Vrata druge dimenzije

Poštovani gospodine Turudiću, napokon da neko poput vas, ovog leta 2007, makar raskrili vrata druge dimenzije… U kojoj ništa nije onako kako se, pune dve decenije, predstavlja javnosti. Prvo o vašem članku: sve je u njemu potpuno tačno i na mestu, osim par detalja. Kao prvo, Bojović je, pre nego što se kandidovao ispred Demokratske alternative, bio kandidat SPS-a na izborima za gradskog odbornika početkom devedesetih. Koliko je to važno? Pa, važno je u kontekstu Bojovićeve izjave da je „promenio“ 11 gradonačelnika, i njegovoj mogućoj kandidaturi za gradonačelnika („Glas javnosti“, 28. VIII 2007). Ali, iako je politika nezaobilazan momenat u Bojovićevoj karijeri, pokušaću da se držim teme koja se tiče interesa životinja. Ja sam, naime, „žena koja je napisala članak u ‘Startu’, daleke 1990. godine“. Ako ste znali moje ime, mogli ste ga slobodno navesti jer se ni u jednom trenutku nisam pokajala zbog svega što sam napisala. Rizikujući da me u tim vremenima Bojović nazove „agentom CIA“, „neprijateljem srpstva“ ili „ludom“ (što i JESTE učinio), uhvatila sam se u koštac sa problemom, a da nisam bila ni svesna da ću otvoriti mnoge frontove u svom životu.

Ovde nije bilo nijedne redakcije, nijednog ministarstva, kojima nisam uputila pismo ili u koje nisam lično otišla. Doživljavala sam poniženja i uvrede, a u pisanim medijima podmetačine razne vrste: počevši od toga da sam otpuštena iz Vrta kao loš radnik, preko priče da radim za američke tajne službe, pa sve do toga da sam „Vukova bivša ljubavnica“ koja mu se sveti… Ispričaću vam samo jednu epizodu: u julu ili avgustu 1990. godine, novinarka Olivera Todorović ugovori mi sastanak sa Đokom Vješticom, koji je u to vreme bio na nekoj funkciji, koja se ticala zaštite prirodne sredine. Odem u dogovoreno vreme (podne, vrućina, ja u visokoj trudnoći) i konstatujem da lift u Masarikovoj radi samo do sedmog sprata. Popnem se pešice do Studija B, gde me dočeka Đ.V., uzme mi dokumentaciju iz ruku i, na moju molbu da dobijem čašu vode, osorno odgovori kako „on ne drži kafanu“. Sutradan ujutru, gost jutarnjeg programa je V. Bojović. Vještica ga vragolasto pita: „Vuče, jesi li ti švercer?“, na šta se V.B. nasmeje, i na tome se sve završi. Pomenuta novinarka, Olivera Todorović, dobila je pretnju otkazom zato što me je pozvala u noćni program. Dvema novinarkama, koje su pisale za „Novosti 8“, zabranjen je ulaz u Zoološki vrt jer su napisale članak na osnovu informacija koje su dobile od bivših volontera. Voditeljka sa TV Palme, koja je radila emisiju o životinjama, izbačena je iz Vrta jer se raspitivala za mene kod Vuka Bojovića. Veterinari (danas profesori i docenti) okvalifikovani su kao „nestručne budale“, jer su mi pružili podršku. Zamenik ministra veterine, Živorad Kostić, koji je, po osnovu prijave, 1990. jedini poslao nenajavljenu inspekciju u Vrt, već sutradan je bio obeležen po novinama od strane Bojovića, koji ga je optuživao za mito. Poznato mi je da je Bojović proganjao i hteo fizički da se obračunava sa biologom-ornitologom koji ga je optuživao za šverc egzotičnih ptica (a te optužbe su sasvim osnovane, jer i ja posedujem dokumentaciju o nelegalnoj trgovini skupocene i ugrožene vrste, Palma kakadua). I još mnogo ljudi… Mnogo onih, koji su stradali u pokušaju da obelodane istinu. Takođe, mnogo onih koji su pokušali da je zataškaju. Još jedan podatak: nakon prikazivanja dokumentarnog filma APE TRADE (BBC, Inside Story), klupko je počelo da se odmotava. Američke vlasti su raskrinkale mrežu krijumčara i uhapsile izvesnog Metjua Bloka, organizatora te kriminalne grupe, koji je na suđenju priznao sa kim je sve sarađivao. Vlada SAD raspisala je poternicu za Vukosavom Bojovićem 1991. Ne znam da li je ona još na snazi. Stoga me ne čudi toliki Bojovićev animozitet prema Amerikancima. Bojović me je tužio za klevetu. Povlačili su me po blatu našeg pravosuđa njegovi zemljaci – sudije, s kojima je prijateljski ćaskao u prostorijama Palate pravde. Proces je trajao punih pet godina, sve do njegovog zastarenja. Uprkos brojnim svedocima i dokumentima koji su potkrepljivali svaku moju tvrdnju, dva puta sam osuđena na uslovnu zatvorsku kaznu. Moj predmet se „gubio“. Prvi sudija (bio je jedan od Legijinih advokata) izrekao je presudu, ali je nikada nije napisao. Drugi, koji je došao umesto njega, bio je izuzet na Bojovićev zahtev. Treći, opet njegov zemljak, koji mu je pogodovao, odlagao je ročišta i proglasio me krivom sa obrazloženjem da „možda jeste tačno“ to što ja tvrdim, ali je trebalo, pošto sam „pametna, obrazovana i rečita“, da iskoristim svoje sposobnosti za „dobrobit Vrta“. Svaka presuda je obarana, s obrazloženjem da je proces izvođenja dokaza bio traljavo odrađen. Suđenje me je koštalo živaca i novca. Da ne spominjem preteće noćne telefonske pozive. Sve ovo izvedeno je da bi se stavilo do znanja meni, i svakom drugom ko ima kritički stav prema aktivnostima upravnika Zoo-vrta, šta ga može snaći. Moj čin su svetske organizacije za zaštitu životinja okarakterisale kao „hrabar čin“. Ni u jednom trenutku nisam sebe smatrala naročito hrabrom. Jednostavno, bilo mi je muka da ćutim i posmatram. Mnogi su odustali i nabili glave u pesak. Na sreću, danas je situacija drugačija. Sredstva brze komunikacije su omogućila da se razmenjuju iskustva i otvaraju diskusije. Dolaze neke nove, mlađe generacije, koje razlikuju demagogiju od iskrenih reči. Ja sam još aktivna i, iako mi je interes da životinjama u Zoo-vrtu bude bolje (ili da se ta institucija potpuno ukine), smatram da je bavljenje likom i delom Vuka Bojovića u direktnoj sprezi sa takvim mojim ciljem. Odavno sam beogradski zoo-vrt nazvala „Potemkinovim selom“ (kao i kvazivrtove u Inđiji i selu Koluti, koji imaju posebnu priču) i na tom stanovištu i danas stojim.