Crveni kulaci

Od dopisnika „Vremena“ iz Pekinga

Uspešna kreativnost u tumačenju i primeni „socijalizma sa kineskim karakteristikama“, kako glasi zvanična ali i namerno neprecizna odrednica političko-ekonomskog sistema, verovatno nigde nije toliko očigledna kao u selu Huasji. Ovo je po zvaničnim podacima najbogatije selo u Kini, u kojoj je poznato i kao „uzorno selo“. Sa vrha Zlatnog Tornja, glavne od devet dvadesetospratnica koje krase najuži centar sela, pogled na Huasji mogao bi svakoga na trenutak da navede da pomisli kako se nalazi u idiličnom američkom predgrađu: redovi gotovo identičnih dvospratnih kuća u kvaziviktorijanskom stilu, sa omanjim travnjakom i ogromnim ulazom u garažu s prednje strane, prostiru se od centralnog trga na sve strane sveta. Na horizontu se uzdižu fabrički dimnjaci i skladišta kao preslikani sa komunističkih propagandnih materijala. Pogled koji se pruža na monumentalne replike Velikog kineskog zida, Trga Tjenanmen, Trijumfalne kapije, Kapitol Hila i druge svetske graditeljske ikone tu su kao lokalna atrakcija, i čoveku odmah postaje jasno da nije u Nju Džerziju, već u Đangsiju, jednoj od istočnih, razvijenijih kineskih provincija. Ipak, Huasji, čiji su žitelji u trideset godina prošli put od ubogih i gladnih seljaka do biznismena sa milionskim računima, svojim dobrostanjem daleko prevazilazi standarde čak i ovog relativno dobrostojećeg dela Kine.

OD NJIVE DO KANCELARIJE: Kada je osnovan šezdesetih godina prošlog veka, ništa nije slutilo da će Huasji postati nacionalni model kako to često ističu mediji i visokorangirani funkcioneri u svojim govorima. Tih šezedesetih godina selo je imalo oko 700 stanovnika koji su narednu deceniju proveli pretvarajući močvare u oranice, živeći pri tom, poput stotina miliona kineskih seljaka, na ivici bede. Koliko god se trudili, međutim, broj stanovnika je rastao brže od hektara preobraženog zemljišta. Ipak, stanovnici Huasjia, na podsticaj svog partijskog šefa Vu Ren Baoa, odlučili su da poprave uslove života i u selu su pokrenuli fabriku. Čekajući bolje dane koji će doći tek 1978. godine sa reformama Deng Sjaopinga, fabrika je godinama poslovala u tajnosti i na crnom tržištu. Po potrebi su proizvodili čas burgije, čas navrtnje, eksere i razne druge delove, što su uspevali prilično primitivnom tehnologijom.

Ali, čak i kada su reforme već počele da uzimaju maha, stanovnici Huasjia odabrali su drugačiji put od onog za kojim se su povele stotine miliona njihovih sunarodnika. Dok je kineska sela zahvatio trend dekolektivizacije zemlje koja je seljacima davana na korišćenje za individualnu proizvodnju, meštani Huasjia, opet po nagovoru partijskog vođe Vu Ren Baoa, ostali su u nekoj vrsti kolektiva. U tom kolektivu jedni su radili na njivama dok su drugi radili u fabrici, a sve je podjednako pripadalo svima. Prateći širi nacionalni trend industrijalizacije i otvaranja ka svetu, fabrike su se namnožile i danas ih ima šezdesetak, uključujući i one koje posluju sa udaljenim delovima zemaljske kugle poput Vijetnama i Meksika. Sve ove fabrike nalaze se pod kišobranom Huasji Grupe, pod čijim su imenom „izlistane“ na Šangajskoj berzi. Huasji Grupa izvozi u preko 40 zemalja, a njen prošlogodišnji prodajni saldo premašio je šest milijardi američkih dolara. Sve fabrike su u potpunosti tržišno orijentisane i sve su i dalje u zajedničkom vlasništvu.

KOMUNALNI KAPITALIZAM ILI HUASIZAM: Ne čudi zato što ćete stanovnike Huasjia pre videti u košulji i odelu nego u opancima ili radničkom mantilu. Tokom godina, Huasji je progutao nekoliko okolnih sela i otvorio vrata imigrantima bez kojih ovako nagli razvoj ne bi bio moguć. Pored oko 2000 meštana samog Huasjia, koji se uglavnom nalaze na rukovodećim administrativnim i menadžerskim položajima, ovo selo je dom i za još oko 30.000 ljudi.

