Rat koji je pošao naopako

Njujorčanima je i dalje dovoljno da vide neki avion kako nisko leti, ili čuju histerične sirene vatrogasaca pa da srce počne jako da im lupa, iako je prošlo šest godina od stravičnih terorističkih napada. Pored devetnaest napadača, otmičara aviona, u napadima su poginule 2974 osobe. Njih 246 poginulo je u četiri aviona, od kojih su se dva zakucala u kule Svetkog trgovinskog centra (STC) na Menhetnu, jedan u zgradu Pentagona u Vašingtonu, dok se četvrti survao na livadu u Pensilvaniji nakon što su putnici pokušali da uzmu stvar u svoje ruke. U napadu na Pentagon poginulo je 125 osoba. Najveće krvoproliće bilo je u Njujorku gde su život izgubile 2603 osobe, među njima 343 vatrogasca i 60 „njujorških plavaca“. Nakon osam godina od neuspelog pokušaja da demolira STC, Osama bin Laden, vođa terorističke organizacije Al kaida koja je tada parazitirala na talibanskom režimu u Avganistanu, uspeo je da ostvari svoj san. Šok koji su napadi na STC i Pentagon izazvali 11. septembra 2001. godine mogao je da se meri jedino sa napadom Japanaca na Perl Harbur šest decenija ranije, što je Ameriku uključilo u Drugi svetski rat.

Kao i tada, kod Amerikanaca su napadi pobudili neslućen patriotski zanos i poverenje u neiskusnog predsednika. Za predsednika Džordža Buša, koji u tom trenutku nije sastavio ni godinu dana mandata, napadi su, kao i oni na Perl Harbur, značili objavu rata. Za rat protiv terorizma dobio je nezapamćenu podršku starih, ali i novih saveznika. Jedan od prvih koji mu je ponudio podršku bio je ruski predsednik Vladimir Putin, takođe u to vreme novajlija u Kremlju. Pripadnici Kosovskog zaštitnog korpusa, na čijem je čelu tada bio današnji premijer Agim Čeku, smesta su stali u red i ponudili da daju krv. „Ko nije uz nas, taj je protiv nas“, glasila je ratna pretnja iz Vašingtona. Videvši kako se ratna mašinerija najmoćnije sile na svetu zahuktala, pakistanski predsenik general Pervez Mušaraf, čija je zemlja umnogome doprinela održavanju talibana na vlasti u Avganistanu, nije imao mnogo izbora, već je hitro pristao na saradnju i obećao da će se uključiti u „rat protiv terora“, što ga je zamalo koštalo i života, jer je srećom izbegao smrt u nekoliko atentata. Ali, istoričari smatraju naivnim uverenje da pojedinačni događaji menjaju tok istorije. Kao što se svet nije promenio preko noći kada je pao Berlinski zid, jer je to bila samo posledica dugotrajnih i složenih procesa, tako se ni paradigma u međunarodnim odnosima nije iz korena promenila tog septembarskog jutra. Šest godina kasnije, niko nije mogao ni da sanja da će jedan drugi rat, za koji Bela kuća i dalje tvrdi da se vodi u ime borbe protiv terorizma, odneti više žrtava nego napadi na Perl Harbur, ili na STC i Pentagon. Glavno svetsko poprište pomerilo se na zapad, u Irak, gde je do sada život izgubilo više od 3700 američkih vojnika.

POVRATAK TALIBANA: Skoro šest godina nakon što su savezničke snage, potpomognute avganistanskom Severnom alijansom, zbacile talibanski režim i razbucale ćelije Al kaide, avganistanski predsednik Hamid Karzai pregovara sa talibanima o njihovom učešću u vlasti. Poput svog kolege u susednom Pakistanu, teritorija koju kontroliše sužava se iz dana u dan, a vakuum koji za sobom ostavlja centralna vlast i metiljavo međunarodno vojno prisustvo popunjavaju ekstremisti, iako je mirovna operacija u Avganistanu najveća operacija u istoriji NATO-a. „Maršalov plan“ za Avganistan, koji je u pobedničkom zanosu Buš obećao na početku, nije se materijalizovao. „Maršal (general Džordž Maršal, arhitekta pomoći za obnovu Evrope nakon Drugog svetskog rata po kome je program dobio ime – prim. aut.) znao je da vojnu pobedu nad neprijateljima u Drugom svetskom ratu mora da prati i moralna pobeda koja će omogućiti blagostanje pojedinaca“, poručio je tada američki predsednik. Od trenutka kada je talibanski režim svrgnut u Avganistanu, ova siromašna zemlja dobila je manje američke pomoći od Bosne ili Kosova, ako se računa po glavi stanovnika. Amerikancima je trebalo dve godine da asfaltiraju put Kabul–Kandahar, kojim zapadnjaci sve ređe idu zbog povećanog prisustva talibana na jugu zemlje.

