Recesijsko izdanje

Možda ćemo već sledeće godine na Paliću gledati filmove o recesiji; ove godine, umesto filmova – koji tek nastaju, ili će nastati, ili možda i neće – gledali smo recesiju samu: na gotovo svakom koraku videlo se i osećalo da je frka s parama, a i koječime drugim. Mada, kada sam posle video koliko se famozni Motovun istanjio, ispada da Palić još i nije prošao tako loše… Utoliko pre što su se skoro svi odgovorni – nečast izuzecima – u rasponu od sveprisutnog šefa parade Radoslava Zelenovića pa do vrhunskog osoblja Male gostione i okolnih hotela, zaista trudili da gosti, akteri, novinari i ostala bratija što je god moguće manje osete negativne nuspojave besparice.

A gde je besparica, nužno ide i besfilmica; zapravo, nije se ovogodišnji Festival evropskog filma bitno smanjio svojim gabaritom & kvantitetom, ali je generalni pad kvaliteta, ili tačnije – bitno manji broj uistinu uzbudljivih i u svakom smislu natprosečnih ostvarenja bio vidljiv „iz aviona“. Recimo, onog koji nas je zaprašio protivu komaraca tek pred kraj festivala…

U glavnom takmičarskom programu, u konkurenciji za nagrade, prikazano je dvanaest filmova, od kojih dva-tri spadaju među one koji su uistinu iznad standarda. To ponajpre vredi za, reklo bi se, rumunski film, ali zapravo holandsko-francusko-rumunsko-japansku koprodukciju (uopšte, sve je teže naići na film koji nije neka bizarna koprodukcija, ma koliko se sam činio nekako izrazito „nacionalnim“) Najsrećnija devojka na svetu Radu Judea, sasvim opravdano nagrađen Zlatnim tornjem, glavnom festivalskom nagradom. Ovaj je film ravnopravni nastavljač impresivne serije delicioznih filmskih senzacija koje poslednjih godina dolaze iz našeg istočnog komšiluka; pošteno se oduživši potrebi za preispitivanjem mračnog Čaušeskuovog doba, novi rumunski film okrenuo se pre svega „tranzicionoj“ i kapitalističkoj sadašnjosti, a Najsrećnija devojka na svetu u tom je smislu važan korak dalje, tj. dublje: filmski izvanredno promišljen i besprekorno realizovan „esej“ o patologiji reklamokratije XXI veka, o tome kako Šarena Laža narativa o „sreći i uspehu“ kroz bez-po-muke gomilanje potrošačkih dobara izgleda sagledana sa druge strane, tj. iznutra. Otac, majka i tinejdžerska kći iz duboke provincije dolaze u Bukurešt po fensi automobil koji je kći osvojila na nagradnoj igri; no, pre nego što ga dobije devojka mora da oduži dug sponzoru: da snimi reklamni spot za taj automobil. Snimanje se pretvara u celodnevno mučenje, jer ni reditelj ni sponzor nikako da budu zadovoljni nivoom sreće kojom devojka ima zračiti dok govori o automobilu i dok ispija sponzorov sok… Jude izvanredno manipuliše napornom repetitivnošću beskrajnog snimanja jednog te istog kretenskog reklamnog slogana, prenoseći tu mučninu na gledaoca, „mučeći“ ga, dakle, sasvim namerno, svrhovito i tačno do one mere nakon koje bi stvar postala sama sebi svrhom. Istovremeno, u toku je porodična drama: roditelji su čvrsto naumili da privole devojku da proda kola, jer je porodici tipičnih tranzicionih luzera potreban keš za jedno sitno ulaganje koje će joj, nemojte ni sumnjati, doneti sigurnost i prosperitet… No, devojka ne da kola, jer prostodušno želi da iskonzumira svoje parče „potrošačkog sna“… Ko je od njih za osudu? Niko. Ko će nastradati? Svi. Film za nepropuštanje!

