Radovan Jelašić,
guverner Narodne banke Srbije:
„Mislim da tu važi princip podele kolača, što veći kolač, lepše ga je podeliti. Mesto guvernera je kolačić, ne za mene, nego za političare, koji ga mogu podeliti.“
(B92)
Dragan Miljković,
otac Ivana Miljkovića, reprezentativca SCG i najboljeg odbojkaša sveta, priča o odnosu grada prema ovom vrhunskom sportisti:
„Kada se naš sin vratio iz Australije sa Olimpijade, u Skupštini grada Niša nagradili su ga knjigom o strahotama u toku NATO bombardovanja.“
(„Blic“)
Šaban Bajramović,
legenda, priča kako reaguju na njegovu muziku slušaoci u Južnoj Americi:
„Oni ne plaču, oni igraju. Kad pevam našim ljudima, ja ih nateram da plaču, a tamo prepevam pesmu u južnoamerički ritam, pa oni ne plaču, nego igraju. Ja sam pevao Japancima i tim ljudima tamo… kako da ti kažem sad… za te tamo koji su žuta rasa. Oni nema kao kod nas da igraju, oni igraju glavom. (smeh) Je l’ mož’ da veruješ? Samo glavu mrdaju levo-desno. Iskidao sam se od smeja, pevam čoček, a oni ne igraju nogama, nego glavom.“
(„Blic“)
Biljana Obradović,
TV novinarka, „jedva čeka da vidi“ novi flim o Džemsu Bondu:
„Nisam gledala film, ali sam čula da je Krejg, pored Šona Konerija, jedan od najboljih glumaca ovog serijala. Jedva čekam da vidim kako izgleda. Mnogi su osporavali njegov izgled, ali mislim da je on odlično odigrao ovu ulogu. Inače, ne volim filmove na foru Nemoguće misije, ali jedva čekam da vidim Denijela Krejga u ulozi Bonda.“
Jovana Balašević, glumica:
„Krejg je ružan, ali… Inače ne volim da gledam Džejmsa Bonda. Ovaj prethodni glumac Pirs Brosnan je, po meni, pravi tip, međutim, moram da priznam da je Krejg veoma zanimljiv. Denijel je ružan i nekako nepravilan, a ja volim takve muškarce. Mnogi su se bunili i pisali po forumima da ne žele da Krejg igra Bonda, ipak ja mislim da je on pun pogodak.“
(„Blic“)
Isidora Bjelica,
književnica, već mesecima proslavlja dvadesetogodišnjicu književnog rada“ uz svoj 45. roman, i priča:
„To je sve jako čudno. Ja sam de fakto kao devojčica uronila u svet literature. Prvu knjigu sam napisala između šesnaeste i sedamnaeste. Moram da kažem da mi je drago da sam izvršila malu revoluciju u prezentovanju književnosti i približavanju javnom mnjenju. Kada sam se pojavila na domaćoj, tada jugoslovenskoj književnoj sceni, na njoj su bile samo tri žene. Sada su tu već stotine spisateljica i moram da priznam da se taj spisateljski rad isplatio i da je to postao jedan popularan način da žene ispune svoje radno i slobodno vreme. Zanimljivo je da spadam u onu vrstu pisaca koja, pre svega, piše za publiku i živi od publike. Mogu da kažem da posle četrdeset pet knjiga, hiljada i hiljada prodatih primeraka, meni je drago da se, ipak, može živeti od književnosti. A to je nekada izgledalo kao utopija.“
(„Glas javnosti“)
Vanja Bulić,
novinar, književnik, scenarista, satiričar…, „objašnjava da je preferans dobra gimnastika duha, lepa misaona, ali i psihološka igra“:
„Nas trojica iz tog razreda u međuvremenu smo postali i kumovi, i još od 1990. godine igramo svoju ligu, svakog ponedeljka, bez izuzetka. Jednostavno, sve se obaveze pomeraju, jer se zna da je to veče rezervisano za preferans. Jedino pravilo je da meze bude na stolu, a supruge u tom periodu mogu da idu gde hoće, da se švalerišu, da uzmu aranžman za inostranstvo… Šta god, samo da ne smetaju, jer partije umeju da potraju satima. Bolje je tako, jer kad čujem ono ‘kad ćemo kući’, dođe mi da je gađam onim kartama.“
(„Glas javnosti“)
Gordana Strajin
je u septembru ove godine ponela titulu najlepše devojke na Balkanu na izboru u Grčkoj. Prema njenim rečima, titula joj je mnogo toga donela, pre svega putovanja:
„Mi nosimo krunu, a ne ona nas. Ova titula mi je veoma važna i draga jer spaja lepotu sa diplomatijom.“
(„Blic“)
Oliver Njego,
„temperamentni bariton beogradske Opere“, savetuje ženama:
