Tijana Dapčević,
pevačica, u iščekivanju bebe, priča:
„Nadam se da će sin biti poput Milana i mene, pošto smo oboje bili veoma mirne bebe i gotovo stalno smo spavali. Mislim da sve to zavisi od toga kako roditelji naviknu svoje dete, a meni je trudnoća prošla u spavanju. Do pre dvadesetak dana nisam ni osetila da sam trudna, pošto sam stalno bila u akciji.“
(„Story“)
Marijana Mateus,
„srpska džet-seterka, svestrana panonska lepotica“,
o venčanju svog još uvek aktuelnog supruga Lotara:
„Nisam bila iznenađena, iako više od godinu dana ne živimo pod istim krovom. Pre bih rekla da je čitav taj splet okolnosti bio iznenađenje za njega samog. I taj brak verovatno je bio proizvod njihove trenutne ushićenosti i obostrane želje. Mada, šta uopšte znači ozvaničenje braka u Las Vegasu? Da li je taj venčani papir priznat u Evropi? To zaista ne znam.“
(„Story“)
Danilo Ikodinović,
vaterpolista, „poznat kao čovek beskrajne pozitivne energije“, reaguje na glasine koje je pokrenuo editorijal kontroverznih fotografija, na kojima su njegova supruga Nataša Bekvalac i Novak Đoković:
„Pa, to je divno. Drago mi je ako je moja Nataša sa trećim teniserom sveta. To je baš lepo.“
(„Alo“)
Emir Kusturica,
reditelj, muzičar, gradonačelnik,
na pitanje da li je nakon rata u Bosni išao u Sarajevo:
„Nisam, niti ću to uraditi. Kako da idem tamo gde neka fukara može da me dohvati i u ime neke ludačke ideje razbije mi glavu. Ne plašim se, ali nemam potrebu da idem kod tih ljudi. Prošlo je sedamnaest godina i ne bih sebi priuštio da idem među one čije mišljenje ne delim.“
Da li je nepristupačan čovek, kao što deluje:
„Ljudi imaju takav utisak zbog mog izgleda koji je posledica teškog buđenja. Uglavnom sam umoran pa delujem namršteno i neraspoloženo. Pojedinci misle i da sam alkoholičar, što nije tačno.“
(„Story“)
Kristijan Golubović,
„najživopisniji predstavnik beogradskog podzemlja“, pored sklonosti za književnost, posvećen je i slikarstvu:
„Većina slika odražava unutrašnju snagu duha, misli, nadanja, strahova… Posebnost ove izložbe je to što je atipična i van svih postojećih pravaca. Stil je nešto između Salvadora Dalija i Pikasa. Uglavnom su u pitanju crteži rađeni flomasterima na papiru.“
(„Standard“)
Dejana Miladinović,
glumica, priča kako je Jagoš Marković imao ideju da se u jednoj sceni Gospođe ministarke pojavi naga u peni, kao da dolazi sa kupanja:
„Na sreću, to je tehnički bilo neizvodljivo, pa izlazim poluodevena. Ali, bez obzira na to, veoma često, uoči te moje pojave, iza scene se skupe pripadnici suprotnog pola kojima je interesantno da me posmatraju i simpatično dobacuju: Jao, gospođice Miladinović, mogli biste još ponešto da skinete. Ja im na to odvratim da sam dobro prošla, s obzirom na prvobitnu ideju, a na to će oni uglas: Gospođice Miladinović, da smo znali, svi bismo, od portira do upravnika, pravili tu penu.“
(„Standard“)
Gorčin Stojanović,
reditelj, na pitanje da li ste lepotica ili zver:
„Suviše lako pitanje. Očigledno je.“
(„Story“)
Dejan Milićević,
fotograf, izjavljuje da je u prošlom životu bio Buda:
„Ja zaista izgledam kao Buda. Urađena mi je regresija kojom sam doveden u ‘alfa nivo’ i video sam prethodni život. Živeo sam u nekom lepom mestu na Tibetu, koje je bilo okruženo sa dve reke i, eto vidiš, reinkarnirao sam se u Beogradu koji takođe ima dve reke. Mene nikada nije privlačilo da odem na Tibet i žena koja mi je radila regresiju rekla mi je da je to potpuno normalno. Mnoge stvari iz prethodnog života poklopile su se sa ovim. Ne pijem, ne pušim, ne drogiram se, ne jedem meso, a privlači me duhovno u određenoj meri. Verujem u neku silu koja nas kontroliše i usmerava.“
(„Puls“)
Seka Aleksić,
pevačica, o sebi kaže:
„Veoma sam romantična i zaista umem da uživam u malim stvarima koje, čini mi se, poslednjih godina polako iščezavaju. Posmatranje zalaska sunca u zagrljaju voljenog bića je nešto što se danas češće može videti na filmu nego u životu. E, ja ne želim da bude tako, i uz punu podršku mog verenika trudim se da naš život bude bajka koja obiluje romantikom. Od prve jutarnje kafe u krevetu do večere uz kvalitetno crno vino i plamen sveće…“
