Jelena Tomašević,
pevačica koja je Srbiju predstavljala na Evrosongu, na pitanje da li bi ponovo učestvovala na tom takmičenju, kaže:
„Više ne. Ali, nikad ne reci nikad. Takmičenje postaje sve veće, a samim tim i konkurencija je jača. Sada, kada sam prošla kroz celu tu priču, vidim da Evrosong nije toliko famozan kakvim sam ga zamišljala. Možda zato što se održavao u Beogradu. Ako festival ode u neki veliki i lep grad, možda ću se ponovo takmičiti na Beoviziji.“
(„Večernje novosti“)
Ana Nikolić,
pevačica, imala je neobičan incident. Krenula je iz Tivta za Beograd, ali:
„Bilo mi je čudno što u avionu svi pričaju ruski, ali mislila sam, gužva je, pa su neke od putnika za Beograd prebacili u ruski avion, to se često dešava. Postalo mi je sumnjivo tek kada se let odužio na više od sat i po. Pitam stjuardesu o čemu se radi, a ona mi kaže da letimo za Moskvu. U prvom trenutku mi nije bilo jasno, a onda sam shvatila da sam sela u pogrešan avion. Bila sam ubeđena da me neko zeza, ali kada smo sleteli, shvatila sam da sam u Moskvi.
(„Skandal“)
Jelena Karleuša,
pevačica, o sebi i svojim uspesima, kaže:
„Potičem iz ugledne beogradske porodice, koja me je naučila da razumem, žalim i opraštam. U karijeri sam postigla sve, imam najtiražnije albume, armiju fanova koji me podržavaju, svake godine me proglašavaju za pevačicu godine, a moj album dostiže rekordni tiraž. Na moje nastupe dolaze hiljade ljudi. Imam fan klubove, a o mojoj popularnosti govori i činjenica da sam jedina javna ličnost koja se svakodnevno slika i daje intervjue za strane medije. Zato i razumem zavist i mržnju malih i ružnih ljudi, koji svoju nemoć otvoreno pokazuju. Samo napred. Ja ni za koga od njih nemam ružnu reč, samo ih iskreno žalim.“
(“ Skandal“)
Tamara Todevska,
pevačica, na pitanje kakav muškarac bi mogao da je osvoji, kaže:
„Lep, šarmantan, galantan, da ima lepe oči i ruke i da bude dobar sa mnom. I da me voli najviše na svetu! Jesam li preterala?“
(„Sofija“)
Biljana Cincarević,
slikarka, politička aktivistkinja, ima i svoj blog:
„Tako je najbolje: slika govori hiljadu reči, a tekst produbljuje misao. Moje emocije su ponekad prejake, pa se moram savladati. Takvi smo mi umetnici. Moju pažnju u svakom momentu zaokuplja više životnih segmenata. Moje dete, moja umetnost, aktuelna politička zbivanja i moji prijatelji.“
(„Sofija“)
Olivera Kovačević,
novinarka i urednica na RTS-u, na pitanje koliko je ya nju vana ljubav:
„Najvažnija. Ljubav je bog, uči nas vera Ljubav je najlepši način da budemo živi, rekao bi Steva Žigon. To mi je blisko, valjda zbog snažnog arhetipa Afrodite u meni.“
(„Sofija“)
Goran Mladić,
sinovac Ratka Mladića, haškog optuženika, priča o svom stricu:
„Emotivan, beskrajno šarmantan i uvek spreman na dobru šalu. Sada bi on, recimo, pre nego što se upozna sa vama i pruži vam ruku smislio neku doskočicu da vas nasmeje, pa bi onda krenuo u razgovor. Uvek se trudio da se ljudi oko njega osećaju prijatno… S druge strane, bio je jako strog, cenio je iskren i dobar rad, ali i disciplinu. Jednom rečju autoritativan.“
Da li je voleo da popije:
„Ne, nikada nije pio. Kao ni ja. Verujte, nije voleo čak ni rakiju!“
(„Pravda“)
Ivan Ivanović,
teolog, predsednik udruženja „Naši“, napisao je knjigu Ujed za dušu, čije se jedno poglavlje zove „Boris Tadić, najveći sin svih naroda i narodnosti“:
„Hteo sam da razotkrijem Borisa Tadića kao katolika, muslimana, Crnogorca i Jevrejina. Odmah naglašavam da nemam ništa protiv bilo kog od navedenih naroda i vera, već samo da utvrdim koje je pravo od hiljadu lica Borisa Tadića i bavim se njegovim duhovnim ponašanjem i pokazujem da je Tadić, zapravo, novi Maršal.
