Neuspeh "osolobađanja" Iraka, pokazuje granice sile. Već sada su američki vojnici duže angažovani u Iraku nego što su bili angažovani u Drugom svetskom ratu
KAKO SE IZVUĆI: Bejker-Hemiltonov izveštaj
Početkom ovog meseca Džordž Buš, predsednik Sjedinjenih Američkih Država, poručio je samouvereno svojoj naciji, ali i celom svetu: „Ostajemo u Iraku dok ne završimo posao!“
Samo nekoliko dana kasnije, Buš je dobio jasnu poruku da će morati da promeni i intonaciju i taktiku: dvostranačka Studijska grupa kojom su rukovodili republikanac Džejms Bejker, nekadašnji šef Stejt departmenta i intimni prijatelj porodice Buš, i demokrata Li Hemilton, bivši kongresmen, nedvosmisleno je dala vrlo lošu ocenu dosadašnjem američkom kursu u Iraku i u 79 tačaka predložila niz strateških promena. Zaključak je jasan: situacija u Iraku je katastrofalna i nanosi fatalnu štetu globalnim američkim interesima. Bejker-Hemiltonov izveštaj ne traži ni brzo američko povlačenje ni precizno određen datum ovog važnog taktičkog poteza. Okvirno, američki vojnici trebalo bi da napuste Irak do kraja 2008. godine.
Ovakav ton poruke prilično je razočarao mnoge Amerikance, ali i Iračane koji veruju da je deo problema anglo-američka okupacija Iraka. Nevolja je i to što je mnogo dosadašnjih planova neslavno propalo. Bejkerov savet Bušu je jednostavan: pokušaj još jednom, ali jače. Ako se ne nađe rešenje, može doći do katastrofe širih razmera, upozorava Bejker: mogu intervenisati susedne zemlje, sukobi šiita i sunita mogu eskalirati, Al kaida može da razgrana baze za svoje operacije… Globalni prestiž SAD je poljuljan, a Amerika postaje sve više polarizovana…
STRATEŠKIDUEL: Bejker-Hemiltonov izveštaj stavlja akcenat na pojačane diplomatske napore, uključujući direktne razgovore sa Sirijom i Iranom, a ne na vojno „pokazivanje mišića“.
Studijska grupa zaključuje da će američka politika na Bliskom istoku doživeti fijasko ako ne dođe do mira između Arapa i Izraelaca na svim frontovima. Glavni savet Studijske grupe je da se rukovođenje bezbednosnom situacijom prepusti bolje obučenim iračkim snagama, a da se ovaj težak teret skine sa pleća američkih vojnika.
Kondoliza Rajs, šefica američke diplomatije, zastupa suprotnu tezu: pojačati izolaciju Irana i Sirije kako bi odustali od „subverzivnog“ delovanja po Bliskom istoku, pa će se na taj način sređivati i iračka situacija, ali i izraelsko-palestinski odnosi. Rajsova očigledno nastavlja da sprovodi dosadašnju Bušovu politiku koja podrazumeva ambiciozni plan „demokratizacije Iraka“ koji bi se proširio na ceo Bliski istok. U ovom strateškom duelu na visokom nivou o kome piše „Njujork tajms“ za sada nema lične prozivke, ali analitičar ovog uglednog lista iznosi tezu da Bejker u svojim stavovima o strpljivim diplomatskim pregovorima zapravo poručuje ono što misli Džordž Buš senior, a Kondoliza ono što misli junior, čija se spoljna politika svodi na manihejsku podelu na „prijatelje“ i „neprijatelje“. Teško je reći koliko su tačne ove spekulacije o porodičnom raskolu. U svakom slučaju, pred američkim predsednikom je težak zadatak da brzo donese odluku kako da se izvuče iz iračkog haosa.
Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da su Amerikanci listom za postepeno povlačenje, a ovaj kurs forsiraju i demokrate koje sada u Kongresu imaju većinu.
GOSTRONG: Džordžu Bušu preti opasnost da upadne u mišolovku: ako odbije savete Studijske grupe, sve što bude pošlo naopako u Iraku, a iz dana u dan odatle stižu samo loše vesti, biće pripisano arogantnim republikancima i njihovom tvrdoglavom i nedarovitom predsedniku koji od početka nije hteo da sluša savete, navodno čak ni svoga oca, koji su ga upozoravali na mogućnost reprize Vijetnama.
