Bila je to scena za nezaborav: sjatilo se to oko Nikolić Tomislava, pokunjeno i pokislo, čak ih ni miris pečene gicetine razgaliti nije mogao; Vučić Aleksandar uporno je tražio nešto po podu, možda mu je ispao svežanj ključeva, možda članska karta, možda mesečna markica za relaciju Surčin-Schiphol, možda nešto četvrto, ko zna, a možda je samo shvatio da je naprasno ostario te večeri. Ma, gore glavata, biće još mladosti, Aco, ali ne više onakve! U prosjeku – 1991… Kako god, T. N. je bio toliko ljubazan da prizna poraz – što je odmah izazvalo grcajuću egzaltiranost raznih komentatora, kao da su em silno iznenađeni, em neizmerno zahvalni što nije izvadio handžar i zapovedio juriš – ali ne bez ogorčene napomene kako je, avaj, „pobedio strah“ i kako je protiv njega vođena „prljava kampanja“. Što bi kanda imalo značiti da je on zapravo moralni pobednik ovih izbora, ili nešto tako. Ma jašta. Samo neka on moralno pobeđuje, one druge njegove pobede koštale su nas mnogo više…
Nije mi za Tomislava N, onaj ko gubi ima pravo ne samo da se ljuti nego i da isfantazirava svakojake izgovore, ali zanimljivo je kako je ta njegova tvrdnja dosta široko prihvaćena, i to relativno daleko izvan radikalskog kruga. Još pred nedeljno glasanje javljali su se novinarski i analitičarski glasovi – prednjačilo se, jakako, u krugu „nezavisnih DSS analitičara“ – kako, eto, zli političko-medijski establišment prljavo sapliće srčanog radikalskog kandidata te podmećući mu Šešelja, te podsećajući na ratove, fašizam, bedu, hiperinflaciju i ostale sasvim marginalne nuspojave devedesetih. K’o biva, zamisli šta mu pripisuju! Zamisli čega bi oni da nas podsete! Ma da, devedesetih bismo valjda trebali da se sećamo po tome što su The Prodigy svirali u „Pioniru“ (a dovela ih valjda, Vjerica Radeta, ili šta?!), a ne po tim trivijalnostima… Najbolji je komentar na to demagoško nagvaždanje dala Gordana Suša u Kažiprstu Radija B92: „Pa, čega ćemo se sećati?“. Mislim, šta je drugo radikalsko istorijsko nasleđe nego to? I ko je, uostalom, radikalski predsednik (i guru) nego Šešelj? I s kim je taj Šešelj radio ama baš sve što je radio, nego s Tomom, Alexandrom i ostalom ljupkom radikalskom novorođenom nevinaščadi? I s čijim je starijim bracom Toma ono vilenio po Moskvi samo tri-četiri dana pred izbore? I jesu li se radikali ikada i ikako – pa makar i demagoški – odrekli bilo čega iz svoje ideologije i iz svoje prakse u ovih petnaest i kusur godina?
Drugim, trećim ili desetim rečima: ako je postojalo nekakvo „sejanje straha“ pred Nikolićevom pobedom, onda je ono bilo sasvim opravdano, etički neproblematično i na suvim činjenicama zasnovano. Šta su to uopšte radikali ponudili, osim nešto već ranije viđenog predizbornog umiljavanja – sećate li se kad su onomad muftiji nosili kompjutere, nakon što su mu njihovi glasači (hebiga, sigurno nisu Čedini, nemo’ da se lažemo!) razlupali džamiju!? – a što bi razvejalo strahove? Kako jedna nedvosmisleno zločinačka organizacija iz devedesetih, koja u međuvremenu nije promenila ni program ni vođstvo, može da bude tretirana drugačije, osim ako nam svima svrake nisu mozak popile, sa svom memorijom u njemu pohranjenom? I zašto je autentično (dakle, neizmišljeno) podsećanje na to „prljavo“? I ako je to „prljavo“, šta je onda „čisto“? Možda vežbanje u amneziji, stilska dostignuća u pokornosti?! Ili je – ‘ajde i devedesete na stranu – možda prljavo podsetiti da je isti onaj fini i smerni Nikolić Tomislav koliko pre godinu-dve u predsedniku Srbije video „ustašu“? I da se njegovi doglavnici dan-danas na isti način iživljavaju nad Ivanom Dulić-Marković?
Na drugoj strani, nije da nije bilo „prljave kampanje“ poslednjih dana. Evo mog iskustva: u izbornu nedelju sabajle, nekako između prvih i drugih petlova, vraćam se sa jednog rođendanskog žura i na ulazu u zgradu zatičem sveže zalepljeni produkt – prethodne ga večeri, naime, nije bilo tu – nečijeg noćnog aktivizma: letak sa likom Čedomira Jovanovića i simbolima LDP-a, i sloganom „Život je zakon“, uz „naredbodavni“ poziv da se 3. februara „ostane kod kuće“. Stvar je bila evidentni lažnjak. To jest, evidentan za upućenije, ali ne znači da je to svako mogao odmah da prozre. Šta mislite, ko ju je posejao po Beogradu, a kanda i drugde? Možda Krstić i Šaper? Hau jes nou. Siromah Čeda, morao je da porani na izbore, da izvadi štetu… Kome je moglo biti u interesu da glasači LDP-a ostanu kod kuće? Odgovor je toliko jednostavan da bi ga se relativno lako dosetila i Nataša Jovanović.
A ono sramno blaćenje Čanka i Kostreša, u najjezivijem stilu devedesetih, jel’ to bilo ta „čista kampanja“ moralnog pobednika i giganta? Bili ljudi, kao predstavnici Vojvodine, pre par godina u zagrebačkom Lisinskom na nekakvoj tancujućoj iju-ju manifestaciji „Srijem Hrvatskoj“ (u značenju: ruka ruci, Sveti Sava srpskome narodu etc.), te su geniji iz Magistrata iz toga, namerno degeneričnom jezičkom akrobacijom, sklepali konstrukciju kako „Čanak poklanja Srem Hrvatskoj“. A Čanak je podržao Tadića, ergo… Pa i ja sam svojevremeno u Lisinskom bio na koncertu Lajonela Hemptona – objašnjenje za radikale: to vam je jedan vremešni crnac što udara u vibrafon; vibrafon je jedan muzički instrument, nešto kao gusle, samo sasvim drugačije – pa valjda iz toga ne proizilazi da sam Afroamerikanac, ustaške džez provenijencije? I da poklanjam Alabamu Hrvatskoj?
Nikolić Tomislav, u svakom slučaju, neće biti predsednik Srbije. Ako je istina da je u tome presudio strah, onda je to samo dokaz kako izvesna vrsta straha ume da bude i plemenito i korisno osećanje. Najiskrenije rečeno, gledam bez imalo poštovanja na sve one koji se nisu uplašili tih dana, niti su učinili ono što bi učinili da su se uplašili. Jer to onda znači da su ili budale, što je još nekako i podnošljivo, ili su besprizorni cinici, što je sasvim, sasvim nepodnošljivo.
