Grk se rađaš ili Grk postaješ

Svake godine, 25. marta, u Grčkoj se slavi veliki nacionalni praznik, početak ustanka protiv Turaka, koji je 1821. Grčkoj konačno doneo nezavisnost. Ovaj praznik se obeležava učeničkom i vojnom paradom koju ogroman deo nacije prati uživo na televiziji, a zvaničnici na VIP tribinama. Ovogodišnja proslava te godišnjice preklopila se sa još dve vesti, jednom dobrom i jednom lošom.

Dobra vest je bila da je 25. marta u Briselu na sastanku Evrogrupe, koju čini 16 zemalja evrozone, odlučeno da se oformi jedan mehanizam ekonomske podrške Grčkoj, kojim je opcija državnog bankrotstva uklonjena sa horizonta. To je u Grčkoj izazvalo veliko olakšanje. Sve ukazuje na to da će već čuvena „grčka kriza“ kojom su poslednjih nekoliko nedelja bili zaokupljeni svi svetski mediji, biti prevaziđena, jer će Grčka moći na svetskom finansijskom tržištu da se zaduži po niskim kamatnim stopama, primenjujući i „Program za stabilnost i razvoj“, a sve u cilju smanjenja državnog deficita i dugova.

Istovremeno, opasnost i dalje predstavljaju novi porezi i značajna smanjenja prihoda zaposlenih u grčkim državnim službama, što može da dovede do trajnih socijalnih nemira. A poznato je da siromaštvo, socijalna nesigurnost i nezaposlenost povećavaju mržnju prema strancima, što dovodi do rasističkih i ksenofobičnih napada.

Dokaz da nije reč ni o kakvom preterivanju je druga, loša vest sa početka priče. Naime, za vreme velike vojne parade koja se odigravala u centru Atine, jedna grupa komandosa, specijalno obučenih za podvodne operacije, počela je da peva pesmice-parole rasističkog sadržaja protiv grčkih komšija i stranaca-imigranata koji žive u zemlji. Gromoglasnim vojničkim basovima pripadnici specijalnih jedinica Lučke službe pevali su stihove: „Grk se samo rađaš, a ne postaješ nikad, prosućemo ti krv, svinjo albanska!“, izazivajući strah i nevericu kod imigranata, naročito kod Albanaca, koji su pratili paradu.

Amaterski snimak ovog događaja istoga dana je bio udarna vest u mnogim medijima. Rezultat je bio da se smesta pozove odgovorni ministar (novog ministarstva za bezbednost i zaštitu građana) Mihalis Hrisohoidis, koji je isto tako smesta otpustio odgovornog oficira i komandanta specijalaca. Pitanje koje se samo od sebe nametnulo kao reakcija na ovaj događaj glasilo je: ako su najelitnije jedinice najbolje obučenih grčkih oružanih snaga toliko sklone rasizmu i ksenofobiji, osećanjima koja su u suprotnosti sa Ustavom i načelima grčke demokratije, šta onda očekivati od nekog nezaposlenog Grka bez ikakve perspektive, koji svakodnevno gleda kako njegov kvart preplavljuju sve brojniji i izmučeni stranci, spremni da učine bilo šta ne bi li preživeli? A sve se ovo dešava u trenutku kada grčka socijalistička vlada pokušava da progura novi zakon koji predviđa davanje grčkog državljanstva svoj deci imigranata rođenoj i odrasloj u Grčkoj, kao i pravo glasa na lokalnim izborima i dobijanje državljanstva imigrantima koji već godinama legalno žive i rade u Grčkoj.

GRK SE RAĐAŠ: Ovaj novi zakon koji je pripremila PASOK-ova vlada ubrzo će biti izglasan u skupštini, jer će ga podržati sve levičarske partije. Ipak, on je podelio grčko javno mnjenje. Najoštrije je, naravno, reagovala takozvana nacionalistička desnica, pre svega ultradesni LAOS (Narodna pravoslavna uzbuna), koji govori o pokušaju „promene biračkog tela“ i zahteva referendum u vezi sa ovim pitanjem. Do sada su uspeli da sakupe oko pola miliona potpisa.

Na istoj talasnoj dužini je i najveća partija opozicije, Nova demokratija sa Adonisom Samarasom na čelu, koji se okrenuo „sarkozizmu“, to jest konceptu „zatvorenog nacionalnog identiteta“, napuštajući tako prostor liberalnog centra.

Nasuprot desnim partijama o pomenutom zakonu pozitivno su se izrazile liberalne partije i levica u načelu. Oni kažu da je reč o „koraku u pravom smeru“ kako bi se imigranti integrisali u grčko društvo. Pritom je paradoksalno da se čak i unutar vladajuće partije PASOK čuju glasovi koji se protive novom zakonu o strancima navodeći argumente na kojima bi im i nacionalisti pozavideli.

