Međuvreme

Novogovor: Trening

„Ma, vraga imaš crni pojas! Možda za čarape“, kaže mlad momak devojci u noćnom autobusu. „Ništa ti ne treniraš.“

U ono vreme trening i treniram i idem na trening značilo je samo jedno: da se neko bavi sportom. I vežba, prvenstveno zbog takmičenja. Rekreacija još nije bila u modi, a rekreativno bavljenje bilo čim nije se slagalo s tako ozbiljnom reči: trening.

A sad? Trening je sve.

A šta se trenira? Ovladavanje novim znanjima i veštinama.

Nekad su sinonimi za „ovladavanje“ znanjem mogli biti: školovanje, večernja škola, radnički i/ili narodni univerzitet, kurs za vozače traktora (omiljen među učesnicima radnih akcija, kao i kursevi padobranstva), selu u pohode – o higijeni, vodi, postupku sa strvinama ili pobesnelim životinjama… Analfabetski tečajevi: i tada je bilo malo „bljak“ reći – opismenjavanje. Generacije i generacije devojčuraka učile su po tastaturama nacrtanim na kartonu daktilografiju, a uspešnije ili ambicioznije, potom, upisivale stenografiju. Ili nešto treće.

A „ovladavanje“ veštinama? Vrag bi ga znao šta znači, osim ako nije zanat, postupak, učenje pravila ovoga ili onoga.

Evolucija jezika i značenja je zanimljivija od mnogih zanimljivih stvari.

Zanatlije su u staroj Grčkoj bile demijurzi, kao i bog/bogovi koji su od nečega napravili sve(t), živo biće, čoveka – ili lepu glinenu posudu, neku od mnoštva onih koje danas gledamo u vitrinama svetskih muzeja. I oni i znalci – ili mudraci, sofoi – išli su na „trening“ sasvim druge vrste.

A danas, u nekom iščašenom – i, možda, zasluženom – značenju, svi idu na „trening ovladavanja“.

A. Ć.

70 godina valjevskog Krušika: Prebacivanje plana

Valjevska vojna fabrika osnovana je 1939. pod imenom „Vistad“, kad se zemlja oslobodila dobila ime Krušik, u nju dolazio drug Tito, u nju dolazio i Gadafi, u njoj, početkom 90-ih, bio i onaj načelnik Generalštaba Panić, kad je obeć’o da će Krušik proizvodi rakete dometa preko 1000 km. Fabrici najbolje išlo oko 80-ih, kad je godišnji izvoz dostizao 73 miliona dolara, dalekometna raketa nikad nije proizvedena, ‘99. Krušik postrad’o u NATO bombardovanju, pre toga postrad’o zbog gubitka tržišta, od nekadašnjih devet, broj radnika sveden na 1500, fabrika, vele, staje na noge, preko državnog Jugoimporta, kao nekad, u zemlje „trećeg“ sveta, obezbeđen izvoz vredan nekoliko desetina miliona dolara.

U ovu godinu pao jubilej, 70 godina postojanja, koji obeležen u ponedeljak 23. januara. Dakle, Dom kulture, mnogo ti’ automobila crne boje, u holu izložba, istorijat, te rakete iz proizvodnog programa, postrojeno rukovodstvo fabrike, sa direktor na čelu, dočekuje goste, tačno u 12 sati, sa saradnici, obezbeđenje, još toga, nadolazi lično, ‘nako visok i u svoje odelo, ministar odbrane Dragan Šutanovac. Ministar bi dočekan, sprovedoše ga u prvi red, gde pristigli drugi gosti, taj novi direktor Železnica Srbije, jošte član Predsedništva DS-a, VA demokrata Mića koji doš’o jok vozom Marković.

Bi himna, u izvođenju gudačkog kvarteta MISS, angažovano se javi dokazano angažovani voditeljski par, Postojimo, radimo, i proizvodimo, evo već punih 70 godina… Reč dobi generalni direktor g. Jovan Davidović, Čast mi je da vas sve pozdravim, posebno želim da pozdravim ministra odbrane g. Dragana Šutanovca, koji je tokom prve posete Krušiku, 24. 12. 2007, zajedno sa predsednikom Republike g. Borisom Tadićem, ulio nadu u bolje sutra… Direktor podseti na istoriju, reče i da su u godini koja je prethodila jubileju postigli najveći rezultat u poslednje dve decenije, 2007. proizveli duplo više nego prethodne godine, a 2008. 150 posto više nego 2007, da sve to ne bi bilo moguće bez pomoći države, te da su na dobrom i pravom putu.