„Umiljatost je osobina koju žena ne može da nauči ili odglumi. Ili je poseduje ili ne. Ne trpi nikakvu nadogradnju. Dijamant, ako nije pravi, ne može se polirati niti se može napraviti plemenitim. Lepa žena vredi koliko je teška. Ukoliko je još umiljata, takva je dar za muškarca. Naravno da je fizički kontakt primaran. Žena nikad ne sme da je na tacni. Mora da bude zavijena u hiljadu omota, da ima želju da joj skidaš sloj po sloj.“
O muškarcima, ženskoj emancipaciji, braku:
„Muškarci su oduvek bili takvi kakvi jesu. Voleli su kafane, voleli su druge žene. Sve što su nekad radili rade i danas. Ipak, brakovi se nisu kidali u toj meri. Da li je emancipacija ceh kojom se plaćaju rastureni domovi? Ostavljena deca. Ili će možda neko reći da istinsko osvešćivanje žene leži u tome što je ona naučila da nosi kratke pantalone. Tetovira se, puši i ogledalo ima kao jedinog prijatelja. Kao prihvatljiv forsira se model da žena liči na muškarca. U svemu. Po maniru, strogom pogledu, glasnom govoru. Njena ženstvenost, mekoća, putenost, ono što je bila vekovna inspiracija za život i umetnost, pala je u zaborav. Nema je. Ostaje nam da saznamo hoće li genetički inžinjering do kraja odraditi svoje.“
(„Politika“)
Mira Škorić,
folk pevačica, ima kćerku Milicu i „najbolja je mama na svetu“:
„Milica prva ustane, lagano me probudi i kafa me već čeka na stolu. Nas dve spavamo zajedno u mom krevetu, bez obzira što ona ima najslađu sobicu na svetu. Samostalna je i voli da mi pomaže… Majka joj nikada neće dati da se uda. Neće postojati takav idealan zet za moju kćerku. Milica je toliko iskrena da bih volela da je malo drugačija, da ima nečeg bar malo kvarnog u sebi. Verujem da nema tajni među nama, a što se tiče mog stava, on je jasan – simpatije su dozvoljene, nema zaljubljivanja.“
(„Ilustrovana politika“)
Vojin Đorđević,
valasnik „Si&Si“ kompanije, mnogo putuje, najčešće na relaciji Subotica–Beograd, svojim „mercedesom“ u kom ima mobilnu kancelariju: „Nije bumbarski automobil, već je dizajniran kao polulimuzina. Zato uvek sedim na prednjem sedištu, gde je veća komocija. Sve vreme putovanja telefoniram i čitam. I stalno diktiram ono što mi se dešava. Ko zna možda ću jednog dana da napišem dnevnik.“
Voli plavu boju:
„Mislim da mi ta boja najlepše stoji. Volim da se lepo obučem i uvek pazim da se ne slikam dva puta sa istom kravatom.“
(„Ilustrovana politika“)
Zoran Cvetković,
vlasnik bioskopa Roda, na Banovom brdu, priča da je ulaganje u bioskopske sale ulaganje u publiku:
„Tokom prvih šest meseci su nam stalno krali vaze iz taoleta. Cveće bace, odnesu vazu. Mi smo bili uporni i stalno stavljali nove vaze sa cvećem. Poslednje tri godine nije ukradena nijedna. Kome je bila potrebna uzeo je i sada su spokojni.“
(„Ilustrovana politika“)
Marko Pantelić,
fudbaler, u „temi nedelje“, posvećenoj sujeverju, piše:
„Postoje stvari u koje verujem i, naravno, one u koje ne verujem. U ono što istinski verujem, to i pokazujem: uvek kada ulazim na teren, kao i kada ga napuštam. Ne krijem da sam sujeveran, a uostalom poznato je da je to bila i karakteristika nekih najvećih fudbalera u istoriji, poput, recimo, Maradone, Platinija, Butragenja… Imam svoje rituale koje praktikujem na utakmicama i verujem da mi to pomaže da odigram najbolje što mogu. Sve radim nadesno. Recimo, prvo masiram desnu, pa levu nogu. Zatim stavljam desni bandaž, obuvam desnu čarapu, pa desnu kopačku… Na teren uvek prvo kročim desnom nogom, dodirnem travu, prekrstim se i poljubim tri prsta i burmu. Uopšte, sve počinjem na desnu stranu.“
(„Politika“)
Ljubica Arsić,
„diplomirani filolog, profesor i književnica originalnog senzibiliteta“, na pitanje kako se snalazi u kuhinji, odgovara:
„Verujem da svi pisci dobro kuvaju, jer je alhemija ukusa slična onom biberenju u književnoj kuhinji. Sve se tu krčka i bućka, a piščevo je kad će dodati pravi začin u pravo vreme. Volim da ugostim prijatelje. Jedne nedelje pravila sam ručak za kumove, ali je sve ispalo grozno, bude i takvih dana kada se materija opire. Ukrasim jelo peršunom da lepo izgleda. Kumovi ćute i jedu, kao na parastosu, jedino njihov sinčić vikne ozareno: ‘Jao kumo, jedino ti umeš da praviš pire kao moja mama, sa grudvicama.’“
(„Politika“)
