Sezona je u svim pozorištima počela uobičajeno i uhodano, osim u Ateljeu 212. Novi vizuelni identitet, intenzivni marketing, proširenje delatnosti i provokativni repertoar (nabrojano po redosledu uočljivosti, a ne važnosti), vidne su i glasne promene s kojima Atelje 212 počinje ovogodišnju sezonu pod nazivom „Revolucija“. Javnost i zaposleni sve to pripisuju novom upravniku pozorišta, Kokanu Mladenoviću.
„VREME„: Sigurno ste svesni da reč „revolucija„, kako ste nazvali ovogodišnju sezonu, u poslednje vreme asocira, između ostalog, i na neuspeh. Protiv koga/čega ste se pobunili?
KOKAN MLADENOVIĆ: To što „sloboda ne ume da peva kao što su sužnji pevali o njoj“, ne znači da pesma treba da utihne. Sezona „Revolucija“, kojom Atelje korača kroz našu pozorišnu stvarnost, pokušava da odgovori na mnoga pitanja baveći se fenomenom revolucija i prevrata: Šta nam se dogodilo? Što nam se dogodilo? Jedu li revolucije uvek sopstvenu decu? Može li se od revolucije praviti evolucija? Postoji li i dalje ideal „pravde za sve i sreće za sve“? Pokušavamo da pozorišnim sredstvima damo odgovor na pitanja koja određuju i uređuju naš život. Ako reč revolucija podrazumeva korenitu promenu postojećeg stanja i rađanje jednog novog uređenja, potrudićemo se da naša revolucija, u svojim dobrim namerama, hrabrosti i želji da sačuva ideale naše mladosti, kako bi to rekao Zinovjev – ne liči na tužnu rasprodaju petooktobarskih ideala koja je obesmislila našu aktuelnu istoriju. Pozorište ne mora da kupuje i prodaje na našoj dnevnoj pijaci političkih interesa. Jedini proizvod koji ono ima, i na čemu se bazira već nekoliko hiljada godina jeste – istina.
Sudeći po vašim izjavama, ova pobuna je uperena i protiv rada svih pozorišta, a posebno vam je stalo do promena u Ateljeu 212. Samokritika, kao deo komunističkog miljea, odavno nije u modi.
Atelje 212 je bio sinonim za hrabro pozorište, pozorište sa izrazitim društvenim angažmanom u vremenu kad je osnovan. Njegove su predstave bile zabranjivane, krišom gledane, obožavane, kuđene i hvaljene, ali je neosporna konstanta njegovih zlatnih godina upravo beskompromisnost suočavanja sa stvarnošću. Pokušavam da iznova, poštujući bogatu tradiciju i uspeh teatra na čijem sam čelu, povedem svoj ansambl i saradnike u konflikt sa svakodnevicom. Takav put podrazumeva i mnoge unutrašnje promene, ponekad bolne rezove, ali sam siguran da je njime neophodno ići i koračati uzdignute glave. Što se ostalih pozorišta tiče, ne mislim da je naša nova sezona uperena protiv drugih teatara. Ako smo se dosadašnjim radom izdvojili od drugih, to je pre dokaz velike potrebe publike za dijalogom na aktuelne teme i želje da pozorište, posredno ili neposredno, govori o stvarnosti, nego naša želja da svojim repertoarom polemišemo sa drugim teatrima. Svako od nas postavlja na scenu sopstveno osećanje vremena u kome živimo. Da li će to osećanje biti kukavičko, dezorijentisano, poluestradno ili pak hrabro i beskompromisno, zavisi od nas samih i komada koje postavljamo na sceni. Ja želim da verujem da Atelje 212 na tom pozorišnom putu nije sam i da je budućnost našeg teatra u redefinisanju pojma angažmana u odnosu na svakodnevicu.
Tribine su jedna od vaših noviteta. Osim prve kojoj je povod bila Bitefova predstava Pisac o Knutu Hamsunu, naredne su se referisale na događanja izvan pozorišne scene. Zašto mislite da u pozorištu treba diskutovati o politici, odnosno o bilo čemu drugom što nije predstava?
Izuzetan odziv na tribine koje Atelje 212 organizuje pokazuje da se teme kojima se bavimo tiču naših gledalaca koji su, kako sam već rekao, naši sagovornici u vremenu. To su, uostalom, teme na kojima se bazira naš ovogodišnji repertoar i veoma nam je stalo da o njima govorimo, ali i da čujemo mišljenje onih koji sede sa druge strane pozornice. Sviđalo nam se to ili ne, pozorište je možda jedino mesto iskrenog društvenog dijaloga. Naši gledaoci i posetioci naših tribina imaju evidentnu potrebu da govore o svom vremenu, oslobođeni lažnih okvira koji im se svakodnevno nameću. Među njima je, na sreću, najviše mladih ljudi. Znate, nekada je postojao Savez omladine, pa jedan drugojačiji SKC, pa mnoge druge organizacije upućene da se bave problemima mladih ljudi i utiču na njihovo formiranje kao pojedinaca i društveno odgovornih osoba. To vreme više ne postoji, a našom se omladinom ne bavi niko sem masmedija, koji im nude stvarnost uprošćenu do banalnosti i estradu infiltriranu u svaki segment društva. Dolazak mladog sveta na tribine i predstave Ateljea smatram komplimentom i dokazom da govorimo o stvarima koje ih se tiču, ne potcenjujući njihovu inteligenciju i svest o vremenu u kome žive.