Odlukom da brže-bolje proglasi pobedu u Avganistanu, i svu pažnju i resurse usmeri na Irak, Buš je prokockao snažno poverenje koje je uživao kod kuće i u inostranstvu. Američki predsednik mandat završava izolovaniji nego ikada, a poverenje mu ne pruža ni 30 odsto građana Amerike. Sve je više uticajnih republikanaca koji mu okreću leđa, a sve manje onih koji veruju da su ratovi u koje ih je Buš poveo svet učinili bezbednijim. U međuvremenu su se i odnosi Vašingtona i Moskve toliko zaoštrili da su mnogi ovog leta pohitali da u tome vide početak novog „hladnog rata“. Bušova ratna avantura u Iraku, koja traje duže nego Drugi svetski rat, poljuljala je i transatlantsko jedinstvo koje novi lideri u Berlinu i Parizu pokušavaju da obnove. Situacija više nije idlična ni sa proverenim saveznicima, kao što je to Velika Britanija, koja je početkom meseca tiho povukla svoje vojnike iz Basre i vlast predala lokalnim Iračanima onog dana kada je Buš nenajavljen doleteo u Irak na putu za Australiju.

PRLJAVA PRAKSA: Istraživanje o trendovima u transatlantskim odnosima koje je nedavno objavio German Marshall Fund u saradnji sa partnerima pokazuje da uprkos otopljavanju odnosa između zvaničnika u evropskim prestonicama Bušova spoljna politika uživa odobravanje svega 17 odsto Evropljana. Istovremeno, građani Evrope danas se osećaju manje sigurnim nego ikada. Nakon terorističkih napada u Madridu i Londonu, kao i nakon što je u Nemačkoj nedavno osujećena teroristička zavera, ne čudi da je u Evropi sve više onih koji veruju da postoje izgledi da na svojoj koži iskuse pretnju od terorizma, islamskog fundamentalizma i naleta velikog broja imigranata, po čemu su se u percepciji pretnji približili građanima Amerike. Nepoverenje između miliona muslimana koji žive u Evropi i „starosedelaca“ neprekidno raste, a naročito nakon eksplozije protesta koji su izazvali karikature objavljene u jednom provincijskom danskom listu. Padu ugleda Amerike ne samo u islamskom svetu sigurno su doprineli i izveštaji o ispitivanju zatvorenika u Gvantanamu i grubim zloupotrebama u iračkom zatvoru Abu Graib, kao i skandali oko tajnih zatvora u kojima je CIA držala osumnjičene za terorizam. Robert Ber, bivši agent CIA, svojevremeno je u jednom intervjuu priznao sledeće detalje iz prakse CIA: „Ako hoćete ozbiljno isleđivanje – zatvorenika šaljete u Jordan. Ako hoćete da ga muče – pošaljete ga Sirijcima. A ako hoćete da neko nestane, pošaljete ga u Egipat.“ Vinset Kanistraro, takođe visoki službenik CIA, poverio je njujorškom „Njusdeju“ da su neki tvrdoglavi zatvorenici iz Gvantanama koji nisu bili spremni za saradnju po hitnom postupku prebacivani u Egipat. „Tamo bi im odmah počupali nokte, pa bi ovi propevali.“ On je takođe rekao da samo neko ko je „slep, gluv i nem“ može da poveruje Sirijcima kada kažu da kod njih nema mučenja. Ova praksa bila je uznemirujuća, ali je otkriće da CIA tajne zatvore ima i u srcu Evrope izazvala pravo zgražanje.