Ideološki koktel koji prevazilazi svaku kategorizaciju izgleda da radi za svakoga. Svi žitelji uživaju besplatnu medicinsku negu, školstvo, vodu i gas, a imaju i zagarantovano sledovanje osnovnih životnih namirnica. Dok imigranti žive besplatno u stanovima i u proseku mesečno zarađuju oko 70 dolara mesečno – što je i znatno više od ruralnog proseka – starosedeoci žive životom zapadnjačke srednje klase. Svaka porodica živi u sopstvenoj dvospratnoj vili, od kojih najmanja ima preko 400 kvadrata. Porodica obično ima dvoja kola, nekoliko televizora i kožne fotelje, i to je standard rezervisan za najsiromašnije od starosedelačke klase. Oni imaju i akcije u prosečnoj vrednosti od oko milion juana, što je preko 130.000 američkih dolara. Vrednost akcija najbogatijih je desetostruko veća.

Koncepti vlasništva i zarade poprilično su komplikovani, ali u njima se krije deo odgovora na pitanje kako je blagostanje za sve u nekada siromašnom selu u kineskoj zabiti uopšte moguće. Automobili i kuće daju se samo kada je nivo rada i zalaganja pojedinca ocenjen kao zadovoljavajući i kada vrednost akcija tog radnika dostigne određen nivo. Plata koju meštani primaju u firmama za koje rade je skromna, i većina njihovog bogatstva dolazi od izdašnog bonusa koji primaju na kraju godine, a koji je u vezi sa uspehom poslovanja preduzeća i dividendi. Oko 80 odsto bonusa vraća se korporaciji za plasman u poslove i zajednicu. Prema tome, meštani su milioneri samo na papiru jer u kešu primaju samo delić ovog bogatstva. Ako se kojim slučajem odluče da napuste selo ili pokrenu privatni biznis, gube sve akcije kao i kuću i automobile.

Očekivano, meštani su izuzetno ponosni na svoj kolektivizam i na reputaciju sela za „ponos i uzor“ koju uživaju u Kini. Većina njih ni u snu ne razmišlja da se pridruži kolonama ruralnih emigranata koji svoju sreću traže u milionskim gradovima širom Kine. Čak i oni koji studiraju u Kini ili u inostranstvu, uglavnom na račun komune, gotovo se bez ostatka odlučuju da se vrate u rodno selo. Zašto je tako, postalo je odmah jasno svakome ko je posetio otvaranje međunarodnog festivala turizma, koji je okupio nekoliko stotina zvanica, uključujući pokrajinske partijske rukovodioce, predstavnike domaćih i stranih medija i prijatelje Huasjia iz preko 40 zemalja sveta. Uobičajene izvedbe folklornih sastava i akrobatike pratile su povorku čija je glavna parola glasila „30 godina reformi – dostignuća sela Huasji“. Na otvaranju festivala glavna atrakcija bile su pokretne platforme koje su se nizale jedna za drugom kao na traci – ukrašene maketama Huasjija u sadašnjosti i budućnosti, praćeni sloganima poput „ovde je svako milioner“ ili „pored zlata i srebra imamo i besplatno školovanje“. Sve su to pratile nasmejane i razmahane mlade Kineskinje. Na kraju ove vesele i šarene povorke meštani su mogli da se provozaju u svojim automobilima, u malobrojnim mercedesima, audijima i poršeima, ali i u folksvagenima ili tojotama. Povorku automobila pratili su kamioni i autobusi, a novinari su obavešteni da selo ima i avione, ali da je seoski trg premali da bi nam ih i pokazali.

STARI SEKRETAR: Političko-administrativni život u najbogatijem selu u Kini podjednako je zanimljiv. Meštani neće propustiti priliku da naglase da se odluke donose demokratskim putem. Na primer, sve odluke se donose na sednicama kojima prisustvuje preko 120 narodnih predstavnika. Status komunalnih projekata, uključujući i izveštaje o poslovanju svih kompanija u kolektivnom vlasništvu, prikazuje se kvartalno. Navodno, sledi živa diskusija u kojoj svako može da učestvuje i koja rezultira dogovorom o daljim koracima pa čak i nagradama, odnosno kaznama za pojedinačne menadžere u zavisnosti od njihovog rezultata.

Međutim, činjenica je da je granicu između tržišno orijentisane Huasji Grupe i Huasji sela u administrativnom smislu gotovo nemoguće povući. Korporacijska zarada troši se na dalji razvoj biznisa podjednako kao i na infrastrukturu sela. Na primer, danas se u Huasjiu gradi zgrada od 70 spratova, visoka 320 metara koja će biti među 15 najviših zgrada na svetu. Ona će zameniti Zlatni toranj kao novo sedište Huasji Grupe. U nju će se preseliti i lokalna uprava, a useliće se i prodavnice sa poznatih robnih marki, toranj će imati kantinu koja je besplatna za zaposlene, a hotel koji će tu biti smešten namenjen je ne samo partijskim rukovodiocima već i poslovnim ljudima koji iz celog sveta dolaze u selo.

