik Beograda, na konstataciju da iako se rejting DS-a popravlja, gube izbore u Smederevu, kaže:
„Na lokalnim izborima imamo čudnu situaciju. Mi se, zapravo, još učimo demokratiji. Nije lako ni biračima. Zbunjeni su raznim obećanjima…“
(„Glas javnosti“)
Damir Dokić,
otac teniserke Jelene Dokić, misli da porodica Bikić njegovu kćer na silu drži u Hrvatskoj, a na pitanje da li je tražio pomoć naših vlasti, kaže:
„Razgovarao sam sa generalnim inspektorom policije Vladimirom Božovićem i on mi je obećao da će za mesec dana vratiti Jelenu! Rekao mi je da poznaje jednog generala u Zagrebu koji će mu biti veza. Slagao me je, jer mi se već dva meseca ne javlja. Pisao sam i Vladi Srbije i premijeru Koštunici, ali su mi tamo rekli da je njima važno da održe dobrosusedske odnose sa Hrvatskom. Božović i Koštunica su lopovi, a vi to napišite ako smete. Nekoliko puta sam pričao sa Aleksandrom Vučićem iz Srpske radikalne stranke, ali me je i on prevario. To me posebno zabolelo, jer sam stari radikal. Izigrao me je i dao lažna obećanja. O tome kakav je lažov saznaće i Vojislav Šešelj, kome sam pisao u Hag i kome je Jelena svojevremeno dala podršku na izborima.“
(„Kurir“)
Živorad Žika Nikolić,
voditelj jutarnjeg vikend programa „Šarenica“ na RTS-u, „sagovornik je kakvog bi svaki novinar poželeo“, a o svojoj emisiji kaže:
„’Žikina šarenica’ definitivno ne bi imala takav odjek da nije pogodila ‘žilu kucavicu’ gledalaca. Kada smo postavljali emisiju, mnogo nam je pomogao naš direktor Aleksandar Tijanić usmeravajući nas ka tome da Srbiju pokušamo da predstavimo iz svakog ugla, od ruralnog do modernog.“
Kako je opstao na RTS-u i pre i posle 5. oktobra?
„Nisam partijski, već narodski čovek – seljak. Kao što je poznato, mi seljaci rukovodimo se devizom da je svaka partija naša i da su svi ljudi naši. Ne znam da li ćete mi verovati, ali ni pre 5. oktobra nisam imao problema sa uredništvom – nisu me mnogo pritiskali.“
Da li se bavi pisanjem haiku poezije?
„Ne znam da li je to haiku, ali zaista pišem poeziju i ponosim se zbirkom koju je objavila Narodna knjiga. Prve stihove napisao sam kao dečak, dok sam čuvao ovce. Kad bi mi naišla inspiracija, ‘mastilom’ od kupine zabeležio bih reči na bilo kakvom listu, ali pošto su se ti zapisi brzo sušili i bledeli, žurio sam da ih prepišem na papir čim dođem kući. Bila su to lepa vremena. Odrecitovaću vam pesmu koja se zove ‘Nadanje’:
Oči tvoje žudnja su u očima mojim,
Upaliću luč da gledam Sunce u zenicama tvojim,
Točiću zrake žurno, kap po kap,
Nakapaću u drhtanju njihovom čitavo nadanje.“
(„Svet“)
Sanja Maletić,
„tridesettrogodišnja folk pevačica, rođena je u Tuzli, diplomirani je pravnik i govori tri jezika – nemački, engleski i italijanski“, a na pitanje kako je zaradila prvi novac, kaže:
„Bilo je to u Nemačkoj, kada sam kao šesnaestogodišnjakinja radila u kuhinji jednog tamošnjeg restorana. Posao sam dobila preko studentske zadruge. Nisam bila kuvarica, pomagala sam, prala sam sudove, gulila krompire. Bilo je to divno iskustvo, na jednom mestu radili su ljudi iz svih krajeva sveta. Bilo je Španaca, Nemaca, Portugalaca i svi smo se sjajno slagali. Od prve plate kupila sam mikrotalasnu pećnicu koju i danas koristim. Kako sam se selila, tako sam i nju vucarala sa sobom – od Tuzle, preko Nemačke, Bijeljine, pa do stanova u Beogradu.“
(„Svet“)
Vladimir Božović,
generalni inspektor MUP-a Srbije:
„Možda ove moje gusle drugi ne mogu da čuju i vide, ali sam ja uz pomoć njihovog nečujnog zvuka doneo sve najvažnije odluke svog života: od ličnih odnosa i prijateljstva, pa do profesionalnih izazova i takozvanih opasnih situacija. Gusle su, bez sumnje, jedinstvena oznaka časti, žrtve i herojstva, simbol za sve situacije i sva vremena.“
Da li ima nameru da se kandiduje za predsednika Srbije?
