Moj savršeni život

Veoma inteligentna osoba, devojka moga dobrog prijatelja, koja zna, razume, ne nužno, i voli „depresivna“ remek-dela Petera van Stratena (holandski genije na razmeđi između karikature i stripa, za koga sam obećao sebi da ću mu jednom posvetiti poseban esej pošto to više nego zaslužuje), opisala je svet Linde Beri (Lynda Barry) kao „girls stuff“. Nije htela da kaže ništa posebno loše, izuzev što je onome što je videla, tek bacivši pogled na jednu od malih knjiga Linde Beri u horizontalnom formatu, pridala unapred manju težinu. Nisam joj to zamerio. Ipak, zbunjuje me da prilog „muški“ ili, pak, „ženski“ može da posluži makar kao prerušeno sredstvo (dis)kvalifikacije. Koliko god me nervirali macho tipovi, pogotovo oni koji, gle ironije, pokazuju znatan izostanak poznavanja žena i boje se bilo kakve suptilnosti, budalasto verujući da je to ženska osobina, isto važi u suprotnom smeru, kada je reč o ženskom nepoznavanju psihološke unutrašnjosti muškarca. Šta ima superiorno ili inferiorno u tome da je neko muškarac ili žena? Plain and simple? Ne baš. Da, zaista nema ničega superiornog. O onoj drugoj, nemoćnijoj strani, nelagodnosti življenja u našim tesnim kožama i ulogama, kakve god one bile, majstorski nam pripoveda Linda Beri.

MALE DNEVNE OBMANE: Rođena je 2. januara 1956. Odgajena je sa svoja dva mlađa brata u radničkoj i rasno pomešanoj četvrti Sijetla. Iako riđokosa, potiče iz rasno mešane porodice s filipinskim korenima. Kada je Linda još kao dvanaestogodišnjakinja ugledala magazin ZAP i u njemu Roberta Kramba, to joj je sudbinski pomoglo da shvati da se strip može raditi o bilo čemu, da su granice samo naše mentalne, a ne u nekakvoj okamenjenoj istoriji medija. Može li se crtati strip, na primer, o svakodnevnoj patologiji ljudskih odnosa? Linda Beri naravno da može, i to je pokazala do stepena genijalnosti. Ono što je videla u ZAP-u za nju je bilo bliže životu od bilo kog romana, filma ili drugog stripa koji je imala priliku da vidi. Beskrajno ju je uzbudilo i ponukalo da stvara.

Počela je da objavljuje svoje „male horizontalne knjige stripova“ samim krajem sedamdesetih. Ove knjižice postale su njen amblem, ikonografski znak. Njeno ime postalo je slavno u osamdesetim, u vreme stripske renesanse, ekspanzije i redefinisanja mogućnosti stripovnog izraza, kojima je sama bitno doprinela. U to vreme objavljivala je nedeljno stripove u više od pedeset publikacija, uglavnom novina i magazina alternativnije orijentacije u većim gradovima Amerike.

Isprva su njeni stripovi u grafičkom smislu bili prilična alternativa, pomalo nalik onome što se moglo ili može videti kod Helene Klakočar, Magde Dulčić ili Dunje Janković, mada ipak narativnije. No, vrlo brzo, nakon dve-tri knjige stripova (dve od tih početnih koje sam imao prilike da čitam su Girls and Boys i Big Ideas), ona stabilizuje svoj likovni izraz, što 1986. postaje jasno definisano u Everything in the World (Sve na svetu). Umesto uglaste, ponekad gotovo apstraktne figuracije, Berin crtež zadobija „dežmekasto“ okruglastu stilizaciju, primeren njenom načinu pripovedanja. Neobičnost i čudesnost prestaju da budu akcent na grafičkom izrazu i postaju akcent na portretisanju uzajamne komunikacije, a zatim sve više portret ličnosti.

Stripovi Linde Beri odmah postaju prepoznatljivi po satiričnom prikazu muško-ženskih odnosa, socijalnih tema koje su u podtekstu, ali zbog toga ne gube ništa na preciznosti, i pre svega – humornosti kojoj je polazna tačka samoironija. Dakle, reč je o znatno drugačijoj poetičkoj poziciji od, recimo, novokvadratovske. Umesto radikalizma kritike, dobijamo samorazarajuće uvide u sopstvenost, punu nezgrapnosti i ograničenja. Od tada ćemo imati dovoljno prilike da se nagledamo glupkastih faca, nebulozno zablešenih u svoje probleme, zaglavljenih između dijaloga i monologa tokom konverzacije sa svojim potencijalnim, po svaku cenu željenim partnerom.