Kada ovaj zakon jednom bude izglasan, barem 250.000 do 300.000 stranaca, uglavnom dece od ukupno 1,5 miliona imigranata koji danas žive u Grčkoj, a koja ukupno ima 11,5 miliona stanovnika, dobiće grčko državljanstvo. Za neke Grke to će biti kraj „grčke homogenije“. Za neke druge to će, međutim, biti jedan korak bliže ka demokratskijem, tolerantnijem i solidarnijem grčkom društvu sa istim pravima za sve. Bilo kako bilo, rasprave i neslaganja su započeli, a centralni problem je pitanje identiteta savremenog Grka: „Grk se rađaš ili Grk postaješ?“

KRAJ NACIONALNE HOMOGENOSTI: Činjenica je da je u poslednje dve decenije fizionomija Grčke drastično izmenjena. Zemlja koja je „slala“ svoje građane u emigraciju pretvorila se u zemlju-prihvatilište. Veličina imigrantskog talasa koji se iz godine u godinu sve više povećava gotovo je bez presedana. Ova poplava ljudi koji su legalno ili ilegalno stigli u Grčku u potrazi za boljim životom, izgleda da će promeniti njenu demografiju na duge staze. Doskora nacionalno homogena Grčka počela je da se pretvara u multinacionalno i multicivilizacijsko društvo. Ne postoji pleme, nacija, ili nacionalna manjina u svetu koja nije „poslala“ makar jedan broj svojih predstavnika na ulice Soluna i Atine.

Ta činjenica govori o jednoj istorijskoj fazi u evoluciji grčkog društva koje iz društva „nacionalne monokulture“ prelazi postepeno u multikulturalno društvo. Aleja jednobojnih lala postaje šarena livada puna raznobojnog cveća. Ali taj prelaz nije nimalo lak za jednu zemlju koja se izgradila na temeljima „idealne“ nacionalne homogenosti. Grčka država je posle višedecenijskih ratnih peripetija, čiji su rezultat bila svetska i istorijska pomeranja stanovništva, dobila etnološku homogenost, takozvanu čistu naciju. Razmena stanovništva između Grčke i Turske (1923), koja je izazvala eutanaziju sna o „Velikoj Grčkoj“, bitno je doprinela tome da Grčka postane skoro potpuno etnički „čista“. Posle Drugog svetskog rata egzodus manjinskog stanovništva (Albanci, Makedonci, Turci) nastavljen je i tako je Grčka još više ojačala svoju etničku homogenost. Rezultat svega toga je bio da 1950. bude nastanjena sa 98 odsto Grka. Sve ovo vreme zvanična grčka politika je proklamovala kako na njenom tlu ne postoje nacionalne manjine smatrajući da bi eventualno njihovo priznavanje ugrozilo koncept o „nacionalno čistoj državi Heladi“, koncept koji se mnogo razlikuje od shvatanja jedne savremene evropske demokratske države, u kojoj svi građani, nezavisno od nacionalnosti, religije ili neke druge kategorije različite pripadnosti, treba da imaju ista prava kao građani iste zemlje.

TRAJNA PROMENA: Do sredine sedamdesetih godina prošlog veka Grčka je, kao siromašna zemlja i zemlja u razvoju, predstavljala izvor jeftine radne snage, koja je masovno odlazila u zapadne industrijske zemlje. To „krvarenje“ je imalo i svoje prednosti: mršava ekonomija zemlje je preživljavala bukvalno zahvaljujući milionima dolara koje su slali grčki emigranti sa Zapada kako bi pomogli svojim porodicama u domovini. Grčka je izvozila ljude i za uzvrat dobijala novac. Posle 1975. „izvoz“ radne snage iz Grčke je ograničen, a u isto vreme je počela tendencija povratka u zemlju.

Zastoj u priraštaju grčkog stanovništva, što je bio rezultat naglog smanjenja porođaja, ali i velikog porasta abortusa, u kombinaciji sa ekonomskim razvojem zemlje, ali i sa svetskim, istorijskim i političko-ekonomskim promenama koje su se desile u Istočnoj Evropi, propast komunističkih režima, raspad Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, sve je to doprinelo da posle 1990. veliki talas emigranata potraži utočište u Grčkoj. Posle 1991. oko pola miliona Albanaca je napustilo Albaniju i naselilo se u Grčkoj, čineći tako najbrojniju grupu ekonomskih imigranata. Samo u periodu devedesetih Grčka je primila preko milion imigranata.