Direktor lično pozva ministra da svojim obraćanjem dodatno uveliča jubilej, na specijalnu binu, na kojoj je bio samo znak fabrike, specijalno stupi ministar Šutanovac da dodatno uveliča jubilej, zadovoljstvo mu je da se obrati nešto više od godinu dana od kad je sa Predsednikom dao obećanja, Čestitam svima, želim da fabrika postoji još 777 godina, i da imate još bolje rezultate. Nastavi se svečana akademija, bi prikazan dokumentarni film, bi glumac sa Bećkovićevo Ćeraćemo se još, bi i domaći folklor, na red dođe dodela priznanja, prvo priznanje dobi Ministar, dobiše i ostali, svi se i zajedno uslikaše, nastavi se program tačno po satnici, sve bi kako treba, ali, iako su u realizaciji bile upregnute sve kulturne i organizacione snage partije i grada, jedna partitura pade sa nosača jerbo ovaj nije bio dobro, rekoše, nacentriran.

Završi se i to, ministar se obrati novinarima, sve to pođe na svečani ručak u hotel Grand, po protokolu i ostalim pravilima službe svi sačekaše da prvi u hotel uđe, i prvi za trpezu sedne ministar. Onda to, taj ručak, sve sa tu muziku, uz’o traje, ministar davno otiš’o, mrak još davnije pao, a iz hotela je do u noć dopiralo prebacivanje plana.

D. Todorović

Afere: Svi predsednikovi kadrovi

Dva člana Nove Srbije, stranke Velimira Ilića, tokom vikenda privukla su pažnju celokupne javnosti, ali ne nesrećnim izjavama, kao njihov predsednik, već kao akteri novootvorenih afera. Milanko Šarančić, donedavno direktor Železnica Srbije, prema pisanju hrvatskog „Jutarnjeg lista“, sa bivšim direktorom Hrvatske željeznice Davorinom Kobakom planirao je da prisvoji tri miliona evra, srpskih, odnosno hrvatskih para. Navodno, od 20 miliona evra, duga koji je srpska železnica trebalo da vrati hrvatskim železnicama, njih dvojica su odlučili da zadrže određeni procenat i prebace ga na račun kompanije Financial angels (Finansijski anđeli) sa sedištem u Delaveru.

Plan Šarančića i Kobaka, dogovoren na tajnim sastancima, prema pisanju „Jutarnjeg lista“, razotkrila je srpska policija, i o tome obavestila policiju u Hrvatskoj, a transakcija između Kobaka i Šarančića nije izvedena jer je predlog naplate odbila hrvatska vlada. Dvojica kolega negirali su tvrdnje „Jutarnjeg lista“, ali je ministar policije Ivica Dačić indirektno potvrdio da u celoj priči „ima nečega“ kada je, upitan o dvojici bivših direktora železnica, rekao da ne želi da komentariše „akcije koje su u toku“.

Milenka Šarančića poslednjih godina pratilo je mnogo afera. Prema nezvaničnoj biografiji, po završetku studija ekonomije u Kragujevcu vratio se u Vrnjačku Banju, i narednih godina izmenjao nekoliko poslova: bio je direktor banjskog lečilišta, direktor zemljoradničke zadruge „Vrnjci“, u Vrnjačkoj Banji otvorio je sa bratom kafanu Bela lađa, a na Goču restoran Horizont, dok je Milankova sestra bliznakinja otvorila turističku agenciju „Anisa turs“ i zabavni salon sa aparatima za kockanje. Prema tadašnjim optužbama iz medija, ovi objekti bili su nelegalni.

Godine 2004. postao je, kao kadar Nove Srbije, direktor ŽTP-a „Beograd“, a onda se nižu i druge afere: kupovina švedskih polovnih vozova koji su nabavljeni bez tendera preko firme koja se bavi uvozom garderobe, kupovina lokomotiva starih 33 godine po ceni od 600.000 evra, izgradnja toaleta na železničkoj stanici u Kraljevu za koju je utrošeno 75.000 evra, pominju se još i službeni stanovi, automobili, nameštanja poslova bratu, odnosno restoranu na Goču čiji je vlasnik…

I akter druge afere, Šarančićev partijski kolega i nekadašnji direktor JP-a Putevi Srbije Branko Jocić, poznat je po optužbama za sumnjive poslove.

Ovih dana Treće opštinsko tužilaštvo u Beogradu protiv njega je podiglo optužnicu (o kojoj se govori već godinu dana) zbog falsifikovanja dokumentacije i prekoračenja budžeta ovog preduzeća za 200 miliona evra. U međuvremenu se pojavila i anonimna krivična prijava protiv Jocića zbog malverzacija prilikom sklapanja ugovora za put M19 od Beograda do granice sa BiH, odnosno, u aneksu ugovora za radove na deonici Šabac–Loznica vrednost posla je nekoliko puta veća od ove u osnovnom ugovoru. U istoj prijavi pominje se još nekoliko nezakonitih poslova u kojima je učestvovao, ali policija još proverava te navode.