Politički komentator Leri Has kaže da Buš ne ume elegantno da prihvati da nije u pravu, da je pogrešio: „I u ovoj dramatičnoj situaciji, kada mnogi misle da je najvažnije kako da SAD povuku svoje trupe iz Iraka, on je i dalje preokupiran planovima kako da iz ovog krvavog sukoba izađe kao pobednik. On želi pobedu.“
Pre Božića Buš će se obratiti naciji i centralna tema njegovog govora biće Irak. Da li će Buš poslušati savet Bejker-Hemiltonove komisije ili će veću pažnju posvetiti analizama Nacionalnog saveta za bezbednost, Stejt departmenta ili samog vojnog vrha? Mnogi misle da se Buš već opredelio da sledi poruku specijalne vojne komisije kojom rukovodi general Piter Pejs. Dobro obavešteni krugovi kažu da se ovaj izveštaj može svesti na slogan: „GoStrong, GoLongorGoHome!“ Što znači, čak povećati broj vojnika, ne ograničavati se vremenski ili – povući se.
Neki analitičari smatraju da za Buša situacija gotovo da ne može da bude gora nego što je sada. Nema ni lakog ni brzog rešenja za irački haos. Oslabljen novembarskim izbornim porazom, Buš će morati hteo ne hteo da prihvati neke od preporuka Bejker-Hemiltonove komisije. Istina, sam Bejker je javno polemisao sa predsednikom Bušom koji je rekao da Komisija ne očekuje da prihvati sve njene preporuke:
„Naš izveštaj ne može se tretirati kao činija voćne salate, pa uzmeš ono što ti se dopada, a ostalo ostaviš. To je sveobuhvatna strategija da se zaustavi eskalacija nasilja u čijem je središtu Bagdad, ali i da se suoče sa problemima u čitavom regionu. Posle toga bi se američke trupe koncentrisale na borbu protiv Al kaide.“
SAJGON–BAGDAD: Mnogi sada Džordža Buša ocenjuju kao jednog od najgorih američkih predsednika u američkoj istoriji: Bušova administracija je jedinu svetsku supersilu za samo šest godina dovela do opasne granice koju neki američki istoričari nazivaju „vijetnamski momenat“: to je zapravo politički i vojni poraz ključne tačke američke spoljne politike.
Irak, naravno, nije Vijetnam u kome su Sjedinjene Američke Države 1975. spektakularno poražene od snaga Severnog Vijetnama i Vijetkonga, kada su na kraju američki helikopteri spasavali američko osoblje iz ambasade u centru Sajgona.
U Iraku je situacija savim drugačija: ne postoji jedan vojni protivnik sa jasnom vojnom strategijom. Bagdad neće biti Sajgon. Sva je prilika da ovde neće doći do definitivnog ratnog sukoba dve strane, već do živog blata beskrajnog, krvavog i zapravo nerešivog sukoba koji će, ocenjuju mnogi analitičari, imati teže posledice od „vijetnamskog momenta“. Naime, posle vijetnamskog rata situacija se ograničila uglavnom na Vijetnam. Ovde, posle iračkog ratnog haosa kome se još ne može naslutiti kraj, posledice mogu da budu dalekosežne i prete čitavom prostoru Bliskog istoka. Pred Bušom je velika dilema, kako da primeni Bejker-Hemiltonovu preporuku i da u diplomatsko rešavanje sukoba umeša Iran i Siriju (uključujući i povratak Golanske visoravni Siriji). Naravno, za ovu formulu neophodan je i mirovni sporazum između Izraelaca i Palestinaca. Ukratko, bila bi to ključna promena Bušove dosadašnje unilateralne politike koja je do sada proklamovala američko solo prekrajanje regiona. Naravno, uz asistenciju Izraela.
