I tako je, dakle, Šutanovac Dragan, Demokratska stranka, superfinalno pobedio Vučić Aleksandra, z. u. Srpska radikalna stranka. I to se najzad završilo, možemo mirno da polegamo. Oh, zar su to jopet bili neki izbori, a mi ih prespavali?! Ma jok, u pitanju je običan TV show, imenom Piramida. To vam je, znate, ono gde neki ljudi nešto pričaju, a gledaoci se javljaju – neko dobrovoljno i iz puste životne dokolice, a neko po partijskoj ili profesionalnoj dužnosti – da daju glas ovome ili onome. Pobednik je onaj ko sakupi više glasova, i tako u koncentričnim krugovima, sve do superfinala; u diskusijama to može da bude onaj ko je pametniji i razložniji, ali i onaj (što je pak češći slučaj) ko se naprosto više „udvara masama“ (i potpiruje njihove omiljene zablude), pošto glas neopevane budale vredi koliko i glas mudraca – uz nužnu napomenu da mudrac obično ima pametnija posla u životu nego da sluša i gleda koještarije i glasa za nekakve TV diskutante. Sve u svemu, imamo posla s karakteristično odvratnim proizvodom jedne treš epohe: ideja glasanja o pameti predstavlja najstrašnije izrugivanje svake demokratsko-prosvetiteljske ideje, jerbo „slobodu, bratstvo i jednakost“ podlo krivotvori, pretvarajući ih u sveopštu nivelaciju vrednosti, u intelektualni darvinizam, u kakofonično masovno kreštanje u kojem najčešće pobeđuje onaj ko se najglasnije dernja. A ima i druga mogućnost, ništa plemenitija: da pobedi onaj ko ima bolji softver za masovno produkovanje telefonskih glasova u sekundi. Ovaj put je to kanda bila Demokratska stranka; za Vučića se, pak, vredno radilo iz prostorija one Bojićeve (Bojić Milovan: JUL, Mira, mostovi, ruski stihovi – sećate se te dražesne ličnosti koja nas je tako mnogo zadužila, a mi bili neodgovorni pa propustili da joj vratimo?) krvavo zarađene klinike, ama se nije dovoljno postiglo. Tja, posle ovakvih Viteških Bojeva Za Ništavilo prosto ne znaš da li da više prezireš pobeđenog ili pobednika. Možda bi bilo najpametnije da predložimo onoj notornoj Radiodifuznoj agenciji da proglasi, recimo, trogodišnji moratorijum na sve TV sadržaje koji u naslovu imaju neki građevinski objekat – toranj, kulu, piramidu, ćeramidu?!
Tražeći odgovor na izazove i nedoumice života i sveta, mnogi ljudi posegnu za Svetom knjigom, čvrsto verujući da tamo sve piše. Pri tome je mali problem što ljudi nikako da se dogovore koja je to knjiga Sveta knjiga… Ponekad hoće i da zarate i pokolju se oko tog suptilnog književnoteoretskog pitanja. Kako god, ja u takvim situacijama radije posežem za jednom knjigom čija je „profanost“ upravo programatske naravi: radi se o Đavolovom rečniku velikog cinika (iz iskustva, ne iz poze!) Embrouza Birsa. Hajde da, za ovu priliku, vidimo kako Birs definiše imenicu RAZGOVOR: „Vašar za izlaganje minornih mentalnih sposobnosti. Svaki izlagač je isuviše zauzet nameštanjem svojih proizvoda da bi mogao da posmatra ono što nudi njegov sused“.
Da nije živeo (pretežno) u unplugged devetnaestom veku, moglo bi se pomisliti da je Birs ovde mislio na TV-pričaonice, napose na famozne televizijske duele, čija je svrha da Duelista A uveri sve oko sebe da je Duelista B kreten, dočim se B upinje da pokaže kako je A moron, a sve je to obično praćeno s mnogo larme i cike, i malo do nimalo barem suvislog – ako već ne intelektualno izazovnog – verbalnog nadgornjavanja. Za koje većina likova koji se učestalo pojavljuju u takvim TV-cirkusijadama ionako nije sposobna. Svega smo se toga nagledali onoliko u poslednjih desetak godina, a naročito nakon The Petog Oktobra. No, dobro: koliko god bilo mahom besmisleno i bedno, ovo se ritualno presipanje iz šupljeg u prazno ipak moglo i moralo podnositi kao jedna od kolateralnih tekovina kakve-takve demokratije i slobode. To je, međutim, važilo dok je važila i krilatica da će „svaki gledalac za sebe odlučiti ko je bio u pravu“. Onog trenutka kada je pod elektronsku cirkusku šatru doveden i nekakav veštački elektorat, kad su raniji diskutanti postali klasični takmaci u paraizbornoj borbi za glasove, đavo je odneo šalu. Ionako mizeran nivo javnog diskursa, ne samo među političarima, strmoglavio se duboko, duboko, valjda već negde blizu užarenog jezgra matične nam planete. Daj bože da tamo izgori.
Ne mislim da je to važno, ali zašto ne napomenuti: zvalo me je u sve emisije tog tipa, i sve sam pozive odbio bez milisekunde premišljanja. Sorry, ali moja pamet (ili glupost, ako hoćete) ne ide na vaš kantar! Ako nedajbože poludim, pa poželim da se o meni glasa, izaći ću na prave izbore! Vaistinu, znam da to samo po sebi ama baš ništa neće promeniti i pomeriti, ali moj „bojkot“ je jedino što sam mogao da uradim, pre svega kao građanin koji bi voleo da živi u zrelom demokratskom društvu, pa tek onda kao „javna ličnost“ koja ne namerava da rasprodaje svoj integritet za đinđuve estradne popularnosti: ne želim da svojim pojavljivanjem dajem legitimitet jednoj kvazidemokratskoj, a duboko antiliberalnoj i kvarno populističkoj praksi, koja zagađuje javni prostor više od pančevačke Rafinerije i Petrohemije zajedno. Jezik je sve što imam kao oruđe, a mišljenje je ono što kroz jezik nalazi svoj izraz: smisao i integritet jezika mi zato valja sačuvati, a o – mom ili čijem god – mišljenju se može (kontra)misliti, ali ne i glasati! Glasa se o partijskim izbornim listama, i možda o „Pesmi Evrovizije“! Znate ono: Royaume Uni, douze points!