SUVIŠNI LJUDI: Iz „glavnog“ programa nužno je obratiti pažnju i na delo kojim je festival otvoren, austrijsko-francusko-turski, a zapravo „iranski“ film Sloboda na tren Araša T. Riahija, iranskog emigranta koji je snimio izvanredno dojmljivu priču o emigrantima iz iranske teokratske despotije, o ljudima koji mahom ostaju – bukvalno i metaforično – na ničijoj zemlji: za mule su „izdajnici“, a za Evropu birokratski i finansijski teret, „suvišni ljudi“, koji bezuspešno okapaju pred kancelarijama Bogatog Sveta. Smestivši ih u polulegalni limbo savremene Turske, zemlje koja je i sama razdirana protivurečnostima svog identiteta, Riahi pravi moćan, na pravim mestima melodramatski i na još pravijim duhovit film o nesrećnim ljudima koji predobro znaju od čega beže, ali ne i kako da stignu tamo kuda su naumili, a što je manje neko mesto, a više utopija „normalnog života“, onakvog kakav je dat, to jest samorazumljiv, jedino privilegovanima rođenjem na Pravom Mestu.

Kad smo već kod Turske: Bazar, nemačko-tursko-britansko-kazahstanka (sic!) koprodukcija u režiji Bena Hopkinsa svojevrsno je esejiziranje na temu prevrtljivosti tržišta i trgovine, a kroz sudbinu još jednog od onih bezbrojnih sanjača Sna O Uspehu, kojima treba još samo malo keša i malo sreće pa da im Zaista Krene, ali to nekako nikako da se dogodi… „Univerzalna“ tema s pravom merom lokalnog, maloazijskog kolorita. Rusija 88 Pavela Bardina je pseudodokumentarna storija o bandi moskovskih naci-skinsa, relativno zanimljivo ali ne baš jako originalno ostvarenje, jedan od onih filmova koji više obećavaju nego što na kraju isporuče; da, on se bavi nečim i nama jako važnim, da, njegovi protagonisti jesu nalik našim bilmezima iz komšiluka, ali na koncu ipak nekako ostaju nedorečeni i ne sasvim uverljivi, naročito u poređenju sa ostrvskim „klasicima žanra“… Katalin Varga, koji je, pih, samo trojna koprodukcija (rumunsko-britansko-mađarska), a u režiji Pitera Striklanda, Britanca zaljubljenog u male, čudne kontinentalne filmske produkcije, vizuelno je snažna (tome se u kritičara obično reče ekspresivna) priča smeštena u ruralne zabiti Erdelja, o surovosti patrijarhalne stigme koja stiže žrtvu, a ne počinioca zločina (silovanja), ali i o prefinjenoj ženskoj osveti koja se služi hladna, mada ostaje nejasno – jer drugačije ni ne može – da li osveta ikada ima stvarnoga smisla, i da li se njome ikada išta „postiže“. Contact High Austrijanca Mihaela Glavogera jeste, hm, komedija; austrijska komedija – o, zar se i to može? I gde je Bruno u svemu tome? Sasvim ozbiljno, radi se o relativno zabavnoj psihodeliričnoj filmskoj igri u ključu filma potere, koja se na kraju malko preforsira i utone u dramaturške nelogičnosti i rupetine, ali to kao da nikome ne zasmeta baš mnogo: čini se da se ekipa dobro zabavljala snimajući ovaj galimatijas, pa se nešto od toga zakači i za gledaoca… Druga je priča sa sestrinskim i komšijskim nemačkim filmom Mirna vremena Neele Leane Volmar, smeštenim u one obavezno-prokleto-nostalgične šezdesete: disfunkcionalna porodica begunaca iz DDR pokušava da se etablira u Zapadnoj Nemačkoj – gde ih lokalna malograđanština tretira kao neku vrstu „Rusa sa govorom manom“ – a mi sve to gledamo iz dečjeg ugla (dve devojčice kao, recimo, rezoneri, koje će prvo pokušati da sastave brak svojih roditelja, pa onda da ga rastave, pa onda)… Sve već mnogo puta viđeno, no opet, jedna od onih priča koje imaju svojstvo nepotrošivosti, ako ih se ume ispričati. Mnogo hvaljena Moskva, Belgija Kristofa van Rompeja rasni je i sočni mejnstrim film koji nema čega da se stidi: besprekorno ispričana i odigrana middle crisis love story, jedan od filmova za kakvima vapi ono nešto preostalih bioskopa. Na koncu, Sedmi krug, mađarski film Arpada Sopsitsa, prehvaljeno, donekle zanimljivo, ali odveć pretenciozno i nedorečeno delo čija je glavna vrlina odvažno razmatranje Zla kroz protagoniste detinje dobi, ali je na koncu preopterećeno neobrazloženim ispadima misticizma i parareligijske ornamentike.