Prethodno je Jocić, koji je krajem 2007. napustio Puteve Srbije i bio imenovan za državnog sekretara u Ministarstvu za infrastrukturu, dovođen u vezu sa drumskom mafijom, a postao je poznat široj javnosti kada je izvređao poverenika za informacije Rodoljuba Šabića, koji je izjavio da je Jocić namerno želeo da prikrije sumnjive aktivnosti u Putevima Srbije tako što ih je nazvao poslovnom tajnom.

Pre posla u JP-u Putevi Srbije, Jocić, koji je magistrirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, radio je u HIP-u Petrohemija, PP-u Venid iz Beograda, Republičkom fondu penzijskog i invalidskog osiguranja, u Saveznom sekretarijatu za rad, zdravlje i socijalno staranje (2002).

Povodom podizanja optužnice protiv Branka Jocića oglasila se Nova Srbija, čija je potpredsednica Dubravka Filipovski ocenila da se protiv predsednika te stranke Velimira Ilića i njenih članova „vodi besomučna politička i medijska hajka“.

M. Vidić

Broj nedelje

Narodna skupština je za telefonske račune napravljene 2008. mobilnim telefonima platila blizu tri miliona dinara. Najviše u prošloj godini pričao je Ratomir Milikić, savetnik srpske delegacije u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, a njegov račun iznosi 852.195 dinara.

Napadi na sportiste: „Divlja telad“ i tatini sinovi

Za Nikolu Tomaševića, košarkaša Metalca iz Valjeva, svi kažu da je uzoran mladi sportista, maturant Medicinske škole u Valjevu. Grupa od dvadesetak mladića, koja tvrdi da je deo navijačkog tabora „divlja telad“, 8. februara je iz čista mira nasred ulice napala Tomaševića i teško ga povredila. Očevici kažu da kada je mladić izgubio svest „telad“ su nastavila da ga šutiraju u telo i glavu. Kako je objavljeno, valjevska policija je do sada podnosila više krivičnih prijava protiv „divlje teladi“, no oni su uprkos svemu nastavili sa napadima i maltretiranjem svojih sugrađana.

Samo nekoliko dana kasnije, u Subotici je izboden nožem Miladin Krstić, košarkaš subotičkog Spartaka. Košarkaš je izboden u predelu jetre i zadobio je povrede opasne po život. Napadač je pobegao sa lica mesta, ali ga je sutradan tata doveo u policiju. Osumnjičeni Vedran L. je od ranije poznat policiji i protiv njega je pokrenuto više od 50 prijava, što prekršajnih, što krivičnih. Uznemireni gradonačelnik Subotice hitno je zatražio sastanak sa nadležnim organima sudstva, tužilaštva i policije da se utvrdi kako nasilju u ovom gradu stati na put, dok za to vreme običan svet ogorčeno priča o huliganstvu u Subotici, o nekakvoj bandi „tatini sinovi“ koju čine deca lokalnih biznismena, „zaštićena“ od zakona i pravde, čije povelike hrpe krivičnih prijava skupljaju prašinu po fiokama policije, tužilaca, sudija.

Sve se to događalo u isto vreme kada i krvava drama u mirnom mađarskom gradiću Vespremu, u kojem je iz za sada nepoznatih razloga napadnuto nekoliko rukometaša. Na proslavi u klubu Škorpion rumunski rukometaš Marjan Kozma je ubijen, a Ivanu Pešiću iz Hrvatske i Žarku Šešumu iz Srbije možda i zauvek promenjen život. Pešiću je odstranjen bubreg, a Šešumu jedva spasen vid…

Bilo da je u pitanju kavga, novac, devojka, pogrešan pogled ili baš ništa od svega toga, mržnja prema sportistima završava se sve brutalnije, najčešće sevanjem noževa, ubodima, teškim povredama, pa čak i smrću. Bilo da su lokalni ili nacionalni miljenici, koliko god da su kod nekih „predmet obožavanja“, sportisti su istovremeno i „predmet bolesne mržnje“ kod onih drugih, prema psihološkom profilu – marginalnih, inferiornih likova. To je naročito pojačano u siromašnim zemljama poput naše, gde se sport doživljava kao mnogo više od igre, pa se napad na najbolnije mesto, na najzdravije tkivo društva, smatra činom vrhunskog dokazivanja, vrhunskog huliganstva.

