Tolerancija i etiketiranje

Ja spadam u deo ove nacije koja misli da treba surađivati sa Haškim tribunalom, da Mladića treba naći i isporučiti što pre i da se Srebrenica jeste desila. Poštujem rad, u tekstu pomenutih, nevladinih organizacija i ličnosti koje ih vode u ovim i prošlim vremenima kada je trebalo imati petlje reći neke stvari javno, koje nisu lepe za čuti, a mogle su i batine da se dobiju.

Ono što mi je jako upalo u oči je taj manjak tolerantnosti koji su gospođe Biserko i Vučo iskazale prema gospođi Liht koja ima DRUGAČIJE mišljenje. Po starom srpskom običaju počinje lupanje etiketa. Za mene je to isto kao i kada kažu oni drugi za nas – „izdajnici, strani plaćenici“.

Da li naše drage gospođe iz NVO-a misle da su se Nemci te 1945. jedno jutro probudili, čuli na radiju da je Hitler mrtav i priznali (prihvatili) da su krivi za holokaust?

Ne, prvo su ga poricali, pa kada su videli Aušvic rekli „nismo znali, Hitler je to uradio, on je kriv“… ali im niko nije uskraćivao pravo na život i demokratiju, pa ni Maršalov plan.

Katarza je dug proces, i u nemačkom slučaju je trajao nekoliko decenija.

Demokratija je u Srbiji nežna, mlada biljka, koju treba negovati i povremeno zalivati, ali neki bi rekli – „liči na kaktus, nema vode dok se ne pokaje zbog Miloševića“.

Za mene je to pogrešno…. dva zla ne čine jedno dobro.

Nadam se da će gorepomenute gospođe naći tolerancije za ljude sa kojima (ipak) imaju zajednički konačni cilj – demokratsku Srbiju u Evropskoj uniji.