Svako ko tribine u Ateljeu smatra pogrešnim potezom mora se složiti da ste svakim razgovorom uspeli da skrenete pažnju javnosti na sebe, pa samim tim i na pozorište uopšte. Zato, iako se nikada neće saznati da li su vaše tribine uspele da deluju na nečije mišljenje ili da bilo šta drugo promene, sigurno je da su atraktivan marketinški potez. Kako reaguju druga pozorišta na vašu kampanju?
U vašem pitanju postoji ozbiljan huk našeg vremena koji upućuje da se sve radi iz interesa, da iza svega stoji marketing i da, na kraju krajeva, sve služi prodaji finalnog proizvoda, bio on politički program, novi proizvod ili pozorišna predstava. Možda su to očekivana pravila igre u savremenom svetu, ili smo preterano navikli da ne postoji iskrena namera ili činjenje za opšte dobro, bez ikakvog ličnog interesa. Na moju veliku sreću, Atelje 212 ne trguje bolnim temama svakodnevice. Mi o njima razgovaramo. Ukoliko vam je do trgovine – uzmite daljinski upravljač vašeg televizora i pritisnite bilo koje dugme, svejedno, nećete pogrešiti.
„Revoluciju“ na pozornici najavili ste predstavom Dokle Milice Piletić u režiji Alise Stojanović. Posle njenog kraja ostane utisak uzaludnosti i u nepovrat potrošene energije, što inače nije ništa novo u domaćem repertoaru, pa postoji mogućnost da će u nekome izazvati defetizam i bezvoljnost iako je rađena s namerom da nauči ljude da procenjuju stvarnost svojom glavom.
Predstava Dokle govori o najboljim godinama našeg života koje, na nesreću, nisu pojeli skakavci, već mi sami, odustajući malo-pomalo od sopstvenih ideala, pa tako i od samih sebe. Na njenom kraju pobednički zvuk truba i doboša, koji nas je jednom vodio u stvaranje neke nove Srbije, zvuči kao rekvijem za našu generaciju, i za mnoge druge. Ta predstava je tu da ne zaboravimo, ili bar da pokušamo da ne dignemo ruke od samih sebe, iako su nas obezvoljili, iako su nas ubedili da smo „džaba krečili“, iako svaki naš korak protesta dodaje gorčinu našim životima i još jednu nulu njihovim bankarskim računima. Nema tu ni reči o defetizmu. Ako vam se čini da ima, pogledajte naslov predstave, ili ga, po mogućstvu izgovorite naglas, mada je najbolje da ga uzviknete glasno, što glasnije.
Nikita Milivojević priprema Sartrove Prljave ruke, pa samim tim i inscenaciju sudara idealističkog verovanja u revoluciju i rasprodavanja, izneveravanja iste. Da li ćete možda pozvati skupštinske ministre na predstavu? Šta mislite, da li poruku neke pozorišne predstave umeju i smeju da vide oni kojima je namenjena?
Sartrove Prljave ruke u adaptaciji i režiji Nikite Milivojevića su predstava koja i pre premijere izaziva ogromno interesovanje. Bolne su paralele kojima se ovaj komad obraća i našoj svakodnevici. Možda je još bolnija činjenica da je Sartr, pišući o propasti ideala sopstvene generacije, napisao mračnu posvetu svim budućim revolucijama koje se, htele to ili ne, izrode u svoje suprotnosti. Šta biste danas napisali na paroli revolucije i nosili iznad glave verujući u to? Šta bi vas, uopšte, iznova, sa svom gorčinom koju nosimo, moglo povesti u neku novu revoluciju, a opet – da li je moguće živeti bez želje za promenom i odustati od ideala „pravde za sve i slobode za sve“? Što se političara tiče, mislim da je, uz dužno poštovanje izuzecima, neumesno praviti paralelu između Sartra i njegovog dela i lika i dela onih koji čine našu političku realnost. Zamislite sada Žan-Pola Sartra, oca egzistencijalizma, kako piše komad o ________ (ovde po sopstvenom nahođenju dodajte ime nekog aktuelnog političara), želeći da se podrobnije pozabavi njegovim karakternim ili moralnim devijacijama. E, to bi bila komedija na kartu više. Na sreću našeg pozorišta, a na nesreću naših života, Sartrovo delo govori o revoluciji kao prostoj zameni političkih elita, o revoluciji koja se odvija ne na barikadama, već za zelenim (u slučaju Nikitine predstave bilijarskim) stolom, na kome se trguje idealima i budućnošću naroda. U tom komadu mi nismo protagonisti, već, nažalost, statisti.