(„Stil“)
Nela Mihajlović,
glumica, o broju 13 u životu njene porodice:
„To je nekako naš broj, prati nas i postao nam je srećan. Vlada i ja smo se upoznali 13. decembra, venčali 13. juna, a Marta je došla na svet 13. januara. Posle 10 godina čekanja dobili smo kredit za stan i kada smo stali ispred njega, na vratima je bio broj 13.“
(„Stil“)
Goga Sekulić,
pevačica, o svom stilu:
„Spontanost i prirodnost. Prijatelji mi kažu da sam izuzetno šarmantna i duhovita, tako da verujem da i to dosta doprinosi mom zavođenju.“
(„Stil“)
Jovana Vukoje,
košarkašica i pesnikinja, promovisala je knjige pesama Niko ne mora da zna:
„To je stih iz pesme, ali i asocijacija jer niko nije znao. Imala sam u klubu problem što nisam mogla na putovanjima da pišem, pa sam stihove kuckala na telefonu. Jednom smo imali sastanak zbog loših igara i, između ostalog, bila je kritika na moj račun da non-stop kucam poruke. Nisu znali da su u pitanju pesme.“
Kako su reagovali roditelji kada su saznali za knjigu:
„Mama i tata su tek na kraju saznali za knjigu, i to je bio pravi šok za njih. Moji su sada ponosni roditelji, ali nisu još pročitali knjigu. Čekaju promociju, suzdržavaju se. Brat i sestra su pročitali. Brat me je jednom pitao da li može da pozajmi jednu pesmu za školu da dobije peticu.“
Kako se zainteresovala za književnost:
„Počelo je sa Sidnijem Šeldonom, a posle mi je moj trener rekao da počnem da čitam nešto ozbiljnije, kvalitetnije, istorijske knjige, međutim, u početku sam odbijala. Nekako u to vreme kao lektiru smo dobili Na Drini ćuprija i ja se oduševim. Sutradan sam naterala tatu da na putu za Mostar obiđemo Višegrad i vidimo most. Kada sam se vratila, odmah sam rekla treneru: ‘Daj tu istoriju da čitam!’ Posle mi je rekao: ‘ajde sad nešto ozbiljnije, nešto iz filozofije’. Tada sam se zaljubila u knjige Hermana Hesea. Htela sam u jednom trenutku da upišem filozofiju, moj maturski rad je bio o Fridrihu Ničeu, međutim, zbog obaveza u košarci nisam mogla da uskladim obaveze. Igra staklenih perli od Hesea mi je omiljena, ostavila je najveći utisak na mene. Pročitala sam je tri-četiri puta.“
(„Press“)
Vesna Pavković,
iz Velikog Orašja kod Velike Plane, godinama u svojoj porodici neguje bogojavljenjske običaje:
„Pored uobičajenih prazničnih đakonija kao što su sarma i torta, za Bogojavljenje se na trpezu iznosi glava od božićne pečenice i specijalno za taj dan spremljene pihtije. Kaže se da na Bogojavljenje u ponoć treba pomisliti samo jednu želju, i to onu koja realno može da se ostvari i da se pri tom mora biti skroman. To pravilo nekada nije poštovao čovek koji je bogatstvo stavio ispred svega. Proturio je glavu kroz rešetku na prozoru i umesto da kaže:’Bože, daj mi mericu punu zlata’, kazao je: ‘Bože, daj mi glavu kao mericu’. Bog mu je ‘podario’ ogromnu glavu koju nije mogao ponovo da provuče kroz prozor i uđe u kuću.“
(„Glas javnosti“)
Stanko Stamenković,
u slavu brkova, bio je ubedljiv:
„Setimo se samo jednog Fridriha Ničea. Da li bi njegov proglas da je Bog mrtav zvučao tako efektno, da nije onih čuvenih, gustih brkova ispod autoritativno namrštenog lica. Zatim, što se tiče naših glumaca, dovoljno je reći – Zoran Radmilović. Genije glume i majstor života proslavio je Bilija Pitona iz Maratonaca ili neprevaziđenog Radovana Trećeg, te kralja Ibija, svojim raskošnim glumačkim talentom i istim takvim brkovima. Srbi su ponosni na Marka Kraljevića, što zbog topuza, što, bar nesvesno, zbog brkova koji se po zemlji vuku.
U eri metroseksualaca i raznih drugih seksualaca, kada je muška maljavost debelo izgubila na ceni, pre svega takozvani ljubavni tepih (dlakave muške grudi), brkovi se vraćaju u velikom stilu. Bilo da se momci odluče za tzv. nausnice ili pak ničeanske brčine, izgleda da tu nema greške. I da za kraj parafraziramo Breda Pita – ko sam ja da osporim pravo muškarca na slobodan izbor da sa ponosom suče brke.
(„Politika“)