Ovaj period karakteriše drhtava linija, u to vreme još izvedena perom, koja sjajno odražava nebulozni košmar i ambivalenciju, koja zateže luk nemogućnosti u komunikaciji, obostrane neiskrenosti i potpuno nerealnih očekivanja od te iste komunikacije. Kasnije će Beri potpuno preći na upotrebu četkice. Everything in the World je tranziciona knjiga stripa gde je primenjivala obe tehnike.

Linda Beri hvata niskosti i niske startove naših malih, svakodnevnih obmana i samoobmana. Svet nadobudnih pretenzija koje su neubedljive za baš svakoga, sem onoga koji ih izgovara. Međutim, da li junakinja sama zaista u njih veruje? Ne sasvim. U tome se i krije ponor naših očajničkih pokušaja da od drugih i sebe sakrijemo vidljivo. I pored sve humornosti i (auto)parodičnosti, ono što dobijamo su, koliko urnebesnost toliko i uznemiravajući uvidi u ljudsku prirodu.

Jedna od Berinih situacionih bravura je prikazivanje kojekakvih oblika emocionalne zavisnosti. Kako, u očajničkom traganju za prihvaćenošću, skrojiti svoju ličnost da bi se „njemu“ (šta god on bio, makar tek vreća humanog materijala krajnje sumnjive vrednosti) dopala, da bi ostao uz tebe, makar te to ne činilo zaista srećnom. Linda o ovome dalje autoparodično filozofira – odreći se „svoje“ ličnosti sasvim je mala cena za „živeti zajedno“, što je samo drugo lice straha od samoće. Strahovi da ćemo izgubiti nešto što nikada nismo imali. Ne samo strahovi, to su čitavi dijagrami naših strahova. Linda Beri je ove dijagrame uvela u svoje stripove još osamdesetih, dakle znatno pre čuvenih dijagrama nesreće i usamljenosti Krisa Vera. Berijeva nije psiholog. Ona je nešto mnogo prodornije, umetnica koja svojim delom secira dušu. I tu su, naravno, mnogo veće šanse od čisto diskurzivnog ili akademski stereotipnog ulaženja u nijansu nečijeg bića, u kakvoću nečijeg straha, u unutrašnje stanje nečije nespretnosti.

PRIČE O DETINJSTVU: Kao sledeći korak u pripovedačkoj evoluciji stripova Linde Beri dolaze priče o detinjstvu, priče o odrastanju. Naravno, opet u njenom specifičnom autoironijskom kodu. Ta grupa stripova, koji će obeležiti ponajduži deo njene karijere, su, koliko poetične toliko groteskne pripovesti. Mistifikacija i demistifikacija detinjstva su dva pola naših sećanja kako smo rasli. Šta je bolje, a šta gore od to dvoje? U mračnijem sloju svojih stripova, Linda Beri dočarava tupost detinjstva u interakciji s tupošću sveta odraslih u svom najgrotesknijem obliku, pošto odrasle doživljavamo u punoj grotesknosti upravo dok odrastamo. Kasnije to zaboravimo ili se bar pravimo da smo zaboravili. Agonija odrastanja je agonija postajanja. Ko prolazi kroz taj proces, a prolazimo ga svi, oseti se bar ponekad kao žrtva odrastanja ili, pak, starenja, što su dva gotovo istovetna procesa.

Pored stripova, Beri je 1988. objavila roman The Good Times Are Killling Me (Dobra vremena me ubijaju). Kako u stripovima tako i u romanu, jezik Linde Beri teži konverzacionom. To je jezik spontanosti. Linda pažljivo osluškuje ritam tuđih razgovora, pogotovo načina kako razgovaraju deca, da bi to na gotovo magičan način ugradila u svoje stripove. Što se tiče dužine pripovedačke forme, kretala se, vrlo sporo, od sasvim kratkog izraza koji ona naziva kolumnističkim (po vlastitom objašnjenju, tu „rastavite stvari i onda objasnite kako funkcionišu“), preko kratke fikcije, ka grafičkom romanu. Ipak, nešto je konstanta kod Linde Beri. U sebi objedinjuje dva talenta, crtački i književni.