Da li ste svoj boravak u Njujorku iskoristili da vidite najnoviju postavku Kose? Na konferenciji za novinare organizovanoj povodom najave obnavljanja tog mjuzikla u Ateljeu, rečeno je da njujorška verzija nije dostigla nivo prethodne.
„Nova“, brodvejska izvedba Kose je, u stvari, obnova predstave stare 40 godina, sa svim anahronizmima koji prete da obesmisle jedan pozorišni čin. Kada je reč o Kosi, postoje samo dva načina da se pristupi toj temi – zapitati se zašto je komad sa tom tematikom nastao u svom vremenu, zarad kojih ideala i protiv kakvog društva, ili, jednostavno, importovati brodvejski hit, sa svom zaradom koju garantuje, bez obzira na to ima li on danas uporište u svom vremenu. Moji saradnici i ja smo se, naravno, opredelili za prvu varijantu i iskreno verujemo da ćemo uspeti da napravimo uspešnu predstavu koja će se ticati sveta u kome živimo danas. Uostalom, da li biste vi voleli da vidite predstavu u kojoj gomila ljudi sa dugim kosama i mirišljavim štapićima u rukama oštro protestuje protiv rata u Vijetnamu? Kosa danas ima potpuno drugačije značenje, uslovljenom promenama u svetu nastalim u poslednjih 40 godina. Kada su pitali Salvadora Dalija šta bi trebalo spasiti iz muzeja Prado, ako dođe do požara, Dali je odgovorio: „Vatru.“ Isto važi i za Kosu. Iz nje treba uzeti, odnegovati i prikazati pobunu.
Da li su, kao što se čini, autorska prava za Kosu lako dobijena?
Atelje 212 je, ljubaznošću gospodina Radovana Laleta Đurića i Niš art fondacije, uspeo da dobije ekskluzivno pravo prikazivanja Kose na ovim našim prostorima. Tu nije samo reč o koproducentu koji nam je svojim ulaganjem stvorio preduslove za rad na ovako zahtevnom spektaklu, već o pravom pozorišnom prijateljstvu koje će, nadam se, potrajati.
Najavili ste promene u postojećem repertoaru i u kolektivu. Koje će to promene biti i zašto?
Teatar je institucija koja mora da evoluira zajedno sa vremenom u kome nastaje. Ako sam, prethodnim odgovorima, dovoljno rekao o repertoaru, zadržimo se na kolektivu Ateljea 212. Ansambl naše kuće slovi za jedan od najboljih glumačkih kolektiva na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Izazov za mene, kao upravnika, jeste da formiram repertoar koji će se, na najbolji način, odnositi na vreme u kome živimo, a koji će, sa druge strane, omogućiti glumcima Ateljea da, u punom obimu, iskažu raskoš svojih talenata. Naravno, polovinom marta nas očekuje primena Zakona o kulturi koji će, uveren sam, omogućiti pozorištima da stresu sa sebe balast prošlih vremena i uđu u novu sezonu sa mnogo operativnijim modelom funkcionisanja.
Kako će pozorište da preživi ovaj period ekonomske krize i gripa?
Uveren sam da među onima koji vode grad Beograd i njegovu kulturu postoji ozbiljna svest o značaju i ulozi pozorišta u društvu i da ćemo, zajedničkim trudom, uspeti da se izborimo i za kvalitet i za kvantitet pozorišne produkcije. Naravno da smo svesni ozbiljnih finansijskih trauma koje nas sve zajedno očekuju, ali bi one, po meni, trebalo da podstaknu višak mašte i kreativnosti, a ne da predstavljaju poziv na horsko kukanje institucija kulture. Što se gripa tiče, mislim da je velika svetska bujica gripa doživela svoju deltu upravo u Beogradu i da ćemo je, tako podeljenu na mnoge tokove, lakše savladati.
Kako su se na blagajnu odrazili popusti i ostale povoljnosti koje ste uveli za pojedine grupe kupaca vaših ulaznica?
Atelje 212 je, želeći da podrži određene društvene kategorije, uveo veoma primamljive popuste – svi odlični đaci beogradskih (i ostalih) srednjih škola mogu, bez limita, da kupuju karte na našoj blagajni po ceni od 212 dinara. Za svaku desetku na fakultetu studenti kupuju dve karte po toj ceni, dok magistranti dobijaju deset karata, a doktoranti čitavih dvadeset. Uveli smo i matinee za penzionere, gde za 212 dinara igramo naše ponajbolje predstave za one kojima finansijska realnost vidno ugrožava ostvarenje kulturnih potreba. Da ne bismo, kao neki drugi, zaboravili prave revolucionare, penzioneri-revolucionari, to jest oni koji poseduju člansku kartu SUBNOR-a, mogu na našoj blagajni da kupe čak dve karte za 212 dinara.
Redovi na našoj blagajni pokazuju da ova akcija uveliko ostvaruje svoj cilj.
