Poezija

Ne znam da li dobro parafraziram, ali svojevremeno je bilo aktuelno geslo kako će svi jednom pisati poeziju. S obzirom na to da su krajnosti teško ostvarive, do toga, naravno, nije došlo (svi pišu romane), ali trenutno se opasno radi na ispunjenju druge krajnosti – više niko neće čitati poeziju.

Rizikujući buduće sažaljive i sumnjičave poglede poznanika, uz prijateljske predloge za pripadajući tretman u odgovarajućim ustanovama, priznajem da spadam u onu prezrenu grupu ljudi kojoj poezija još ponešto znači; makar se to svelo na mali trenutak razneženosti koji izazove pogled na naslov kakve drage zbirke pesama, koja slučajno izroni, između „visokoumnih“ studija (služe da bismo ispali pametniji), hladnih kompjuterskih priručnika (da tehnološki ne zaostanemo) i gomile, najčešće nepročitanih, romana (da budemo u toku, jer oni su, bože, bili u konkurenciji za Ninovu nagradu).

Ta isprekidana nit stare ljubavi, s vremena na vreme, spoji se na najrazličitijim mestima, najčudnijim povodima ili brižljivo negovanim ritualima koji uporno iznova uspostavljaju kopču sa čarobnim svetom stiha i duhom njegovih protagonista koje je savremeno doba neumoljivo gurnulo na marginu, ako je za njih i tamo ostalo mesta. Jer, danas najlepše pevaju kamatne stope i risrči javnog mnjenja, marketinški slogani i političke parole, mladići na prvom sastanku recituju definicije iz udžbenika menadžmenta i ne rizikuju korpu citirajući pesnike.

Ukleti ljubitelj poezije i ona sama nalaze se kriomice, čuvajući se od tog surovog sveta, kao kakav kažnjiv greh i mračna porodična tajna, dovoljni sami sebi.

Tako me je izložba i zalutali katalog francuskog fotografa Roberta Duanoa, koji je, između ostalog, ovekovečio i Žaka Prevera dok ispred pariskog kafea ispija vino uz neizbežnu cigaretu, gurnula u zaboravljene vrtloge poezije pariskog sanjara, svet simpatičnih klošara, maglovite Sene i čiste ljubavi gde se dragoj na trgu ptica pazaruju iste.

Ne postoji racionalno objašnjenje zašto se u koferu za put u Afriku našao Gijom Apoliner, taj maestralni avanturista i boem sa Monparnasa, koji se igrao rečima i crtežom, ali njegovi Kaligrami su bili nezaboravno društvo celo jedno popodne i najlepši doživljaj na ivici bazena luksuznog kairskog hotela. Kao što mi je teško razumljivo kako se ta velika knjiga, uspešno sačuvana tokom svih tih hiljada kilometara, izgubila u mojoj minijaturnoj garsonjeri u kojoj njen gabaritni autor ne bi mogao ni da se okrene. (Ako je za neku korist, očaj, posle ko zna koje potrage za njom, rodio je inspiraciju za ovaj tekst.)

Kao što ne znam zašto je prva stvar koju uzimam u mojoj sobi stare porodične kuće u Crnoj Gori, načetvoro ispresavijan list davno iscepan iz ko zna kojih novina, čija crna pozadina, iako polako bledi, još u autlajnu čuva Anabel Li, poslednju pesmu Edgara Alana Poa. I čitam je, svaki put iznova, sa posvećenošću teškog ovisnika: „Bila je dete i mlad bih i ja, al ljubav strasna tada se zbi…“ Onda je vratim u kartonsku kutiju u kojoj se, nestrpljive da ih uzmem, vrpolje poeme Matije Bećkovića koje tamo, blizu svog izvora, zvuče još jače i neposrednije.

