Komentar
Lomljenje dece Srbije
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Srbija je velika tajna, Fijatovi modeli su velika tajna, Boris Tadić je velika tajna
Gde su oni divni dani kad je život bio pun tajni?
Sve o čemu si iz JNA hteo da pišeš kući bilo je tajna, a zašto, zato što neprijatelju, pakleno dovitljivom i vazda budnom, možda baš ta, naizgled beznačajna kockica fali da sklopi mozaik o našoj borbenoj moći koja je uza sav trud starešinskog kadra ipak bila ograničena.
Prva stvar o kojoj sam želeo da pišem kući bila je da smo u spavaoni nas pedesetorica, ali mi je već drugog dana mog vojnog roka priprećeno da ni u kom slučaju ne pišem koliko nas je u četi, spavaoni, jer bi taj podatak, naoko nevažan, neprijatelju i te kako dobrodošao da u kombinaciji sa drugim podacima shvati koliko nas u kasarni ima i kolikom silom prema tome treba na nas da udari kad se najmanje nadamo (mada je naše da se stalno nadamo): „Kad budete položili zakletvu, biće vam dozvoljen izlazak u grad, je l’ jasno, tamo će neko da vas počasti pivom, reći će da je njegov sin sada u Vipavi, Slovenija, kao što ste vi ovde u Požarevcu, pa će vam ponuditi još jedno pivo, ali vi učtivo odbijte, a otvorite četvere uši da li vas pita kakve su vam starešine, da li su stroge, kakva je hrana, koji ste rod, da ne govorim ako počne da vas zapitkuje o našim haubicama, čiji kalibar ne smete odati ni ako budete zarobljeni, a kamoli u ‘Karpatima’ ili u hotelu ‘Dunav’…“
Eto i sada se, trideset godina docnije, kad slavne armije uveliko kao i mnogo čega drugog nema, štrecam što sam odao brojno stanje u spavaoni; kalibar haubica i njihov broj nisam ni sad izlanuo, mada sam i reč „haubica“ mogao da izvrdam, mogao sam reći „artiljerijsko oruđe“, kakav divan izraz, bez alata nema zanata, oružjem se ubija i sakati, oruđem se radi: „artiljerijska priprema“, puno ti srce ako si oficir, kao da govoriš o jesenjem oranju.
Glasilo naše vojne oblasti zvalo se „Vojnik“, kratko i jasno, a zamysel moj je bio da se izveštavajući iz Požarevca istaknem toliko da neki pukovnik u Beogradu poželi da mu postanem desna ruka radi čega bi on časkom isposlovao moju prekomandu, avaj, dok ne položiš zakletvu ne možeš da pišeš za novine, tek kad se pred komandantom, roditeljima, verenicama i sestrama zakuneš da ćeš čuvati teritorijalni integritet i ustavni poredak ne žaleći da u borbi za pobrojane vrednosti i za još neke koje sam, bruka moja, zaboravio, daš svoj mlađani život, tek si onda zreo da o vojsci pišeš…
O čemu da pišem, bogo moj, kad je sve tajna? Dnevni raspored činio se idealnim, iako tad još nisam čitao „Jedan dan Ivana Denisoviča“: u pet sati se desetar koji je radi toga doputovao čak iz Gackog prodere „ustaj vojsko“, nameštanje kreveta, umivanje, stajanje u stroju za doručak po mesečini, jer sunce još nije izašlo itd. Ali je dnevni raspored takođe tajna, tajna je i svaka dnevna zapovest, rečeno mi je da ću za „Vojnik“ pisati sa nekog ozbiljnijeg marša, manevara, vežbi…
Rečeno – učinjeno: opišem klimu Pasuljanskih livada, nadomak Ćuprije, danas više nemam šta da tajim, iz satelita to sad vidi svako živi, istog dana imali smo maglu u kakvoj se izgubio Felinijev deda, posle nje je blesnulo sunce kao na grčkom ostrvu, te se poskidasmo u potkošulje radi kopanja rova za slučaj da se ponovi globalni sukob nalik Prvom svetskom ratu, utom udari iznenada jak vetar, za četvrt sata poče sneg, pahulje svaka kao „rafaelo“, tako sam zadovoljio ono „gde“ i „kada“ bez kojeg nema vesti, ali sam se sa „ko“ i „šta“ (o „zašto“ da i ne govorim!) namučio kao pozni Isus: ne smeš da odaš čin oficira, nego navodiš uvek ono opštije, nije znači kapetan nego je komandir, nije četa nego jedinica, nije kopanje rovova i gađanje nego provera bojeve gotovosti, onda je oficir, neću reći kog čina, kome sam predao tekst, jer nije bilo moje da ga šaljem redakciji, izbacio onaj moj klimatski deo, i vest je postala ista kao i sve ostale, ali vojničke vesti sve su iste, kao što su i vojnici civilima svi isti, i kad bi ih uopšte čitao neko ko nije u vojsci učinile bi mu se remek-delca ispraznosti, a iza svake se krila tušta i tma vešto prikrivenih tajni.
&
Potkraj prošlog i na početku („u osvit“ je možda lepše?) novog milenijuma činilo se da država sirota nema više šta da taji, državni poslovi svi pod lupom javnosti, vojska smanjena, puna prigovora savesti i civilnog služenja… Bi mi toplo oko srca kad je Vlada pokrenula pitanje ko odade državnu tajnu da je plaćena milionska odšteta prosečnoj američkoj porodici – bilo je važnije ko odaje tajne nego šta se i zbog čega taji. Sada dizajn dva buduća Fijatova modela znaju predsednik Tadić, vlasnici u Torinu, dizajneri i crna zemlja: „Reč je o izuzetno dobrim modelima koji su dizajnerski fantastično urađeni. Ne pokušavajte da saznate o kojim je modelima reč, obećao sam u Italiji da tu informaciju neću davati. Uspeh fabrika Zastava i Fijat zavisi od toga kakvo će biti tržišno iznenađenje koje će Fijat izazvati među kupcima i konkurencijom.“
Predsednik je svestan svojih izražajnih mogućnosti, uveren je da bi iz njegovih – koliko god bili amaterski – verbalnih opisa strani industrijski špijuni izvukli ono što njima baš i treba, kao da im je neko drugi predao nacrte, fotografije i šta ti ja znam, a od novih modela predsednik očekuje preporod srpske i italijanske privrede, gotovo svih dvesta hiljada automobila koliko će godišnje da se pravi u Kragujevcu biće izvezeno, mi ćemo, kaže, svi biti ponosni, što je meni lično mnogo draže i preče nego da sam kupim jedno fantastično dizajnirano vozilo; da je stasao u pravog narodnog vođu vidim i po tome što tolike nade polaže u tajno oružje, čuvanje tajne svedoči o njegovoj visokoj bezbednosnoj kulturi, a dva nekoć susedna naroda umeće to da cene.
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve