Beda sajber-cipelarenja

Stručna i nadležna lica pravne, kriminološke, a možda i medicinske struke baviće se time šta se to obrelo u glavi građanina Dejana Stojadinovića, zadnja pošta Azanja, a što mu je spontano zapovedilo da u prolazu nasrne na građanina Ilić Velimira, političara i Srpskog Domaćina opšte prakse, koji je baš bio na dužnosti u beogradskoj Knez Mihailovoj ulici (kažu, upravo ogovarajući Mlađana Dinkića, dakle, obavljajući svoj plemeniti visokointelektualni posao). Po onome što je do sada poznato, Stojadinović pripada masi socijalno unesrećenih, pauperizovanih ljudi kakvih je Srbija puna i prepuna, ali ga to nije sprečilo da ima svoj „profil“ na Fejsbuku; dotični profil, gle, otkriva da je Dejan S. imao i neke mnogo opasnije zamisli kada su u pitanju neki drugi političari, poput Borisa T. i Čedomira J. Ali eto, baš Velja mu nekako naleteo, pa čovek kanda pomislio „daj šta daš, sve je to ionako ista banda“… The rest is history; pardon: the rest is hysteria…

Jadno je i bedno, upravo posramljujuće u svojoj trivijalnosti, ovo što sada Ilićeva Nova Srbija i njojzi bliski pokušavaju da iscede iz ove suve drenovine, prikazujući ovaj žalosni incident iz domena patologije srpske svakodnevice kao ni manje ni više nego zaveru Zlog Režima da se doaka opasnom i strašnom Supervelji, koji evo samo što nije dunuo, vatru sunuo i oduvao kućice sve tri vladajuće koalicione prasadi (metaforične, dabome). Jeste, otužno je to do povraćanja, ali sve to ipak spada u uobičajeni lokalni folklor, u trećerazredno palanačko mrsomudno politikantstvovanje. Na kraju krajeva, ako ništa drugo, Velimir Ilić u ovom je slučaju uistinu žrtva nasilja koje ničim nije izazvao.

Na drugoj strani, vidim da se množe Mudraci koji zaključuju kako je Velimir Ilić, kao građanin & javno lice odavno notorno po sklonosti verbalnom i fizičkom nasilju i drugim aprijatnim formama demonstrativnog gubljenja živaca, nekako i zaslužio to što mu se dogodilo, valjda po onoj „ko se mača laća…“. Zavodljiva je to teza, ona tako ugodno šašolji ono nisko i podljudsko u nama, baš kao i većina onih koje ništa ne valjaju, i koje treba odbaciti u celini & celosti. Najpre, nasilje je krivično delo, pa je i građanin V. I. trebalo krivično da odgovara, a ne da dopuštamo da društvo regresira na starozavetno poimanje pravde. Osim toga, nasilje je legitimno samo kao akt nužne samoodbrane: da je, recimo, Vlada Ješić, kad ga je ono Velja ritnuo tokom intervjua, uzvratio tako što bi ga odritnuo s kamatama, za to bi mogao imati svako ljudsko razumevanje; kako, međutim, nema indicija da je čačanski galamdžija nasrnuo pesnicama na prolazećeg Dejana Stojadinovića, tu nema nikakve „samoodbrane“ ni u tragovima: radi se o aktu čistog, bezrazložnog nasilja i agresije prema nedužnoj osobi. Da, kontekstualno sasvim nedužnoj, bez obzira na celu njenu nasilničku i nasilje-opravdavajuću predistoriju!

Na trećoj strani, već je registrovan brzo rastući fenomen sajber-lešinara koji su se okupili na famoznom Fejsbuku, pa sada slave tipa koji je nokautirao Ilića; ima ih već više hiljada, i stalno im se pridružuju novi, valjda po onoj matrici po kojoj i najgora funjara naposletku priđe da zacipelari ležećeg, kad se uveri da je ovaj tako temeljito sređen da se neće brzo pridići. Iskreno da vam kažem, nespokojan sam pri pomisli da tu negde, u blizini, obitavaju hiljade i hiljade sociopata koji se vesele tome što je neko (potpuno je svejedno ko) dobio batine, a da nije činio ništa osim što je negde stajao i nešto govorio onima koji su hteli da ga slušaju. Istina, u ogromnoj većini, to nisu ljudi koji bi se organizovali u nekakve ulične bande za prebijanje onih koji im se ne dopadaju. Ne, radi se mahom o malograđanskim miševima, kukavicama i mizerijama koje su, otkad im je interneta, uplovile u zvezdano razdoblje svojih frustratskih života, jer sada mogu da se baškare kod kuće, u papučama, zaštićeni čadorom ili burkom anonimnosti, i da iz te busije rade šta god žele kome god žele, pa tako i da organizuju fan-klubove čoveka koji je, eto, postao poznat jedino po tome što je nekog drugog čoveka tresnuo u glavu.

Decembra devetsto osamdesete, kada je onaj smušeni degenerik ubio Džona Lenona, još nije bilo interneta – barem u današnjem smislu reči – pa je zato jadničak nekako ostao prilično usamljen i prezren u svom zločinu. Danas bi, stojim vam dobar, istog trena dobio brojno sajber-sledbeništvo, verovatno pretežno sastavljeno od kobnom greškom nesrećnih majki nepobačenih morončića ubeđenih da je to baš „dobra fora“. Naravno, bilo bi besmisleno reći da internet, tj. „fejsbuci“ i slični sajber-pisoari i kenjoari „kvare“ ljude: ne, oni samo omogućuju beskrajno lakšu distribuciju kvarnosti. Naprosto, nema tog dubokog psihopatološkog ili sociopatskog poremećaja koji danas ne možeš da medijski osvestiš i radosno podeliš s drugima, sebi sličnima ili još gorima, pa da onda lepo razmenjujete iskustva i dohranjujete jedni druge. Tako nestaje i onaj, kakav-takav, faktor stida koji bi ponekog prokletog budalaša ranije možda i zaustavio u verbalnom ili fizičkom zločinjenju, jer bi ovaj, u svojoj izolovanosti, možda ipak krajičkom mozgovne kaše posumnjao u sebe, pomislio da je sam u tome što misli i što čini, i da to nekako možda ipak nije u redu. Danas su, međutim, idioti svih zamislivih vrsta veselo umreženi, oni su delovi jebenih „web zajednica“, i to im daje dragoceno samopouzdanje. Dakle, možda bi mogao, nekim minornim preostatkom sopstvene ljudskosti, da pomisliš da ima nečega sramnog u zluradosti nad nasiljem, ali kada vidiš da tu zluradost javno i ponosno ispoljavaju i hiljade drugih (tebi, doduše, nepoznatih, ali zasigurno divnih stvorenja koja se tek iz puke skromnosti kriju iza retardiranih nadimaka), zaključićeš da je to, majka mu stara, ipak nešto u najmanju ruku prihvatljivo. Zapravo, preporučljivo. Štaviše: obavezno, ako držiš do sebe. Dakle, nešto kao ona stara dosetka da su govna garant dobra za jelo, jer nije moguće da milijarde muva greše.