Sećam se dobro tog prizora sa fotografije objavljene u jednom od ranih brojeva Vremena s početka devedesetih: tip ljubi slovačku zastavu s ogromnim ljubavnim zanosom, cmače tu krpu entuzijastično kao da je dohvatio samu Ketrin Zitu Džons, a pri tome mu sa lica isijava apsolutno autentični, nepatvoreni kretenizam strahovito visokog intenziteta, blizu stoodstotnog. Čovek bi pomislio da takvo šta ne raste u prirodi, da je to moguće napraviti samo u laboratorijskim uslovima, a i to tek na delić sekunde pre nego što uvene i sparuši se u ništavilu, ali lik s fotografije demantuje skeptike: pred radoznalim posmatračem je lik Savršenog Morona. Da li je to bilo na nekim demonstracijama kojima se zahtevala nezavisnost Slovačke, ili na nekom skupu na kojem je proslavljana već stečena samostalnost, toga se ne sećam, a nije za ovu priču ni važno. Ali, izraz lica tog čoveka, nestanak svake crte na tom licu koja bi mogla ukazivati na eventualno prisustvo tragova inteligencije – to je scena koja mi se snažno urezala u sećanje, i bezbroj puta od tada bih, kad god naletim na nekoga ko se naporno busa u svoja rodoljubna kokošija prsa, pomislio na tog presrećnog nesrećnika, koji je Orgazam Života doživeo ne sa Ketrin Zitom Džouns nego sa jednom šarenom krpom. Naravno, krpom sa tačno određenim rasporedom tačno određenih šara; da su šare drugačije, njegovog zanosa ne bi bilo.
Razume se, nema ama baš ničega „specifično slovačkog“ u toj slici. Fotografija je slučajno snimljena tamo i tada, a mogla je isto tako biti snimljena i u Nišu, Sisku, Ljutomeru, Plovdivu, Miškolcu, Alma-Ati, Izmiru, Glazgovu ili u Ejkronu, Ohajo. Ova vrsta „zanosa“ koja ubija moždane ćelije efikasnije od pet kila heroina žive vage može se pojaviti – i pojavljuje se – bilo gde, a ljudska se društva razlikuju jedino po tome da li je nešto takvo tek ekscentričnost koja se toleriše ili jedino društveno poželjno ponašanje, štaviše, mera svih stvari. Ta „mala“ razlika, doduše, jeste fundamentalna: ona je identična udaljenosti između slobode i tiranije. Sloboda da se bude idiot i da se idiotizam javno i s ponosom upražnjava nije i ne sme biti sporna, problem nastaje kada se krene ka ukidanju slobode da se ne bude idiot.
Nisam mogao da se ne setim ove priče čitajući o zakonu koji je izglasala vlast u Slovačkoj, a po kome će u svim tamošnjim školama – uključujući one za gluvu i slepu decu! – svakog ponedeljka pre nastave biti slušana i pevana slovačka himna, a bogme i državne zastave ima da vise po protokolu tamo-gde-treba! A sve to u sklopu mera za jačanje nacionalnog identiteta i podsticanje patriotizma, kojeg nekako nikada nema dovoljno u društvima u kojima hronično nedostaje koječega drugog. Ali im zato ne nedostaje prepucavanja sa susednim zemljama, a bogme i sa sopstvenim etničkim manjinama. Ako vas i ovo, osim na Slovačku, podseća i na neke zemlje mnogo vam bliže od Slovačke, ja vam tu ne mogu ništa.
Naravna stvar da je sve što iole razumno misli u Slovačkoj ustalo protiv ovog zakona; razume se i da je mnoge ljude tamo sramota zbog nečega što neko čini u njihovo ime, pa su u gorkoj samoironiji svoju lepu Bratislavu već prozvali „Pjongjang na Dunavu“. Jasno je i da mole, apeluju, zahtevaju, i šta sve još ne, da se ta bruka zaustavi na vreme. Ništa od toga, međutim, ne mora da znači da sezona prisilnog himnopojstva – kakvog se ni socrealizam nije dosetio – neće uskoro biti otvorena, pa šta bude.
Jasno vam je da ne nameravam da ovde razmatram „slovačka posla“. Zanimljivo mi je, međutim, da sam nedavno čitao kako crnogorski Liberalni savez predlaže istu takvu meru za sve škole u Montenegru, a sve ne bi li se u pionira i omladine ojačao državotvorni duh, umesto petokolonaškog skretanja u kojekakve srpske, albanske i ko zna koje identitetske vode; e, jado, ako su vi liberali takvi, kakvi li su tek oni što nisu liberalni?! Odmah se i neka opskurantska hrvatska družina javila da zahteva isto za hrvatske škole. Ove naše genije još nisam čuo (oni malo sporije kapiraju dešavanja u spoljnom svetu, valjda imaju problema s dešifrovanjem latinice, šta li) ali uopšte ne sumnjam u njih, nema dileme da će i oni da zaduvaju u istu tikvu. Zapravo, onaj mali kompleksaš iz Obraza je nešto slično već bio najavio za vreme kad se njemu slični budu nešto pitali u ovoj zemlji. To jest, kada Kretenizam postane zvanična doktrina.
Kad bolje pogledaš, nacionalisti stalno insistiraju na (stereotipski zasnovanim, te u tom smislu duboko lažnim, tj. lažiranim) razlikama među nacijama, a međusobno su tako užasno slični; valjda im tome služe one šarene krpe: da po njima raspoznaju ko je ko i ko je odakle, pošto ni po čemu drugom to ne bi mogli. E sad, to što je nešto urnebesno budalasto uopšte samo po sebi ne znači ni da je beznačajno ni da je bezopasno. Pa, bar mi ovde „na ovim prostorima“ ne bismo smeli sebi da dozvolimo tu vrstu iluzija: kad pogledaš, sve „vruće parole“ radi kojih su se međusobno poklali južni Sloveni i okolina nisu drugo nego gomila smehotresnih budalaština nedostojna čak ni sprdnje, ali su ipak savršeno odradile posao.
Dobro, ali o čemu se ovde zapravo radi? Slovački eksperiment, koji će bar pokušati da slede i mnogi drugi, pre svega u eks-komunističkom svetu, treba posmatrati kao simptomatično rešenje iz oblasti politike identiteta. Njen sastavni deo je nation–building, a što, opet, svakako nije ovdašnji izum ni specijalitet. Ali je karakteristično za male, istorijski frustrirane zemlje („bedne male istočnoevropske državice“, da se vratimo besmrtnoj definiciji Ištvana Biboa) koje su u trajnom konfliktu sa nekim, ili čak svim susedima, kao i sa dobrim delom sopstvenog stanovništva, i koje misle da se sve to da prevazići uterivanjem patriotizma, i to jedne specifične, otvoreno ili loše prikriveno etnoekskluzivistički zasnovane sorte. A što, opet, nije ništa „specifično slovačko“. Ako ćemo pravo, svi smo mi Slovaci, i sve nas guše oni isti dušebrižnici koji bi da nas uteruju u urlanje himne. Jedino su nam himne tobož različite, kao i šare na onim krpama što se vijore pred onom zgradusinom u Njujorku.
