A sad nešto za dušu

U tekstu „Brz put do Guče“ nisam razumeo šta autorki tačno smeta: „Koštuničin kulturni obrazac“, Guča ili nešto treće. Koliko ja razumem, Guča je izraz ruralne, a Egzit građanske Srbije. I to je naša realnost. Ne vidim da su one nepomirljive (sem u novinarskim tekstovima i izjavama takozvane elite). Naprotiv, te dve Srbije su kompatibilne i mnogo bih voleo kada bi mediji malo pomogli u traženju srednjeg puta izmedju Guče i Egzita. E sad, politički profitirati od jedne ili obe manifestacije vrlo je legitimno. Političari uvažavaju stvarnost svoje zemlje i nastoje da na račun toga pokupe neki „politički poen“ (što nije neki poseban greh). Zato javno prisutvo političara na bilo kojoj kulturnoj manifestaciji ne shvatam kao njihovo lično kulturološko opredeljenje. Nisam fan ni filmova Kusturice, ni muzike u njegovim filmovima, ali šta to znači kad sam ja jedan običan anonimus, a Kusturica je svetsko ime i debelo je obeležio festival filma u Kanu u poslednjih 20 godina. Tako i autorka može da piše što god hoće o Guči, ona je isto kao i Egzit postala srpski brend. A svi mi na Balkanu, u Beogradu posebno, do pola noći smo Evropejci i idemo na Egzit, a posle ponoći kažemo: „Daj, bre, odsviraj nešto domaće za dušu“.