„U skorijoj budućnosti – ne.“
(„Press“)
Dr Ugo Gaudenci,
u tekstu koji je posvetio Međunarodnoj kriznoj grupi, otkriva:
„MKG je računala da će posao prevaspitavanja i guranja Srbije u bezidentitet završiti još 2003. godine, ali ubistvo ondašnjeg premijera Srbije Zorana Đinđića onemogućilo je da se taj predmet zatvori. O tome će otvoreno svedočiti Nikolas Vajt, direktor centralnog biroa MKG-a za Evropu sa sedištem u Briselu (pozicija tog sedišta već sama za sebe govori).
Nema mesta čuđenju, jer u izvršnom odboru te specifične organizacije nalaze se ličnosti Sorosovog kalibra, kao što su Morton Abramovic, Vesli Klark, Zbignjev Bžežinski, Ema Bonino. O prvome se zna sve, pa i to da njegov Fond za otvoreno društvo finansira sve državne udare na istoku. Takođe, zašto ne reći otvoreno, to je i jedno od važnih uporišta CIA u Italiji.“
(„Nacija“)
Marko Tanasković,
u filmskoj kritici upozorava:
„Filmsko-propagandni projekat Planina Broukbek, osim što promoviše pederastiju, nastoji i da detradicionalizuje i demitologizuje famozni Divlji zapad. Ako se ima u vidu da su kauboji oduvek bili oličenje sirove američke muževnosti, individualizma i konzervativizma, kroz imidž ikoničnih ličnosti kao što su Džon Vejn, Gari Kuper i Klint Istvud, onda je savršeno jasno zašto su autori odlučili da svoje izopačene junake smeste u ovaj milje. Kao da se želi uputiti poruka onoj pobožnoj, konzervativnoj ‘tihoj većini’ da je bolest došla do samog srca kolektivnog američkog bića i da nema više prostora za bežanje, niti smisla u opiranju.“
(„Nacija“)
Milo Đukanović,
premijer Crne Gore, na pitanje kako je uspeo da se 18 godina održi na vlasti:
„Mislim da sam tokom ukupnog perioda bavljenja politikom pokušavao da politici pristupim kao jednoj odgovornoj javnoj djelatnosti, drugačije nego što je politika doživljavana na ovim prostorima u prethodnom periodu. U prethodnom periodu je politika uglavnom doživljavana kao sredstvo za manipulaciju ljudima jer je na neki način to bio zabran za izuzetne, tako se to mislilo, i to je bilo nedostupno javnoj kontroli. Ja sam pokušavao da od početka djelujem odgovorno u politici, da govorim otvoreno, da vodim računa o tome šta sam obećao i ja mislim da je to jedina formula za opstanak u politici.“
(„Utisak nedelje“, B92)
Milan St. Protić,
istoričar i predsednik Političkog saveza Demohrišćanske stranke Srbije, na pitanje kako mu je palo na pamet da u vreme dok je bio ambasador u SAD osveštava Ambasadu:
„Osveštenje Ambasade u Vašingtonu je bio jedan privatan, a ne javni čin.
B92: Čekajte, ambasada je zgrada države i građana SCG, nije vaša privatna kuća.
Protić: Nije moja privatna kuća.
B92: Kako onda može biti privatni čin? Ne razumem.
Protić: Nije javni čin, dakle to je čin za one koji tu rade i žive.
B92: Da, ali je osveštan javni objekat, a niste vi osveštani.
Protić: Ne, pa o tome se i radi. Osveštani su oni koji tu rade, dakle oni su dobili blagoslov.“
(„Poligraf“, B92)