Istovremeno, Al kaida je pokazala da ima neobična svojstva morskog sunđera. Ako ga razgradite i ostavite dovoljno dugo u vodi, ćelije će same naći put jedna do druge i povezati se ponovo u veću celinu. Nakon kraha u Avganistanu, kada su se pripadnici Al kaide razbežali na razne strane sveta, a najviše u pogranična područja sa Pakistanom, Al kaida je sve manje čvrsta organizacija, na koju je ličila pre 11. septembra, a sve više franšiza, po ugledu, na primer, na „Hard rok“ kafe. Tako danas imamo „Al kaidu u Mesopotamiji“ (koja nije postojala u vreme strahovlade Sadama Huseina) na čijem je čelu bio Al Zarkavi dok ga američke snage nisu pogubile, ili „Al kaida u islamskom Magrebu“ koja je u Alžiru nedavno peuzela odgovornost za smrt 28 ljudi. Centralna baza i dalje snabdeva sledbenike ideološkim idejama vodiljama, ali su krajnja odredišta poluautonomne organizacije širom sveta koje su postale poznate nezavisno od centrale. Šest godina nakon početka rata protiv terora Al kaida je pretrpela ozbiljne gubitke i do sada nije uspela da na američkom tlu ponovi uspehe iz septembra 2001. Fanatizam koji je raspirivala ostao je netaknut, a po mnogima, on je potpomognut načinom na koji je Bušova adminstracija odabrala da se obračuna sa ovom novom svetskom pošasti. Njeno delovanje je za sada osujećeno u Saudijskoj Arabiji i Indoneziji, ali se linija fronta proširila na Liban i Severnu Afriku, a mreža se proteže čak do Somalije.

PONAVLJANJE ISTORIJE: Obaveštajni stručnjaci sa obe strane Atlantika čvrsto veruju da je njeno uporište danas u oblasti Vaziristan u Pakistanu, uz granicu sa Avganistanom, gde se i dalje obučavaju dobrovoljci. „Al kaida, kao operativna organizacija, znatno je oslabljena zbog neprekidnog rada obaveštajnih službi i snaga bezbednosti, ali je kao ideološka organizacija ostvarila do sada neviđen uspeh“, smatra Roan Gananatna, autor knjige Unutar Al kaide. „Njen najveći doprinos danas se sastoji u tome da daje budućnost tim razim grupama.“ U zapadnim obaveštajnim krugovima, međutim, danas se strahuje da Al kaida planira da iskoristi utočište u Vaziristanu da se konsoliduje. Odnosi Vašingtona i Islamabada, kao i unutrašnji problemi sa kojima je pakistanski predsednik Mušaraf prinuđen da se svakodnevno suočava, ne obećavaju brzi krah Al kaide u njenom novom utočištu. Na to još manje upućuje američka opsednutost Irakom koji neprekidno cedi raspoložive resurse i odvraća ih od nedovršenog posla na drugim tačkama u svetu. Među demokratskim predsedničkim kandidatima, ali sve više i među republikancima, polako sazreva uverenje da rat u Iraku koji se otegao u nedogled Ameriku do sada nije koštao ljudskih žrtava i novca. Zbog njega je Amerika na sve većem moralnom gubitku u svetu. Moralni autoritet koji je Amerika sa Bušom na čelu prokockala u poslednjih šest godina lišila je ovu veliku zemlju najmoćnijeg oružja u borbi sa ideološkim neprijateljem. Tvrdnja da se istorija ponavlja oduvek je bila problematična, ali kako stvari stoje, početkom 2009. godine možemo očekivati jednu od njenih repriza. Tada, baš kao i januara 1953, novi američki predsednik (ili predsednica) naslediće od svog prethodnika skup i nepopularan rat, za koji je većina Amerikanaca već utvrdila da ga je nemoguće dobiti, i da ga nikada nije trebalo ni voditi. Problemi koji su stvoreni ratom u Iraku i ponašanjem Amerike u svetu nakon 11. septembra 2001. godine preveliki su da bi mogla da ih reši samo jedna administracija ili stranka. Amerikanci će možda poželeti da se otarase Iraka, ali se lako može desiti da im Irak to neće dozvoliti.