Neuspeh „osolobađanja“, zapravo okupacije Iraka, pokazuje granice sile. Već sada su američki vojnici duže angažovani u Iraku nego što su bili angažovani u Drugom svetskom ratu. Sjedinjene Američke Države bile su neprikosnoveni arbitar na Bliskom istoku još od okončanja Suecke krize 1956. godine. Američka era je sada završena. Amerika će ubuduće biti prisiljena da svoj uticaj deli sa drugim regionalnim silama kao što su Iran i Evropska unija, a u budućnosti, sva je prilika, i sa drugim velikim globalnim igračima kao što su Kina, pa i Rusija. Po mišljenju nekih stručnjaka (Martin Žak, London School of Economics), „irački momenat“ je za Sjedinjene Američke Države daleko teži i ozbiljniji od „vijetnamskog momenta“.
KAOSIZIF: U Vašingtonu se crtaju nove političke mape, a prethodno je došlo i do velike kadrovske smene. Donald Ramsfeld, „pitbul američke spoljne politike“, morao je da napusti predsednički brod, njegov zamenik Robert Gejts upozorava da treba prekinuti dosadašnji kurs. Čejni se živ ne čuje, mnogi dojučerašnji moćnici odgurnuti su na margine…
Da li je čudno što se neverovatnom brzinom topi čak i podrška američkog establišmenta za Bušovu iračku politiku. Do juče glasni neokonzervativci najednom su utihnuli, njihove epohalne greške izbijaju na videlo i oni osećaju da su iz dana u dan sve usamljeniji.
Neki analitičari sada o Bušu junioru govore kao o razmaženom sinu koji je, eto, imao želju da se malo poigra sa Irakom i pokaže svetu svoje mišiće. Igračku je pokvario, i sada tata Buš zove u pomoć starog prijatelja Džejmsa Bejkera da popravi igračku, piše ironično poznata komentatorka Morin Dod. Drugi, kao Sajmon Tisdal (londonski „Gardijan“), upoređuju Buša sa Sizifom: svoju politiku prema Iraku gurao je dokle je mogao da dogura. Sada taj ogromni kamen leluja na vrhu brda i preti da se skotrlja i ubije samog Buša.
Smrt u vodi
Irački predsednik Džalal Talabani ne krije nezadovoljstvo izveštajem Bejker-Hemiltonove Studijske grupe: „To je pogrešan lek za pogrešnu dijagnozu… Preporuke su smrt u vodi…“ Talabani je ključni saveznik SAD, ali u svom pismu američkom predsedniku Džordžu Bušu oštro kritikuje Bejker-Hemiltonov dokument:
„Oni žele da uklope hiljade američkih vojnika u iračke vojne jedinice, od malih eskadrona do divizija. Ukoliko naša armija postane dugme u rukama strane vojske, šta onda reći o iračkom suverenitetu?“
Po mišljenju mnogih iračkih zvaničnika, Bejkerov izveštaj je svojevrsna Pandorina kutija: sadrži mnogo preporuka, a one više problema stvaraju nego što rešavaju. Kurdski poslanik Mahmud Otman smatra da je uzrok ovakvom kolosalnom neuspehu poznatih spoljnopolitičkih stručnjaka između ostalog i u nepoznavanju prave situacije u Iraku: „Nije ni čudo da su u tom izveštaju napravili toliko grešaka. Izveštaj su pripremali devet meseci, u Iraku su proveli samo četiri dana i nikad nisu izašli van bezbedne zelene zone.“
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Od januara 2025. godine, Bugarska i Rumunija postaće deo zone Šengena, saopštio je mađarski ministar unutrašnjih poslova. Do sada je ulazak ove dve zemlje u šengenski prostor blokirala Austrija
Premijer Izraela zbog naloga za hapšenje Međunarodnog krivičnog suda u Hagu svakako neće putovati ni u jednu od 124 zemlje potpisnice Rimskog statuta, ali se to ne odnosi na Sjedinjene Američke Države, odakle je već dobio veliku podršku, ukazao je spoljnopolitički komentator Boško Jakšić
Predsednički izbori u Hrvatskoj zakazani su za 29. decembar, a sve su prilike da će Zoranu Milanovićevu glavni protivnik biti Dragan Primorac, kandidat kog je podržao vladajući HDZ. Da li iko može da stane na put najpopularnijem političaru u Hrvatskoj u pokušaju da obezbedi novi predsednički mandat
Trenutno je oko 15 odsto danske teritorije je pod šumom, tačnije 640.835 hektara. Ali uz najavljene planove, koji čekaju formalno odobrenje parlamenta, ove brojke bi mogle znatno da porastu
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!