Znam da me Frojdovi učenici već merkaju za temu uspešne disertacije, ali ispovediću i da mi prva asocijacija na boravak u čarobnoj Aleksandriji nije ni njena biblioteka, ni Montaza vrtovi, već zgrada iza ćoška grčke crkve u ulici Šaria Šarm el Šeik u kojoj je, kažu, u stanu iznad bordela živeo grčki pesnik Konstantin Kavafi. Eh, kako je on pevao o Aleksandriji… „Ti govoriš: Otići ću nekoj drugoj zemlji, nekom drugom moru i grad ću pronaći bolji nego što je ovaj… al’ ne, drugu zemlju, drugo more, ti pronaći nećeš. Ovaj grad će zauvek te pratit…“

A tek kad naletite na istomišljenika (sedmica na lotou je izglednija), a stigao je u liku ruskog profesora koji predaje na tajlandskom univerzitetu. Nema para koje bi platile tih nekoliko minuta dok smo, u sparno julsko veče, Vladimir i ja naizmenično recitovali Pismo Tatjani iz Puškinovog Evgenija Onjegina na fenserskom beogradskom splavu, dok su sa susednog stola u nas blenule dve devojke, uveliko pripravne da, za svaki slučaj, ludake prijave obezbeđenju.

Naravno, sopstveni izbor Jesenjinovih pesama – ispisanih nalivperom (sredstvo za pisanje koje koristi mastilo, prim. aut. za mlađi naraštaj, to jest za oboje koje ovo bude čitalo) sa ilustracijama što sam ih kao gimnazijalac precrtavao iz knjiga sabranih dela velikog ruskog pesnika koje su zauzimale počasno mesto u biblioteci mog pokojnog teče Milorada Markovića, profesora književnosti u pljevaljskoj gimnaziji – čuvam kao najveću relikviju. Na braniku ruba tih nekoliko listova istrgnutih iz đačke sveske za tehničko (bez linija i kvadratića) stoji pohabani selotejp, a uzimam ih samo kad procenim da je moj, svakodnevljem otrovani duh, bar malo dostojan te svete sveščice.

A jedna velika crna fascikla čuva nekoliko pelira i bankposta (vrste papira za kucanje) na koje sam jedne duge noći, bez nekog naročitog razloga – osim što je, valjda, poezija sama sebi razlog – sa strašću prekucavao fragmente lakostihog Mike Antića.

Knjigu izabranih pesama Branka Miljkovića potežem u doba kvalitetne osame kad se može preći na ti sa ukletim pesnikom, da brojimo žar-ptice i čeprkamo jezikom po vatri, sve dok od nas ne ostane ništa.

Ne znam zašto, ali Stevana Raičkovića obožavam da čitam po gradskim knjižarama i retko se dogodi da prošetam Knez Mihailovom, a da ne svratim u Deretu ili Prosvetinu knjižaru na po jednu njegovu pesmu. Dugo sam imao i fetišističko ćoše u knjižari Beoizloga, gde sam mesecima svraćao da čitam pesme Radomana Kanjevca. U stvari, bio sam osmislio neku vrstu igre: zavučen na dno rafa tamo je postojao samo jedan primerak knjige (nisam siguran, ali mislim da je u pitanju bila jedna od njegovih prvih zbirki Otvoreno pismo, ili Kao ruka niz vrat kontrabasa) i nikad nisam znao da li ću je, kad sledeći put dođem, zateći. Iako mi se strašno dopadala, odlagao sam kupovinu, uživajući u nemiru dok bih dolazio i olakšanju kad bih je iščeprkao među bezbrojnim knjigama anonimnih pesnika koje su knjižari tu strpali dok ne vide šta će s njima. Kad sam konačno rešio da prekinem tu lutriju i knjigu kupim, nje tamo više nije bilo.

Priznajem da sam i sam bio sklon stihoklepaniju, čak sam i objavio nekoliko desetina pesama, a čak i danas – mada mi je, što zahvaljujući vremenu i životu, što sopstvenim zaslugama, poetski nerv prilično atrofirao – ponekad zapišem neki stih. Poslednja ozbiljna pesma na svom kraju kao datum nosi 2006. godinu, a jednom sam se nakanio i nešto od pesama, sa raznih papirića, iz blokčića i novinskih isečaka, prekucao u računar. Retko otvorim taj folder, ne mile mi se pesme u kompjuteru, nije to više poezija, to su fajlovi; leže, nekako obezličene, bože mi oprosti, kao leševi u onim frižiderima, reči ukočene preklinju da ih vratim na one iskrzane papire, gde su i iskrižane, prežvrljane, osušenog mastila i istrtog grafita bile životnije. Žurno zatvaram taj karantin, hm Karantin , beše li to zbirka Raše Livade? Šta li bi, da je živ, taj genijalni brka rekao?

A LIVADA KAŽE

Početak dobar, kraj loš.

Poruke ostaju.