POLUNASUMIČNO SKAKUTANJE: A ostali programi? Stari problem sa ne baš suvislo opravdanim preklapanjima termina projekcija i dalje je vrlo živ i zdrav; ove se godine moglo i moralo birkati i pabirčiti između centralnog off-programa istočnoevropskog filma Paralele i sudari, te u isto vreme prikazivanih ciklusa novog mađarskog i novog filmskog filma pa je i vaš izveštač, uglavnom vođen intuicijom, polunasumično skakao s cveta na cvet… Tu je finski film načisto stradao, što ću teško prežaliti, i mogu samo da se nadam da će nekome pasti na pamet da ovaj ciklus ponovi u Beogradu ili Novom Sadu. Šta bre radi ta finska ambasada, imaju li oni atašea za kulturu?!

foto: subotičke

S novim Mađarima bio sam znatno bolje sreće, jer su sva tri filma iz ciklusa koje sam dospeo da vidim bili više nego vredni pažnje: Umirenost Roberta Alfeldija, snimljen prema vrlo dobrom romanu Atile Bartiša (u Srbiji nepreveden, ali u Hrvatskoj nedavno objavljen kao Spokoj) vanserijska je studija o tome kako se društvena patologija (gulaš-komunizma) preliva u ličnu i porodičnu, zauvek izobličavajući njene aktere u „malom porodičnom krugu“. Mario mađioničar Tamaša Almašija u neku je ruku posvećen istoj temi prelivanja društvene u ličnu devijantnost, no ovaj put u ranom tranziconom miljeu, u kojem je Bogati Stranac ne samo mitski Spasilac nego i Princ na belom konju. Osim što nije, dakako. Srećno! Roberta Lakatoša nepretenciozan je road movie o autsajderima-na-kub, rumunskom Mađaru i Romu i njihovim dogodovštinama u trange-frange probijanju kroz život…

A Paralele i sudari? Gledajući Muziku Juraja Nvote sve vreme sam imao osećaj kako gledam još jedan češki film po onoj od Hrabala pa do Vivega usavršavanoj formuli: malo politike, malo piva, malo seksa… Osim što film, gle, uopšte nije češki nego slovački; a ipak, ono osećanje stoji i dalje. Ruski Pomoć poludelog Borisa Hlebnikova zainteresovao me je zarad njegovog ranijeg, sjajnog filma Koktebel, no ovo sam izdržao celih 35 minuta, a onda pobegao iz sale glavom bez obzira: za Zapise iz podzemlja ipak treba biti Dostojevski. Konačno, bugarski Zift Javora Gardeva, sniman dosledno u maniru film noira, opravdano je nagrađen kao najbolji film ove selekcije: neverovatno upečatljiv, moćan (da, i mučan) osvrt na davne, todorživkovljevske i još ranije godine represije i depresije, kroz sudbine otpadnika od društva, uz noarovsku priču koja sadrži sve obavezne sastojke, pre svega ljubav i izdaju… Pogledati na sve legalne i(li) ilegalne načine!

Prošle godine je tokom trajanja palićkog festivala uhapsilo Karadžića, pa sam pomislio da bi ove godine moglo skleptati Mladića. Međutim – ništa. Recesija, pusta recesija, kažem ja vama! Abe nema vrska, biće bolje nagodinu, sigurno, možda.