A šta je sa novinarskom etikom?

Već više od mesec dana pratim s pažnjom napise u štampi i nastupe na TV-u u vezi sa slučajem male Anje Grahovac. Izlišno je i govoriti da svako normalno ljudsko biće saoseća i saučestvuje u bolu sa porodicom Grahovac zbog tragedije koja ih je zadesila. Međutim, mediji neuobičajeno dugo, ostrašćeno i jednostrano komentarišu ovaj događaj. Posebno iznenađuju napisi novinarke Branke Kaljević, jer se takav pristup u vašem glasilu najmanje očekivao. U tekstu Beli mantili u tamnom vilajetu („Vreme“ 860 od 28. juna ’07), novinarka nam ponavlja već toliko puta izrečene fraze i opšta mesta o stanju u našem zdravstvu. Mesec dana od tragičnog događaja nije iznela nijedan nov podatak, niti je pokušala da oslušne i drugu stranu. Očito je bila ohrabrena čestim pojavljivanjem i neumesnim izjavama resornog ministra Tomice Milosavljevića: da će ukinuti privatnu praksu porodičnih manufaktura (prenošenje lekarskog poziva s kolena na koleno je, dakle, štetno?); da se godišnje u našim klinikama događa samo 15 (petnaest!) „lekarskih grešaka“; da je veoma ljut na Lekarsku komoru što nije osudila lekare pre završene istrage i pre nego što su po zakonu formirana sva tela (kažnjiv prilikom lekarske intervencije, administrativni prekršaj je poželjan prilikom osude lekara?). Insistiranjem na nizu administrativnih propusta ministar je stavljao formu ispred suštine i potiskivao sopstvene propuste koje nije uspeo da reši ni u trećem mandatu. Povučena tim talasom horskog komentarisanja događaja pre završetka istrage, Branka Kaljević upotrebljava termine neprimerene onome ko pretenduje da se bavi ozbiljnim istraživačkim novinarstvom („masovno tezgarenje državnih doktora u privatnim klinikama“ i sl.). Nisu valjda privatne klinike otvarane samo zbog „tezgarenja“ i bogaćenja lekara? Možda su otvarane i zato što postojeći kapaciteti nisu mogli da podmire potrebe pacijenata, ili možda i zato da bi mladi ljudi posle završetka dugih i napornih studija dobili priliku da se bave svojim poslom.

Očekujući da u ponovnom javljanju novinarka najzad obavesti čitaoce da je u kontaktu sa drugom stranom pokušala da osvetli nesreću i iz drugog ugla, ona se veoma nejasnim argumentima obrušila na Etički komitet SLD-a. Bilo je, zapravo, prilično teško razabrati na šta (ili na koga) je novinarka kivna: na to što se Komitet uopšte sastao (na molbu Ministarstva zdravlja)? Na to što je sastanak bio zatvoren za javnost? Ili, kako se ispostavilo, što je objavljeno da su lekari stručno i korektno obavili svoj posao? Nije valjda svako pozitivno izjašnjavanje o radu kolega za osudu kao nedolična zaštita esnafa? U konkretnom slučaju, pacijenti sa višegodišnjim pozitivnim iskustvom u korišćenju usluga klinike „Ilić“, u koje spada i moja porodica, nisu iznenađeni tim saopštenjem, jer u njene lekare imaju puno poverenje, kakvo je, uostalom, imala i porodica Grahovac, koja je dete tamo vodila duže od godinu dana. A posledice bolnog gubitka koji se dogodio nisu ih kao ljude sa 40 godina čestitog bavljenja strukom mogle mimoići (jedan od njih se nalazi u zatvorskoj bolnici).

Branka Kaljević na kraju izjavljuje da bi se članovi Etičkog komiteta SLD-a mogli naći u neugodnoj situaciji, jer su u vreme istražnih radnji izneli stav da lekarske greške nije bilo. A ko je izneo u javnost tu vest sa zatvorenog sastanka? Ne bi li se možda i novinari mogli naći u neugodnoj situaciji zbog ponašanja svih ovih nedelja? Ne doprinosi li možda i novinarka „Vremena“ svojim polemisanjem i komentarima opštoj zbrci u vreme dok istraga još nije završila posao? „Etički komitet ima svoju logiku etike“, završava tekst Branka Kaljević.

Izgleda da i novinari imaju svoju.