Gde smo ono stali prošle nedelje? Ah, da, kod preoravanja ovdašnjih fudbalskih stadiona – kojeg, nažalost, neće biti. Tja, šta da se radi, ovde su i bolje ideje (onih nekoliko) propadale u gluhoći. Šta ćemo, međutim, s tenisom? Za razliku od lokalnog fudbala koji izumire u sopstvenoj beznačajnosti, tenis je ovde u ekspanziji, jer nam se po prvi put dogodilo da Srbija ima troje-četvoro devojaka i mladića koji se loptaju vrhunski preko onih mrežica – ali, zaista vrhunski: to znači da su u najužoj grupi najboljih na svetu.
Nije li to lepo? Jeste, baš koliko je i opasno – što za njih, što za nas ostale, za običan plebs. Kada se, naime, popnete tako visoko u jednoj eksplicitno takmičarskoj disciplini kakva je sport, a pri tome ste iz jedne male i svakojakim nevoljama i osujećenostima obremenjene zemlje, ljudi na vas počnu da projektuju razne svoje frustracije i neostvarenosti, i da zahtevaju od vas da bijete i neke njihove bitke. Ali, zašto baš vi? Zato što vi, loptajući se Najbolje Na Svetu, „simbolički predstavljate Otadžbinu“, a Otadžbina ume da ima tešku narav i mušičave prohteve… Pa, dobro, ali nije li sve to malko odviše veliki teret za vaša jedva punoletna pleća? Vi, naime, u principu želite samo da igrate što bolje, da pobeđujete, da napravite karijeru za pamćenje, i da pri tome – što da se lažemo – zaradite što više novca. Sve su to želje normalne i ljudske, ko bi vam smeo zameriti na tome? Okej, nije loš osećaj ni ono kad vas ekstatična masa dočeka pred Skupštinom Beograda videvši u vašim uspesima (za koje se oni ipak nisu znojili) nešto svoje; to je izvanredno, ali… mislim… budimo realni… Život je za vas nešto drugo i negde drugde. Svakako, provitlati jedno ludo veče sa tri prsta u vazduhu i dernjajući se „Srbija, Srbija“ u onom preteće huktavom maniru fudbalskih navijača, zanimljivo je i egzotično iskustvo za vas koji ste se od lokalnog kolorita već pomalo odvikli, ali već sutradan izjutra sledi back to life, back to reality. Uostalom, ako je i do fetišističkog mešanja sporta i patriotizma – niste li već svoje pošteno odradili?
Tako to vama može da izgleda, ali to tako nije: kada jednom upadnete u tu zamku, teško da odatle ima vađevine. Sva ona siva masa tipova koji nisu sve ono što vi jeste i ne umeju sve ono što vi umete i možete, odnekud će izmileti u svojstvu vaših otadžbinskih poverilaca: oni će mrgodno i strogo pratiti da li je vaše ponašanje dostojno Visine Patriotskog Zadataka koji vam je dat. A o kojem zadatku vi kanda ništa ni ne znate, i dalje živeći u iluziji da je vaše samo da prebacujete onu lopticu amo-tamo, pa kad pobedite, da onda to obraduje nekoga tamo negde daleko, u zavičaju.
E pa, Ana Ivanović i Jelena Janković mogu ovih dana na sopstvenoj koži da vide kako to tačno izgleda, i kako nezaboravno miriše kada vam se fljusne pravo u lice. Ove su devojke, naime, bile izložene pravom tabloidnom difamacijskom teroru (prednjačio je Press) sa svim njemu pripadajućim gadostima (posebno – naravno! – na webu), a sve zato što su se, na marginama nekakvog revijalnog turnira u Americi, dale fotografisati sa suprugom američke državne sekretarke Vilijamom Klintonom, građaninom koji je nekih osam godina – sećate ga se, svirao je saksofon i igrao se avijatičara – bio predsednik USA. Mlade i prpošne beogradske cure koje su do juče bile „dika i ponos vaskolikog srpstva“ odjednom su postale naslednice dueta Nataša Kandić-Sonja Biserko (kao mere ultimativnog ženskog srpskog užasa po psihodeličnom kantaru beogradskih shit-tabloida), samo zbog jedne fotografije s jednim malko ocvalim plejbojem „koji nas je bombardovao“, a pošto „nas“ je on, eto, bombardovao, onda su Ana i Jelena valjda trebale da mu zavale po šamarčinu, pljunu u supu, ili šta? I to sve u ime i za račun tamo nekog razgaćenog nikogovića i degenerika Pere Perića ili Laze Lazića koji se sada nad njima iživljava zaštićen web-anonimnošću?! Čak je, kao posebno sofistikovan oblik džulovske duhovitosti, neko nad tom fotografijom primetio da to mora da je otvoren „konkurs za novu Moniku Levinski“… Tako to uvek izgleda kada Ništa razmatra Nešto: od infantilne idealizacije do najmizernijeg besomučnog ponižavanja samo je jedan korak. Ako tu još može da padne kakva rasistička ili seksistička pošalica, eto dodatnog ćara.
Čitalac je verovatno već na sve oguglao, pa će odmahnuti rukom: tabloidi k’o tabloidi, svi oni žive – barem ovde – od samo dveju stvari: zavirivanja u tuđe gaće, lonac i buđelar i od pompeznog fabrikovanja izdajnika. Šta, međutim, kad se u sve to uključi i sajt Nove srpske političke misli (NSPM), jednog načelno ozbiljnog teorijsko-analitičkog časopisa konzervativne orijentacije?! Problem je, dakle, ipak malko ozbiljniji od poslovične govnjivosti ovdašnjih političkih tabloida.
Cela je ova stvar sama po sebi bolesna, i moguća je samo u zagušljivom, neprovetrenom ambijentu ovdašnjih parapatriotskih jazbina i busija, ne samo medijskih. Ono što u sve unosi dodatnu dozu nekako perverzno zabavne konfuzije jeste sam lik „demona“ Bila Klintona, odnosno njegov globalni simbolički značaj. Naime, svugde u svetu ćete naići na mnogo toplog razumevanja rogoboreći protiv Džordža Buša mlađeg, ali „naša“ nevolja je što je Bušov prethodnik, dakle onaj tip koji-nas-je-bombardovao zapravo globalno prilično omiljen lik (mislim, za standarde jednog predsednika USA) i što njegovih osam godina i Ameri i većina ostalih baš i ne pamte po zlu. Zato je danas njegova ljubazno nakliberena faca sastavni deo uobičajenog svetskog džet-seta: dođeš na party, eno tamo Majkla Daglasa, tu se muva i Bono, eno iza Klaudije Šifer, a ene bogami i onog momka što je bio predsednik SAD. Sve to, opet, ne znači da taj Vilijem Klinton nije onomad izbembao ovo ili ono po Srbiji, ali za Anu i Jelenu to nije dovoljan razlog da se ne slikaju s njim, jer one naprosto igraju u jednoj malko drugačijoj ligi, gde važe drugačija pravila. To može da vam se ne dopada, ali onda nemojte ni da se trsite kada osvoje neku titulu: u redu, niste se vi slikali s Klin(k)tonom, nego one, ali niste ni vi osvojili tamo neki pehar, nego one! Pa ste kvit!