U knjizi su objavljene i fotografije na kojima se vidi kako Boris Tadić prilikom posete Jerusalimu na glavi nosi jevrejsku kapu. Zna se da te kape mogu da nose samo Jevreji. A kao predsednik Srbije za svaki državni praznik odlazi da se pokloni pred spomenikom Neznanom junaku na Avali. Masoni u knjizi Masonski belezi po Beogradu tvrde da je to najveći masonski spomenik u Beogradu. Ja svemu dodajem da – ko god je mason, on je na neki način upleten i u satanizam. Zato, valjda, Tadić pristaje na đavolsku rabotu da uvede Srbiju u EU.“
(„Pravda“)
Sinan Sakić,
pevač, radio je:
„U minusu sam blizu dva miliona evra! I to samo da sam pevao po dva vikenda mesečno, pa puta pet godina, do sada bi bio milioner. Izađe toliko.“
(„Pravda“)
Lane Gutović,
glumac, na pitanje da li gleda sportske događaje:
„Potpuno sam nezainteresovan za sport. Pratim iz toga domena samo afere i hapšenja. Pratim ih ne da bih uživao u nečijim nevoljama, već maštam da se počne sa hapšenjem i u kulturi koja je u istom stanju.“
(„Puls“)
Ruška Jakić,
TV zvezda, priča:
„Ne krivim ja muškarce, šta smo htele, to smo i dobile. Izgubile samo ženstvenost, sve možemo same, popravljamo struju, zarađujemo, možemo i da se samooplodimo. Pametna žena treba da dopusti da je muškarac vodi. A mi im to ne damo i zato se oni povlače, postaju homoseksualci, beže od pametnih žena. Rečenica: ‘budi mlada, lepa, glupa u ćuti’ je zaboravljena.“
(„Puls“)
Petko Jelić,
iz Dobrog Dola, opština Kuršumlija, priča da meštani iz njegovog i susednog sela Ivan Kula, iz kog je otac Aleksandra Tijanića, traže od svog zemljaka, direktora Javnog servisa Srbije, bolji signal, kako bi svi mogli da prate Prvi i Drugi kanal Nacionalne televizije:
„Pisali smo pismo našem poznatom zemljaku da se problem prijema signala RTS-a reši. Pismo je potpisalo oko sto meštana, ali nismo dobili odgovor, a naravno ni jači signal. Verovatno je mnogo zauzet da bi razmišljao o komšijama i rođacima u rodnom selu svoga oca. Ako hoćeš da gledaš RTS, put pod noge, pa uzbrdo kod komšije.“
(„Glas javnosti“)
Milan Šarac,
dželat, bio je jedan od junaka filma i serije „Smrt u prisustvu vlasti“, priča kako je odabrao svoje zanimanje:
„Želja da budem dželat rodila se u meni u ranom detinjstvu. U trenucima kada sam kao dete gledao kako ustaše ubijaju nevine Srbe i bacaju ih u jame. Mislio sam da će mi posao dželata pružiti priliku da osvetim te nevine žrtve, da kao dželat pobijem te zlikovce. Ali, i moj dalji život imao je svoju ‘ironiju sudbine’. Nijednog od tih zlikovaca nisam imao priliku da pošaljem na onaj svet. Moji ‘klijenti’ su bili obični kriminalci, uglavnom ubice iz svakodnevnog života. Tokom života nestala je ona mržnja i osvetoljubivost koje su u meni buktale u detinjstvu. Sada svoj posao radim bez strasti, hladno i rutinski.“
(„Glas javnosti“)
Indira Radić,
folk pevačica, priča o incidentu koji je imala pevajući u diskoteci u Brčkom, koja umesto bine ima providni most ispod koga je publika: „Shvatila da na sebi imam samo kratku, široku suknjicu. Odlučila sam da potpuno ignorišem publiku, da otpevam što pre i pobegnem što dalje. Ipak, nisam mogla da odolim da barem jednom ne pogledam šta se dešava dole. A ono što sam tamo videla zaista me je zaprepastilo! Umesto glava, videla sam samo ruke, na stotinu ruku koje su držale fotoaparate i mobilne telefone. Sevalo je sa svih strana, a sevalo je, bogami, i ispod moje suknjice. Kao pravi profesionalac, odradila sam nastup do kraja, ali u mom notesu, podvučeno crvenim slovima, i danas piše „Brčko – pantalone!“
(„Press“)
Goran Redžepi,
iz sela Rudovci kraj Lazarevca, objašnjava nedavnu pojavu lika Bogorodice na stablu jasena: „Došla je da nam pomogne. Vidite da su nas svi ostavili, čak i Crna Gora.“
(„Večernje novosti“)