Berin humor je duboko autoparodičan. Njegova magija krije se u očiglednoj nespretnosti piruete koju izvodi. Nezaustavljivost nebuloznog optimizma koji se spopliće o sopstvene noge. Ipak, naglašavanje autobiografskih referenci u njenom delu može da zavara, ono je često više retoričkog (stilskog) tipa nego što je zaista bazirano na autobiografiji. Po sopstvenom kazivanju, tek jedna četvrtina onoga što stvara je rezultat vlastitog iskustva. Ostatak su varijacije mogućih situacija koje ona nije doživela, ali njeni junaci jesu. Ne kažem junakinje, mada je većina njenih protagonista ženskog pola. Izuzetak je jedno od najtamnijih njenih dela, The Freddie Stories (Fredijeve priče, 1999). Reč je o bratu njene inače stalne junakinje, Marlis. Oni koji su se emotivno oslanjali na vedriju stranu Barinog humora, bili su ili razočarani ili duboko uzdrmani tragičnim grafičkim romanom o bolno neadekvatnom odrastanju dečaka koji je ignorisan, prezren, maltretiran od svoje okoline, počevši od potpunog odbijanja od strane vlastite majke. Njegov put kroz ludilo i natrag bio je pretežak zalogaj za deo njene čitalačke publike.

OTVORENOST DETETA: Linda Beri je iskusila uspone i padove u svojoj karijeri. Sa sedamdeset novina, što je bio pik njene karijere u osamdesetim, u devedesetim je pala na sedam. Da bi preživela, počela je da prodaje svoje originale na eBayu. Ponovni uzlet je sporo kretao. Godine 2000. je objavljena velika kolekcija njenih stripova The Greatest of Marlys, a 2002. One Hunderd Demons, po prvi put strip koji je kolorisala. Pravi povratak desio se tek 2008. godine kada ju je Drawn and Quaterly pozvao da objavi novu knjigu stripa. Rezultat je remek-delo What It Is. Knjiga stripa Šta je to je meditacija o stvaralaštvu, nešto od najboljeg što je izrečeno o kreativnom procesu.

Beri u What It Is postavlja metafizička pitanja bez imalo filozofske terminologije. Štaviše, ona tvrdi da je kreativni princip koji je sledila čitavog života da za svako novo iskustvo koje doživljava, mora prvo da se vrati na nivo dvanaestogodišnjakinje u sebi, da tamo zadobije emotivnu autentičnost i sa njom se vrati u sadašnjost. I to važi za njeno iskustvo sa ljudima, emocijama, mislima, idejama, knjigama… Lindin autentični trenutak šćućurio se u njoj dvanaestogodišnjakinji, koje se odrasla Linda više nego dobro seća, i koju mora da priziva u pomoć da bi se nosila sa sadašnjošću. What It Is je vrsta meditacije, smirenog putovanja, strpljivog lutanja do središta stvari. Beri putuje jednostavnošću i naivnošću do dubokih uvida u kreativni proces i sebe.

Pored stripske prakse, Beri je dugogodišnji pedagog sa svojim kursevima kreativnog crtanja. Njena intuitivnost odnosa prema istoriji stripa (u međuvremenu je priredila izbor stripova drugih savremenih stripskih autora) očarava svojom namernom „nekompetentnošću“. Kada ju je Tom Pauers 1989. godine u intervjuu za „The Comics Journal“ (br. 132, sa njenom naslovnom stranom) upitao za nekog autora stripa (reč je bila o Dejvu Bergu iz magazina MAD), ona je odgovorila da sve što o njemu zna jeste da sjajno crta zube, da je opsednuta njegovim prikazivanjem zuba, da bi samoironično dodala da se među „diskurzivnim znalcima“ stripa oseća kao siromašni rođak sa sela koji je došao u posetu velikom gradu. „Ljudi pretpostavljaju samo zato što crtam stripove da nešto znam o njima.“ Linda je jako svesna realne mogućnosti onoga što većina crtača stripova nije – bilo svog nedovoljnog poznavanja ukupne prirode stripskog medija, bilo neznanja o (ponekad perverzno) preobilnim detaljima istorije stripa, što naravno nije isto. Prema prvom Linda Beri pokazuje otvorenost „deteta“, a drugo prepušta fanatičnijim stripskim „akademicima“.