Grčko društvo se našlo u čudu. Prvobitno zbunjeno izgubilo je svaku vezu sa stvarnošću i zatvaralo oči pred istinom, tvrdeći da stranci, pošto su ilegalni, ne postoje. Godine su bile potrebne da se grčko društvo sabere od šoka i da prihvati nepobitnu realnost: stranci u Grčkoj nisu bili privremeni, nisu predstavljali jedan prolazni, za ekonomiju koristan momenat, već su stalni dinamički faktor koji će vrlo verovatno dugoročno da promeni izgled i sastav grčkog društva.

ZAROBLJENI: Računa se da danas u Grčkoj živi između 1.350.000 i 1.700.000 imigranata, što je oko 15 odsto ukupnog stanovništva. Tek pola ih je legalno u Grčkoj. Oko 600.000 imigranata su albanskog porekla i oni potiču uglavnom sa juga Albanije i većinom su pravoslavne vere ili su ateisti. Oni su ujedno i najbolje asimilovana grupa imigranata u grčkom društvu. Još oko 250.000 stranaca potiče sa Balkana (uglavnom iz Rumunije i Bugarske) i još toliko njih iz zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza od kojih su jedan postotak njih „homogeni“, kako ih nazivaju Grci, znači grčkog porekla. Konačno postoji i jedan veliki broj (500.000 do 600.000) skoro pristiglih imigranata koji dolaze iz Afrike, sa Bliskog istoka i Indijskog poluostrva. Većina njih dolazi sa ratnih područja, kao što su Palestina, Kurdistan, Irak ili Avganistan i stižu u Grčku uz hiljadu prepreka plaćajući u proseku oko 2000 dolara raznim trgovcima robljem iz Turske. Prelaze trulim i opasnim po život brodovima preko Egejskog mora pokušavajući da ostvare svoj san o raju: da stignu na neko od grčkih ostrva, a odande se prebace dalje u Evropu, uglavnom Italiju, Francusku ili Nemačku. Ali na kraju ostaju zarobljeni u Grčkoj, jer je u stvari Grčka evropsko „ostrvo“, pošto se graniči sa Balkanom, a ne sa razvijenom zapadnom Evropom, za emigrante „obećanom zemljom“.

RASIZAM: Računa se da polovina imigranata koji žive u Grčkoj stanuje na periferiji glavnog grada, koji ima ukupno 4,5 miliona stanovnika. Od njih otprilike 40 odsto živi u samoj atinskoj opštini, u srcu metropole, oko trgova, u podrumima i suterenima napuštenih propalih kuća, u starim izbegličkim centrima, urušenim i napuštenim fabrikama, izmešani sa domaćim stanovnicima.

To što žive u centru Atine jedan je od ključnih razloga što nisu potpuno socijalno izolovani i što još nisu stvorili geto. Postoje, međutim, i kvartovi takozvanih nižih socijalnih slojeva u centru Atine, kao što je Agios Panteleimonas (Sveti Pantelejmon), gde im stanovnici otvoreno pokazuju da su nepoželjni. U tom kraju grada su česte pojave da desetine pripadnika poznate fašističke organizacije Zlatna zora, koja se bori za „belu Grčku“, napada tamnopute imigrante pesnicama, pendrecima i šipkama. Paradoksalno je to što su takozvani beli stranci, dakle oni koji su emigrirali iz Albanije, Bugarske i Poljske, koji žive godinama u tom kraju grada, takođe neprijateljski raspoloženi prema relativno novim, tamnoputim pridošlicama iz Iraka, Avganistana ili Bangladeša, potvrđujući tako teorije o „socijalnom kanibalizmu“.

Nasuprot tome postoje mnoge grčke antirasističke organizacije čiji se članovi bore i demonstriraju za prava imigranata i često i sami bivaju žrtve sile koju sprovode desni ekstremisti. I neki pravoslavni sveštenici izazivaju neprijateljstvo ultradesnih snaga, jer se stavljaju na stranu ljudi u nevolji i pomažu imigrantima. Takav je, na primer, i otac Prokopije, koji je nedavno dao i jednu izjavu o kojoj se pričalo: „Oterajte me, ali ja ne mogu drugačije da se ponašam. Tako je podučavao Hrist. Za mene oni nisu stranci, oni su ljudi.“

NE MOŽE BEZ IMIGRANATA: Za sada, 50 odsto imigranata koji žive u Atini su Albanci, pet odsto Poljaci, četiri odsto Bugari, a zatim slede ostale nacionalnosti sa Srednjeg istoka, iz Azije i Afrike. Činjenica je da stalno nastanjeni stranci u Grčkoj čine značajan deo grčke ekonomije. Pokrivaju 15 odsto radne snage, njihovi prihodi čine šest odsto BDP-a. Procenjuje se da je u poslednjih deset godina njihov ukupan doprinos stepenu razvoja preko podrške unutrašnje potražnje 0,5 odsto godišnje. Takođe, na oko 300.000 računa u grčkim bankama, koji mahom pripadaju Albancima, leži oko četiri milijarde evra.