U novom trendu smanjivanja krivičnih dela na stadionima i njihovog rasta izvan sportskih objekata stradaju svi, navijači, usputni prolaznici, sportisti. Kada je 2003. donesen Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama, mnogi su mislili da navijačke horde više nema ko da štiti. Sve je obećavalo da huligani više neće smeti da vitlaju bakljama, ispaljuju rakete na protivničku stranu, izazivaju masovne tuče, lome stolice… No ovde su sporne druge stvari. Da li se zakonom može iskoreniti huliganstvo na terenu, to treba pitati sudstvo. Sud naprosto nije izricao zatvorske kazne, već izuzetno blage – uslovne kazne i sudske opomene. Takvog zakona se niko ne plaši. Ni kazna od 10 godina zatvora izrečena Urošu Mišiću za pokušaj ubistva policajca na utakmici nije bila dovoljna da zaplaši navijače. Na derbiju prošle godine „slučaj Mišić“ se zapravo ponovio, samo što žrtva nije bio policajac, nego neki anonimni navijač Partizana koga su njegovi saborci tukli i palili bakljom, dok su pred početak utakmice „delije“ štanglama i kamenicama povredile pet policajaca… Svemu tome nije pridavan značaj, zvanično nije bilo „većih nemira“.

Bezbrižni pored takve kaznene politike, navijači su ipak delom pod pritiskom Zakona, delom zbog sve većih mera bezbednosti i kamera koje beleže svakoga ponaosob, izmestili svoje navijačke ratove na poljane i ulice gde zakazuju međusobne obračune. Stampedo huligana se nije zaustavio proterivanjem sa sportskih terena, jer „telad“ i ostali znaju da za divljanje po ulicama i „osvetu“ nad pojedinim sportistima neće snositi drastične posledice. Isto znaju i svi tatini sinovi koji uživaju blagodeti kaznene politike. I do sada su svašta radili, pa nikom ništa.

I. Milanović

Srbija: Zabava na putu

Poznato je da će, kada vozilo krene autoputem, vozač za tu uslugu morati da plati. U odnosu na kubikažu i veličinu, određuje se iznos putarine za određenu trasu. Isto je tako poznato da će iznos putarine biti isti u oba smera i da je za kraću trasu predviđena manja cena nego za dužu.

Međutim, ta opštepoznata pravila ne važe na autoputu Beograd–Niš, odnosno Beograd–Subotica. Tu je, kako iskustvo govori, situacija potpuno neizvesna. U ponedeljak 16. februara 2008, vozač kombija (u koji staje sedam osoba) na naplatnoj rampi u Nišu plaća 730 dinara. Samo dan kasnije, isti kombi, sa istim osobama, sa istom količinom prtljaga, vraća se iz Niša za Beograd istim putem. Na naplatnoj rampi u Bubanj Potoku, vozaču je za tu uslugu naplaćeno 2190 dinara. Cene u međuvremenu nisu povećane, ali je isti kombi 16. februara bio klasifikovan kao putničko, a 17. februara kao teretno vozilo.

Gorepomenuti kombi sa istom posadom zaputio se 21. februara i u Novi Sad, a putovanje od Beograda naplaćeno je 730 dinara. Pri povratku, istog tog dana, za isti kombi i opet istu težinu, naplaćeno je trostruko manje: 240 dinara. Nešto ranije tog dana, željni da iskušaju sreću, putnici su odlučili da nakratko skrenu sa starog druma i bar 20 kilometara na relaciji Novi Sad – Vrbas pređu autoputem. Za tih 20 kilometara (dakle za pet puta kraću relaciju nego što je ona koja će kasnije biti naplaćena nešto više od 200 dinara) zatraženo je neverovatnih – 990 dinara.

Redovnim korisnicima autoputa odavno su dosadile rupe, asfalt nalik na kaldrmu, ponekad zavejane trake. Verovatno osećajući krivicu zbog monotonije onoga što pružaju, nadležni za naplatu putarine pobrinuli su se da im prelazak poznatih relacija više ne bude dosadan. I zaista, od dosade ni traga. Siti se zabavismo.

