Šta ako odem u penziju ili dobijem kraljevsku otpremninu (ima i drugih, konačnijih rešenja o kojima našto pisati u krasno martovsko podne), a nisam pisao o položaju strana sveta u nas, niti o oznakama i označenom?
U Americi pitate za neku ulicu a prolaznik će: „Vozite na sever oko dve, dve i po milje…“ Filmski junaci svi znaju strane sveta u podne u ponoć, policajci treba da upadnu u nečiju kuću bez sudskog naloga i stariji veli: „Ja ću kroz podrum, ti me pokrivaj kroz prozor na južnoj strani…“ Na autoputu, što zna svako i bez mene, stalno vidiš oznaku (N, S, W, E) i ne možeš zabrazditi na neželjenu stranu, putevi od istoka ka zapada obeleženi su parnim brojevima, ovi sever–jug neparnim… Uh, to je moguće u državi velikoj, gde su i putevi građeni planski, šta će nama strane sveta kad naši country roads vrludaju kroz naš prebogati reljef, kroz naša slobodarska i ustanička mesta kojih nema na mapi?
Sladoledžijsku karijeru počeo sam sa spiskom ulica u kojima je veletrgovao moj prethodnik, pored naziva je stajalo L ili R, kud da skrenem, imao sam mapu grada, ali teško je bilo čitati i mapu, i svesku, i zverati levo-desno u svrhu blagovremenog uočavanja potencijalnih kupaca te drugih učesnika u saobraćaju, so, čitao sam samo svesku, presekao jednu ulicu a posle par minuta ponovo naišao na nju iako sam vozio sempre dritto, daj ja sad desno, opet Ferndale St, mislim da se tako zove, koliko li vas je, milu li vam pilulu… Otvorim mapu i osvedočim se da je ulica elipsa u čijoj sam magičnoj nutrini izgubio dvadeset minuta, dvadesetak dolara i ono malo samopouzdanja što imadoh. Otad poštujem mapu, ali našima koji ne prodaju sladoled šta će to! Moju drugaricu G. (čijom sam prastarom mazdom često odlazio na sladoledžijsku dužnost u daleki Fishtown i koju ovom prilikom pozdravljam jer nemam više njenu adresu) pozove moj drug Alan u svoju kuću, u Bala Cynwyd. Počne da joj objašnjava kuda da vozi: „Vi ste u Pine Street? Imate li mapu?…“ – „Ne treba mi mapa!“, prekida ga G. kao svako dobro Srpče. „Ali meni treba!“, veli native speaker i starosedelac.
Na svakoj ubogoj raskrsnici u kojoj god američkoj naseobini pobodene su table sa imenima sviju ulivajućih se tu ulica (da nema toga prodaja sladoleda bila bi nemoguća), ako autoput vodi i ka aerodromu to ti se stalno stavlja do znanja: pet milja do skretanja za aerodrom, dve milje do izlaza za aerodrom, exit taj i taj, a kako se provodi stranac koji kolima stiže iz Novog Sada u Beograd?!
Naš se aerodrom pre pokrštavanja zvao „Beograd“ i na tabli je, kad prođete onu lakat krivinu, pisalo „Aerodrom BEOGRAD“ desno, nacrtani aviončić i sam je izgledao kao strelica udesno, uglavnom je kleti tuđin morao dobro da izbeči oči i da brzo zaključi kako to nipošto nije oznaka za grad Beograd (ka čijem centru vodi naredno skretanje udesno, pošto prođete ispod autoputa „Bratstvo i jedinstvo“).
A tu je potrebna tabletina: AERODROM DESNO, BEOGRAD PRAVO! Isto to na engleskom te na jeziku ravnopravnih i voljenih manjina, a ispod krupno i also višejezično: Grad Beograd–Centar>desno>nakon toliko i toliko metara)!
Na istoj tabli (ili na drugoj, ama na istome stubu) moralo bi pisati: Hrvatska, Slovenija, Italija>desno! Makedonija, Blgaria i Grčka pravo (ako već nećemo i Kosovo tu da stavimo jer bi to bio vid priznavanja lažne države): ta slabo nastanjena, poluosvetljena zaravan podno autoputa jedna je od velikih evropskih raskrsnica.
Ako u svojstvu namernika prvi put stižete ulicom pored Sajma ne čeka vas nikakav znak, treba da hrabro produžite ka petlji (skretanje za Novi Beograd biće levo); ako pak jednako hrabro produžite pravo, eto vas, stranca i nepoznavaoca ćiriličnog alfabeta, na semaforu posle kojeg volj vam u S. P. Krcuna, volj vam u Sarajevsku… Ukoliko pak u podnožju petlje siđete desno (premda ne vidim zašto biste), možete levom trakom izići na autoput ka Nišu, iako ste pošli u tajanstveni centar Beograda (izlaza za vas još uvek ima, ama su za vas isuviše diskretni ili zamršeni). Zaputite li se desno, kao u bajci čekaće vas račvanje: strogo desno ka Senjaku za koji niste čuli, i malo manje desno ka Kn. Miloša i Centrumu! Do potonjeg rukavca, kao i do bilo kog drugog uostalom, dospevate pukim slučajem: tek tu, kad više i nemate kud, dobijate potvrdu da ste imali sreće. Dvadesetak kilometara pre ulaska u grad videli ste tablu „Beograd“, posle toga neka vam je Bog u pomoć ili navigacija ako ju imate…
U Evropi nadomak velikih gradova (u koje sam prihajao s juga, da ne kažem odozdo, jer nema na mapi gore-dole) upadljivim slovima piše: za toliko i toliko kilometara južni ulaz, pa onda nagoveštaj jednog ili nekolikih (sve unapred napisano) skretanja ka centru, potom toliko i toliko izlaza za severne delove grada: ne skrećući sa autobana znate naspram kog se dela grada u tom trenutku nalazite. Nama ništa od toga ne treba, mi smo Srbiju upoznali da bismo je još više voleli, a pridošlice neka vide šta će.
Kad iz B92 hoću na autoput, stoje pre kružnog toka dve table: na jednoj piše Novi Sad (ili Zagreb; neka to bude svejedno), na drugoj Niš, jedna ispod druge su, paralelne i bezmalo identične: jedna ima neopisivo tup špic udesno, druga ima istovetan tupi kut tj. tupikljun ulevo… Liče na dve kvočke kojima je svirepa gazdarica sikirom potkratila kljunove da ne bi kljucale nasad, razlikuju se, ali ti što ih ja zovem kljunovi ključna su stvar, oni presuđuju kud se ide, a spljošteni su i zatupljeni kao ivice stola u jaslicama! Ja da sam za te table nadležan obe bi ličile na sabljarke, možda bi i to ispalo nedovoljno jasno, nacrtao bih im i repove, pa bi se izdaleko videlo koja sabljarka pliva u Niš a koja iz Niš, ali, tako je kako je.