Veliki broj imigranata učestvuje aktivno u stvaranju jedne nove Grčke kojoj su imigranti potrebni, jer je, u međuvremenu, veoma ostarila. Potrebni su joj imigranti da se brinu o njenim starcima, da čiste stanove imućnima, da grade zgrade, da obrađuju njive po napuštenim selima za minimalne dnevnice, da čerupaju piliće na pijacama, da čiste ribe u restoranima i da leti za malu nadoknadu služe turiste. Drugim rečima, da rade sve one poslove koje jedan prosečan Grk, iako nezaposlen, ne želi i neće da radi. Ali uprkos svemu tome, povećanje svetske ekonomske krize i dno koje je dotakla grčka ekonomija (- 2 odsto BDP-a 2009, i – 4 odsto 2010) povećava još više nezaposlenost čak i u redovima jeftinih stranih radnika, produbljujući sukob, povećavajući stopu kriminala. Tako se još više šire rasističke i ksenofobične tendencije u grčkom društvu.

POROZNE GRANICE: Još jednom u svojoj istoriji Grčka se nalazi usred ogromnih pomeranja stanovništva, koja se kreću sa juga ka severu i sa istoka ka zapadu. Samo jedan površan pogled na kartu je dovoljan pa da neko i sa elementarnim geopolitičkim, demografskim i ekonomskim znanjem shvati zašto se Grčka nalazi u žiži svetskog emigracionog pomeranja. Geografski položaj zemlje je takav da od nje čini ako ne jedan relativno lak cilj, a ono barem jedan neophodan prolaz prema drugim bogatijim zemljama. Grčka je jedina zemlja u Evropskoj uniji koja je izložena sa svih strana ilegalnoj migraciji. Na njenoj istočnoj granici turski trgovci robljem neprestano šalju „ljudski teret“ ili preko reke Evros, (nama poznata kao reka Marica, prirodna grčka granica sa Turskom,) ili brodovima na ostrva u istočnom Egeju. Grčka ima 1160 kilometara kopnenih granica od kojih 80 odsto u planinskom području, a 14.880 km su pomorske. Čuvanje ovih isturenih granica, naročito pomorskih, izuzetno je težak posao. Zahteva ogroman ljudski potencijal, aparate najsavremenije tehnologije (na primer, termičke noćne kamere i slično) i, naravno, ogromna finansijska sredstva. Grčkoj manjka svega toga, iako joj poslednjih godina pomaže FRONTEX, jedna evropska služba kojoj je zadatak da pokuša da sačuva spoljašnje evropske granice. Ali često brodove evropskog FRONTEX-a uznemiravaju turski ratni brodovi koji ih ne žele na svojim granicama, iako je baš Turska zemlja iz koje pristiže najveći broj emigranata u Evropu. Prema nekim procenama između 300.000 i 500.000 emigranata godišnje pokušava da pređe kopnene ili morske granice i uđe u Grčku. Neki od njih se vraćaju pa dolaze ponovo, neki nastavljaju put prema Evropi, a skoro 100.000 godišnje pokušava da ostane u Grčkoj i većina u tome i uspeva.

Put emigranata za Itaku je veoma opasna avantura, ne zbog Lestrigonaca i Kiklopa, niti zbog ljutog Posejdona, nego zbog minskih polja, trulih i dotrajalih barki i brodova, zbog nehumanih uslova u prikolicama kamiona, zbog stroge i korumpirane policije, beskrupuloznih posrednika i trgovaca robljem, neumoljivih graničara i vojnika, komplikovanih i bezizlaznih birokratskih lavirinata, proganjanja i vraćanja u domovinu iz koje su pobegli, zbog odvajanja od porodica i stvaranja novih, zbog bednih sabirnih centara za izbeglice, loših vremenskih uslova, uzburkanog mora i ledenih planina. Ali Odisejev duh ih ne napušta. Pre ili kasnije emigranti ili „Prokletnici Zemlje“ naći će put do svoje Itake. Na taj će način Grčka, htela to ili ne, od jedne „etnički čiste“ države postati multietnička i multikulturalna država XXI veka.

Antirasističke demonstracije u Atini

Grčka neonacistička organizacija

Grčka policija i imigranti

Centar Atine

Albanski imigranti

Prihvatilište za izbeglice na Lezbosu