Varljivo sunce Juga

Dolje, pod njezinim prozorom mnogo je dječaka na vespama. Nikad poslije u životu dječaci nisu bili tako vitki i lijepi. To bi netko trebao reći srednjoškolkama, zašto im to tajiti; ljubite ih sad, ljubite ih što više, što nježnije, još malo, i imat ćete neke druge oči, a ne te zanesene. Zanosite se do besvijesti, pod svaku cijenu, to je sve što vrijedi i nikad poslije, ništa što dolazi poslije, neće to moći zamijeniti. To je ono za čim tragamo, ponoviti taj osjećaj, izazvati ga, to je ono što nam do kraja nedostaje. Strahovita zaljubljenost u život, platonska i strastvena, životu usprkos.

Do tada ne preterano poznata splitska thirty–something pesnikinja (i profesorka, i urednica, i novinarka… valja od nečega i živit’), Olja Savičević Ivančević svojim je odvažnim, a besprekorno promišljenim iskorakom u prozu pre tri godine na prečac osvojila hrvatski književni Olimp, dobivši za svoju pripovedačku zbirku Nasmijati psa ogromnu, a jedan-kroz-jedan zasluženu pažnju i ljubav kako kritike, tako i (iole rafiniranije) čitalačke publike. Odjek ovog časnog – dakle, ne „političkog“, „marketinškog“ ili ne-znam-već-kakvog izvanestetskog uspeha bio je, hvala bogu, dovoljno glasan da se ova knjiga, koliko ovih dana, pojavi i u beogradskom izdanju.

Šta je to čime je Olja S. I. tako očarala čak i mnoge među onima kojima je stvar prestiža da se puvaju kako su tako čitalački prekaljeni da ih odavno ništa ne može (prijatno) iznenaditi? Rekao bih, ponajpre time što su njene priče, gotovo bez izuzetka, onaj redak i plemenit dokaz koliko je dragoceno ono što prozi može da podari nadaren pesnik(inja), i to tako što se ni u čemu bitnom neće odreći svoje pesničke ćudi, a da pri tome ni na trenutak ne zaboravi na zakonitosti pisanja proze. Uz to, proze u Oljinom slučaju sasvim komunikativne, a opet ni najmanje udvarajuće prostome ukusu. Zbirka kakva je Nasmijati psa nije mogla nastati kao plod nekakvih pseudomudrih Autorskih Strategija namenjenih ovom ili onom cilju, nego samo kao besprekorno zdrav rezultat srećnog i spretnog ukrštanja jednog poetskog senzibiliteta večite neodraslosti i oštroumne opservativnosti prave pripovedačice. Pri tome, sve je to propušteno kroz zavodljivu i pritajeno opasnu prizmu Sunčanog Juga: nekako ti se čini da je u ogromnoj većini njenih priča stalno vedro, zelenkaste gušterice gušteraju se na zvizdanu pored nekog čempresa, beli pufnasti oblaci lenjo promiču nad gradom koji je možda Split a možda i nije, ali je svakako tu negde. U tom se osunčanom ozračju zbivaju gotovo sve njene priče, a autorka će umeti i da ga upotrebi, ali bogme i da ga odbaci, razgradi, da ga prikaže i sa mnogo sumračnije strane, da obešenjački podigne onu poslovičnu stenu ispod koje će ispuzati i razvrveti se svakakvi akrepi…

Razume se da dvadeset dve prozne celine ove zbirke nisu ujednačenog (tj. ujednačeno vrhunskog) nivoa, ima tu i tri-četiri pričice čiji izostanak ne bi bio baš tako tragičan gubitak za ovu knjigu, ali znate šta: čak ni jedan Čehov nije baš, baš uvek bio The Čehov… Na drugoj strani, uvodna je Moglo bi se reći da je ovo priča raskošna demonstracija najboljih vrlina Oljinog proznog sveta, emotivna, snažna, duhovita i evokativna naracija o ljubavi, odrastanju, prolaznosti, (ne)uhvatljivosti Onog Nečeg za čim sveudilj tragamo po sebi i po drugima; isto je tako i završna Zabava za dokone kćeri jedan maštoviti, poetični outro ove knjige, pa je logično da su ostale priče udobno i sigurno ušuškane između njih… Recimo, Profesionalni Cyrano, pametno poigravanje ekonomijom kiča i rodnim stereotipima glede istog; ili Djetinjstvo režisera filmova ceste, sve od „okusa mora i okusa soli“, ali iz perspektive onoga ko je tu doma, i ko mašta i čezne za Velikim Drugim, u dalekim, nepreglednim prostranstvima; ili njegov zastrašujući kontrast u vidu Vrelih snjegova kolovoza s njegovim bluzom sredovečnosti, truljenja, opsesivnog straha od smrti. Priča Cesta, paviljon sugestivno problematizuje odnos činjenica i fikcije, u ljubavi i izvan nje; Jedno popodne s Lucijom Barbarić, koje kao da je feminizovani prozni prevod znamenite pesme Lačnog Franza Lipa zelenela je, meditacija je nad grobom nekadašnje sošolke (što bi rekao Predin), jedan od najsnažnijih momenata ove zbirke; Lijepa glad uspeli je kroki o mladoj anoreksičarki, još jednoj kolateralnoj žrtvi impostiranja idealizovane slike Ženskosti; priča Vilma Gjerek… vrlo je vešto rukovanje posmrtnim ostacima noara, koje pokazuje zašto je taj žanr tako moćan: zato što se uvek bavi Najvažnijim Stvarima poput strasti i smrti.

Ima li još? I te kako. Rob je izvanredna persiflaža uobičajenih „rodnih uloga“; ako samo malo razmislite, naizgled iščašen i „nenormalan“ odnos naratorke i njenog kućnog roba ukazaće vam se kao manje-više tipičan patrijarhalni brak, ali sa izmenjenim ulogama aktera… O patrijarhatu i njegovim žrtvama govori i moćna priča „dinarskog“ šmeka Pederi, a Heroj na nekonvencionalan, na rubu ironičnosti lavirajući način predstavlja moć zaljubljenosti da apstrahuje ama baš sve – od ličnog ponosa pa do rata. Prostor za ovaj tekst gotovo je iscurio, a tek treba spomenuti Matineju, melanholičnu posvetu rudarskom gradiću u nestajanju, pa Z–majku u epizodi: fantomska gospođa Ukurcija kao stripofilnu, apsurdističku parabolu o birokrati(zaci)ji, Poslovni put u Tamburu kao „hiperrealistički“ road movie isečak iz života skrajnute, druge strane razgledničkog mediteranskog Raja, Muhu kao prikaz pogibeljnosti upoznavanja svojih idola iz mladosti… Da ima još mesta, spomenuo bih i priču Iggy Pop, portret „s druge strane“ jednog ocvalog hotelskog muzikanta i Univerzalnog Fakera čiji se život neumitno razblićkava u nešto bez forme i mase, pa Žutu konzervu kao odličan primer pisanja o „marginalcima“ (bili oni ljudi ili psi) kojima se ni u jednom retku ne oduzima njihova književna verodostojnost i čast, te naslovnu Nasmijati psa, jezički koliko i psihološki izvanrednu studiju o uticaju Živog Bića, četvoronožnog, na odavno već umrtvljenu psihu od života već odustalih ljubitelja psihopasivnih supstanci, na obamrle emocije tih lelujavih simbola Grada…

Zbirka Nasmijati psa je istinsko osveženje, nešto kao prirodna limunada na pasjem zvizdanu usred kolovoza, dok čekate trajekt za Brač. A kad popijete jednu, poželite još, mada vam je već bolje…