Od kada je Huasji Grupa osnovana 2003. godine na mestu partijskog sekretara i generalnog menadžera je Vu Ren Bao ili „stari sekretar“, kako ga s poštovanjem zovu u selu. Na čelu lokalne komunističke administracije je već skoro pola veka, i to je najduži politički staž u celoj Kini. „Stari sekretar“ preživeo je burna vremena u kojima su mnogi drugi koji su poput njega malo slobodnije interpretirali ispravnu komunističku praksu završili na robiji ili im se zagubio trag. Njegova politička dugovečnost je za mnoge posmatrače znak da je Vu lukav i nemilosrdan račundžija koji je u okviru onoga što je duh vremena dozvoljavao izgradio sopstveno carstvo. Zvanična verzija kaže da se Vu penzionisao kako bi ustupio mesto mlađima i da ga je demokratskim glasanjem, bez glasa protiv, na mestu partijskog sekretara (i korporacijskog lidera) zamenio njegov najmlađi sin. I ostali članovi njegove porodice drže najbolja funkcionerska i menadžerska mesta. I mada stari sekretar danas navodno samo dočekuje goste i turističke grupe i objašnjava im istoriju i uspeh Huasjia, teško je poverovati da konci nisu i dalje u njegovim rukama. U zlokobnoj sličnosti sa crvenom knjižicom citata predsednika Maoa koja je tokom tmurnih godina kulturne revolucije bila obavezna i jedina čitanka za sve uzraste u Kini Huasjiem cirkuliše druga crvena knjižica: „Citati starog sekretara Vua“. Upitan da prokomentariše optužbe o Huasjiu kao feudu porodice Vu, stari sekretar odgovara mirno, manirom čoveka koji je to bio upitan već hiljadu puta: „Moja porodica i ja služimo ovo selo preko 45 godina. Ono što je važno jeste da ljudi u Huasjiu žive u socijalističkom blagostanju koje svima donosi sistem koji smo ovde uspostavili.“

U ZELENU I BOGATIJU BUDUĆNOST: I zaista, stanovnici Huasjia zaista deluju zadovoljno i ponosno na svoj dom i život. Selo godišnje poseti oko dva miliona domaćih turista, a među njima i hiljade partijskih funkcionera sa raznih strana ruralne Kine koji u Huasji dolaze da bi „učili“ na primeru ovog sela. Za razliku od većine seljaka širom zemlje koji muku muče sa kineskom tranzicijom‚ seljaci iz Huasija imaju životni elan, dobre manire i tu i tamo pričaju i strane jezike. Činjenica da u selu nema bioskopa i kafića i da su ulice uveče sablasno prazne ovde nije razlog da se zamisli nad kvalitetom života već znak da u Huasjiu nema prostitucije, droga i lopovluka. To što su slike starog sekretara Vua na svim propagandnim bilbordima koji promovišu ovdašnje blagostanje ne alarmira nikoga, već se prihvata sasvim normalno uz komentar – jednu od svetih istina ovde – „bez starog sekretara i porodice Vu ne bi bilo ni Huasjia danas.“

Huasji sutra, prema planu izloženom od strane jednog od 19 partijskih podsekretara i najbližih saradnika porodice Vu, biće ekološki raj u kojem će sve fabrike biti ili izmeštene ili raditi potpuno u skladu sa principima održivog razvoja, bez emisije štetnih gasova, dok će stanovnici Huasjia živeti od navale gostiju iz inostranstva koji će posetiti ovaj prvi i sledeće međunarodne dane turizma. Na pitanje kada će se to tačno desiti, sredovečni Jang Jong Čang odgovorio je da veruje da će to biti već tokom njegovog života. Svaki stogodišnjak u selu i članovi njegove porodice dobiju poklon od 12.000 američkih dolara u gotovini, pa drug Jang ima dovoljno razloga da živi dugo. Huasji će verovatno i u dogledno vreme nastaviti da svoj crveni raj finansira na temeljima one druge, suprotne ideologije zasnovane na slobodnom tržištu, potrošačkom društvu i globalizaciji, prodajući širom sveta opremu od čelika, tekstil, odeću i obuću, cigarete i alkohol, i sve što pomislite. Proizvodnja im je već donela životni stil i materijalno bogatstvo o kakvom kineski seljaci, a i dobar deo urbane populacije, može samo da sanjaju.