Javnost i svojina

U „Vremenu“ broj 927 (9. oktobar 2008) izašao je tekst „80 godina beogradskog Pobednika: Najveći grešnik prestonice“ istoričarke i kustoskinje Istorijskog muzeja Srbije Zorice Janković. Vrlo me je začudilo kada sam u navedenom tekstu prepoznala ne samo rečenice nego i čitave pasuse mog teksta „Pobeđeni Pobednik. Polemika uoči postavljanja Meštrovićevog spomenika“, objavljenog 2000. godine u istorijskom časopisu „Godišnjak za društvenu istoriju“. Posao istoričara jeste da događaje iz prošlosti približava ljudima današnjice, i otuda je zadovoljstvo kada vidimo da vreme koje smo proveli u prašnjavim arhivima i bibliotekama nije uzaludno, i da se o rezultatima naših istraživanja na različite načine izveštava u medijima. Međutim, kada kompletne rezultate naših istraživanja objavi drugi istoričar, i to kao svoje, onda se radi o nečemu što se u nauci naziva plagijatom. Nažalost, u Srbiji postoji malo pravosnažnih presuda za povredu intelektualne svojine, a i kad postoje, kazne za njih su veoma blage. Zbog toga mi je, bar u ovom trenutku, važno da urednika i redakciju „Vremena“ obavestim o tom moralno nedopustivom delu, s nadom da ću podstaći buđenje svesti o važnosti zaštite intelektualne svojine, koja je svojina kao i svaka druga. Čitaoce zainteresovane za „slučaj Meštrovićevog Pobednika“ upućujem na svoj tekst „Pobeđeni Pobednik. Polemika uoči postavljanja Meštrovićevog spomenika“, „Godišnjak za društvenu istoriju“, VI, br. 2, 1999, Beograd 2000, 110–123. (http://www.udi.rs/dod_god.asp?cla=122)