In memoriam

Preminuo osnivač FEST–a

Milutin Čolić, novinar, kritičar i publicista, preminuo je u Beogradu u 90. godini života. Osnivač beogradskog međunarodnog festivala, FEST-a, preminuo je baš u danima kada se, po 37. put, održava ova filmska manifestacija. Čolić je rođen 1919. u Potočanjima kod Užica. Nosilac je Partizanske spomenice, a period od 1941. do oslobođenja proveo je po koncentracionim logorima Nemačke, Austrije i Norveške. U logoru je pokrenuo ilegalni časopis MELS (Marks, Engels, Lenjin, Staljin). Posle rata radio je kao upravnik Narodnog pozorišta u Užicu. Nakon četiri godine prelazi u Beograd, gde je pisao za novine „Glas“, „20. oktobar“ i „Politiku“. Kao pozorišni i filmski kritičar, u „Politici“ je proveo više od tri decenije. Inicirao je i sarađivao sa više jugoslovenskih i srpskih festivala: u Puli, Nišu, Aranđelovcu i Herceg Novom. Bio je dobitnik mnogih nagrada za novinarstvo. Objavio je 14 knjiga i studija. Ni u poznim godinama nije prestajao da piše članke i komentare za stručne časopise i da se zanima za „svoj“ FEST. Čolić će biti sahranjen u sredu 25. februara u Aleji zaslužnih građana.

J.J.

Automobili: Popusti i staro za novo

Prošli ponedeljak, prvi dan prodaje određenih proizvoda na kredit uz subvenciju države, najuspešniji je bio za prodavce „punta“. Kako je medijima potvrđeno u preduzeću Zastava auto, najjeftinija varijanta ovog modela rasprodata je u ponedeljak pre kraja radnog vremena. Dileri Zastavinih vozila samo u ponedeljak prodali su 310 automobila „punto“ na kredit. Za tih 310 vozila izdate su fakture, a na lageru je ostalo još 300 „punta“, saopštilo je Ministarstvo ekonomije. U Zastava autu kažu da je interesovanje ogromno, te da u ponudi imaju pet varijanti istog modela „punta“ čija se cena kreće od 6999 evra, koliko košta „zastava 10“ sa osnovnom opremom, do 9284 evra, koliko košta najskuplji. Ove kredite odobrava osamnaest banaka u Srbiji sa fiksnom kamatom od 4,5 odsto. Biće odobravani na rok od pet do sedam godina u zavisnosti od procene banaka, kažu u Zastava autu i dodaju da bi budući vlasnici najpre trebalo da posete neki od prodajnih salona gde će dobiti profakturu na osnovu koje će tražiti kredit od poslovne banke.

Zainteresovani za kupovinu novog automobila mogli bi da dobiju još jednu olakšicu, i to vrlo brzo. Prema saznanjima dnevnog lista „Politika“, Vlada Srbije trebalo bi do kraja ove nedelje da usvoji program „Staro za novo“. Reč je o projektu po kome bi vlasnici starih automobila mogli da dobiju popust od 1000 evra za kupovinu novog, ako stari daju na recikliranje. Realizacija programa trebalo bi da počne u drugoj polovini marta, do kada bi Ministarstvo za zaštitu životne sredine trebalo da sprovede licenciranje firmi za reciklažu starih automobila. Program je namenjen za prvih pet hiljada recikliranih automobila, a trajaće do 30. septembra 2009. godine. Popust se dobija reciklažom bilo kojeg automobila koji nema ekološki motor (euro 3). Auto koji se reciklira mora biti registrovan, u voznom stanju, kompletan, sa svim delovima. Popust od 1000 evra obezbeđuje Ministarstvo ekonomije. Reciklažu će obavljati firma koja dobije licencu od Ministarstva za zaštitu životne sredine. Mogućnost kupovine automobila sa popustom imaće i građani Srbije koji poseduju propisno izdato i važeće ovlašćenje za upravljanje automobilima registrovanim u Crnoj Gori, a koje je izdato pre 1. januara 2008. godine.

U Srbiji trenutno postoje 294 preduzeća koja se bave reciklažom, čak 64 su u glavnom gradu. Većina njih će, pošto vlada usvoji program „Staro za novo“, učestvovati u „obradi“ starih automobila. Kako ističu u Agenciji za reciklažu, ovim poslom mogu da se bave samo preduzeća koja su registrovana za sakupljanje i preradu metalnog otpada, a koja prethodno dobiju saglasnost nadležnog ministarstva. U Ministarstvu za životnu sredinu i prostorno planiranje kažu da je u toku izrada liste firmi koje će učestvovati u programu vlade. U uputstvu, koje za uredbu Vlade Srbije o zameni starog automobila za novi priprema Ministarstvo za životnu sredinu i prostorno planiranje, naći će se sva preduzeća koja imaju odobrenje za reciklažu otpada. S obzirom na to da je svako od njih specijalizovano za različitu vrstu materijala, kada se auto preda na obradu, njegovi delovi će se reciklirati u različitim delovima naše zemlje, kažu u Ministarstvu.

J.G.